• Мјештани села Заслап и њихови гости из Никшића, Требиња, Херцег Новог и других мјеста свечано су прославили славу храма — Успење Пресвете Богородице (Велика Госпојина). То је традиционална манифестација коју поводом храмовске славе организује парохија Граховска, заједно са црквеним одбором села и мјештанима.

Овај храм, чији се тачан датум подизања не зна, сведочи о вјековном постојању и окупљању у селу које је добило име по рјечици Заслапници — вода која љети губи ток, али када је извор јак, ствара слапове — поред чијег је извора и лоциран.

Учесници госпођинданског сабора окупили су се и присуствовали богослужењу у храму који је обновљен прије 15 година. Након обнављања, освећење храма обавио је 4. септембра 2011. године архимандрит Данило Јокић (1952–2021), који је са надлежним парохом Петром Крговићем и предсједником одбора за обнову Крстом Ковачевићем из Никшића руководио захтјевним радовима од 2004. до 2011. године, тада као архимандрит манастира Косјерево, а по благослову митрополита Амфилохија.

Прије деценију и по обновљена слава за мјештане и њихове званице значајан је догађај и организује се са поносом сваке године 28. августа уз присуство великог броја вјерника из мјеста и околине. Вјерницима се након овогодишње литургије пригодном бесједом обратио протојереј-ставрофор Петар Крговић, говорећи о животу и дјелу Богомајке и о празнику који је успомена на овоземаљску смрт Богородице — дан када се, према Јеванђељу, вазнијела на небо и предала свој дух у руке Спаситеља:

— Данас је тренутак да размислимо о себи и нашим мајкама. Мајка и њено мјесто у кући доказ су да се имамо гдје вратити и да имамо свој родни дом. Ова црква је кроз вријеме оснажила духовни живот и дала огромни допринос на укупном друштвено-историјском плану села и околине, гдје је љубав ваших предака уграђена у њене темеље и у темељ села.

Након литије пресјечен је славски колач, а уз трпезу љубави настављено је дружење и разговор.

Подсјетимо, Заслап је село које чине братства Ковачевићи, Вујичићи, Јовичићи и једна кућа Булатовића.

Уважени доктор Јован Кујачић (1868–1958), који је превео „Илијаду” и био лични пријатељ Лава Толстоја, кога је посјећивао у Јасној Пољани, у својој књизи „Нудо” — коју је на Крупцу (Нудо) завршио прије 90 година (1. септембра 1936) — о Заслапљанима и Нудољанима записао је и сљедеће: Заслапљане одликује бистрина, а тиме и склоност ка образовању. Уз то их генерацијски краси изражена физичка способност, постојаност, племенитост, непристрасност и самопоуздање.

Одлика тог самопоуздања су и бројни заслапски печалбари у Америци, међу којима се посебно памте имена и дјела Митра (Обренова), Гојка (Васовог), Јована и Николе (Боришина), свих Ковачевића. Они су од свог печалбарског новца купили иконостас за заслапску цркву, који и данас краси овај древни храм. Иконостас је у вријеме обнове храма ресторацијом вратио изглед и вриједност коју је имао 1914. године, када је поклоњен. Митар (Обренов) и његов брат Лазар остали су уписани у анале историје Заслапа, али и српских добровољаца, јер су преживјели бродолом брода „Бриндизи” 6. јануара 1916. године код Медове, када су хитали да помогну борбу Црногораца на Клобуку, Ловћену и Мојковцу.

Заслап је село које је надвисило простор Нудолске котлине, изнад које се плету „небески путеви” и оцртавају путање сунца и звијезда које га засипају својим светим, вјечним прахом. Ту се на истоку завршава питома Корјенићка жупа, која почиње од Ластве на домак Требиња, на које су Заслапљани и Нудољани донедавно били више оријентисани него на матичну никшићку општину.

Колико су домишљати људи овог села, показује још један примјер. Од 1971. до 1974. године мјештани одлуче да у село доведу пут. Договоре се и почне градња пута од Нудола. Главни покретачи те акције били су Мато Вујичић, тада високи функционер Удбе у Требињу и Дубровнику, и проф. др Велимир Вељо Вујичић из Београда. Због ситне чарке, било случајне или намјерне, дође до подјеле. Ковачевићи су, уз ангажовање и помоћ генерала Воја Ковачевића (1912–1997) и ГП „Партизански пут” из Београда, које је тада радило магистрални пут Требиње–Билећа–Београд, кренули са другом, због заслапских стијена знатно тврђом трасом. Када су Ковачевићи и Вујичићи завршили своје путеве, заједничким банкетом спојен је пут, па је село Заслап добило излазак у свијет са двије стране. Дуго је овај случај био примјер заслