Иво Војновић рођен је 9. децембра 1857. у Дубровнику. (1) Као књижевник израстао је из словинског културног круга у Дубровнику. (2) Био је судија у Хрватској, а касније управни чиновник у Далмацији.
Постао је 1907. године драматург загребачког позоришта. Прва збирка његових дела изашла је 1884. године под насловом „Пером и оловком”. Двије године касније Матица хрватска издала је „Ксанту”. Касније се бавио само драмом. Изашле су „Психе” 1889, „Еквиноциј” 1895. и „Дубровачка трилогија” од 1900. до 1903. године; први дио изашао је 1900. „Смрт мајке Југовића” изашла је 1907, а „Госпођа са сунцокретом” 1912. Објавио је „Лазарево васкрсење”, „Акорде”, „Машкарате испод Купља” и „Императрих”. Његове драме приказиване су, осим у Југославији, и у страним позориштима — нарочито чешким и пољским. (3) Посјетио је Београд у априлу 1912. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику „Ријечког новог листа”: „…Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. … дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. …. Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!” (4)
На почетку Првог свјетског рата 1914. године био је ухапшен и, са осталим ухапшеницима, стављен војним властима на располагање као талац. (5) Због својих списа – драме „Смрт мајке Југовића” – и слављења успјеха балканских савезника, био је затворен као талац и много је пропатио. (6) Прегаоци из Дубровника на челу са Ивом Војновићем спроведени су у тамницу у Шибеник. Приликом укрцавања на брод у дубровачкој луци руља је викала: „Не водите их даље, овдје их утопите…” Заједно с њим био је Кристо Доминковић, који је описао своје успомене из таоштва и интернације у књизи „Пиљци и кржине”. (7) Био је затворен у Сињу и Шибенику. (8) Часопис „Соколски гласник” подсјетио је 1939. године да се 30. августа навршило десет година од смрти Ива Војновића. У чланку је истакнуто да је писац „Мајке Југовића” и „Лазаревог васкрсења” био један од највећих бардова ослободилачке борбе. Готово читав његов пјеснички рад био је посвећен идеји народног јединства Срба и Хрвата и жртвама палим за стварање слободе. За јединство није радио само пером – за вријеме Првог свјетског рата био је прогоњен од аустријских власти и вучен по тамницама. Пред крај рата у Загребу, иако болестан, постао је симбол ослободилачке борбе. Његов јубилеј претворио се у противаустријску демонстрацију. (9) Соколи су прославили пјесника Иву Војновића у Осијеку, у мају 1918. године. (10)
Послије Првог свјетског рата живио је у Дубровнику. Присуствовао је отварању Поморске војне академије у Гружу 1923. године. (11) Антун Фарчић штампао је у Српској штампарији у Дубровнику књигу „Стихови”. У њој је опјевао своје тамновање у Првом свјетском рату. Предговор у његовој књизи написао је Иво Војновић. (12) Присуствовао је посјети краља и краљице Дубровнику 1925. године и примијетио да Страдун, окићен цвијећем, изгледа „као какав отмјен салон за примање”. (13)
Осим позоришта, и соколске дилетантске секције широм Југославије изводиле су његове позоришне комаде. Соколска дилетантска секција у Дубровнику извела је, на соколској академији 2. децембра 1928. године, први чин Војновићевог дјела „Лазарево васкрсење”. Друштво је телеграфски замолило болесног Ива конта Војновића у Београду да дозволи приказивање комада. Он је телеграфисао: „Дозвољујем врло радо да се прикаже моје ‘Лазарево ускрснуће’ под врсним водством Божа Бубала, ослободивши представу од свих тантијема. Сретни били и сретно успјели. Желим мојим Соколима и Дубровнику. – Иво Војновић” По извршеној академији друштво је послало телеграм Војновићу у Београд: „Са врло успјеле академије, раздрагани ‘Лазаревим васкрсењем’, заносно поздрављамо аутора, желећи Вам сваку срећу и скори повратак у нашу Дубраву. – Соколско друштво” (14) Умро је 30. августа 1929. године у Београду, у 72. години живота, након дуге и тешке болести. Београд га је испратио спроводом на жељезничку станицу, одакле су га превезли у Дубровник, гдје је сахрањен у породичној гробници код Св. Михајла. Дубровник је био у црнини. Сахрани су присуствовали краљев заступник, заступник владе, Хрватско књижевно друштво, Матица хрватска, сва хумана и културна друштва из Дубровника, заступници грађанских и војних власти и мноштво народа. Нарочито бројно било је учешће сокола на сахрани. У чланку у „Соколском гласнику” истакнуто је да су, по мишљењу аутора, дјела по којима ће Иво Војновић остати бесмртан „Смрт мајке Југовића” и „Дубровачка трилогија”. (15) Поводом десетогодишњице његове смрти, у чланку у „Соколском гласнику” истакнуто је да је стекао славу драмама „Дубровачка трилогија” и „Еквиноциј”, као и низом приповиједака и пјесама. Соколство се сјећало великог пјесника с дубоким пијететом и клицало му: „Слава!” (16) Осим сокола, и друга родољубива удружења славила су Иву Војновића. У Дубровнику је дјеловала пјевачка жупа „Иво Војновић” Јужнословенског пјевачког савеза. (17)
У међуратном периоду соколска друштва наставила су да изводе његова дјела. Као примјер можемо навести представу соколског друштва Београд III. У дому Сокола Београд III на Звездари, када је дворана била слободна, Удружење глумаца приређивало је представе за грађане. Поводом прославе 550. годишњице Косовске битке, 1939. године, Соколско друштво Београд III са Звездаре одлучило је, заједно с редитељем Петром Матићем, да на љетном вјежбалишту прикаже драмски спјев Иве Војновића „Смрт мајке Југовића”. Представа је требало да буде изведена уочи Видовдана, али је због кише одложена за 1. јул. На представи је било око 2.000 гледалаца. Гледаоци су били из свих слојева и свих крајева Београда, као и из околине. Представу су помогли Градско поглаварство и управа Народног позоришта. У представи су играли глумци из Удружења и гости из Народног позоришта. У комаду је учествовало око 300 лица (глумци, дјечији и женски хор, као и војни оркестар). Академију је отворио старјешина друштва Београд III, Добра Богдановић. Старокатолички бискуп др Нико Калођера одржао је предавање о Косовској бици и значају Косова. Затим је музика свирала увертиру. У првом чину појављују се двор Југовића, мајка, девет снаха Југовића и унучад. Други чин почео је женским хором уз пратњу оркестра. Љуба Дамјанова дочекује Дамјана, а мајка, кад чује за погибију Југ-Богдана и младих Југовића, враћа Дамјана на Косово да и он положи живот за отаџбину. У трећем чину, Косово поље, пуно жита. На пољу жена жање са унучићем. Турци гоне робље. Гуслар пјева. Појављује се Косовка дјевојка с кондирима. Долази поворка. Хор пјева „Свјати Боже”. Народ долази са свих страна. Носи цвијеће и побожно клечи уз поворку. Доносе главу Југ-Богдана и Дамјанову руку и предају их мајци, која мртва пада на земљу. Трагедија се тиме завршава. Један од угледних посјетилаца изјавио је послије завршетка представе: „Био сам на многим мјестима; имао сам прилике многошта да видим, али ово што сам вечерас видио, нисам до данас видио.” Дуго се о представи разговарало у Београду и унутрашњости. Они који нису дошли на представу долазили су касније да виде простор и кулисе. У соколском друштву Београд III сматрали су да је представа успјела као ретко која. (18)
За соколе, књижевник Иво Војновић био је један од највећих бардова ослободилачке борбе пред Први свјетски рат. Због својих дјела и слављења успјеха балканских савезника, за вријеме Првог свјетског рата био је прогоњен од аустријских власти и затваран у тамнице. Пред крај рата у Загребу, иако болестан, постао је симбол ослободилачке борбе. Његов јубилеј тада се претворио у противаустријску демонстрацију. Његови позоришни комади приказивани су, осим у Југославији, и у страним позориштима – нарочито чешким и пољским. Осим позоришта, и соколске дилетантске позоришне секције широм Југославије изводиле су његове драме. На његове заслуге у борби за ослобођење и уједињење, у међуратном периоду, подсјећала је соколска штампа. Док је у чланку из 1929. године био споменут као кнез, десет година касније то је изостављено. Остала је његова слава бесмртног пјесника. У Дубровнику је дјеловала пјевачка жупа „Иво Војновић” Јужнословенског пјевачког савеза.
Саша Недељковић члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Станислав Краков „Преко Високих Дечана и Ловћена у Приморје“, стр. 82, 111, Алманах Јадранске Страже за 1926 годину, Издаје Јадранска Стража Главни Одбор Београд 1926;
„Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 77, 78, 79, 80, 81, 82, 87;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
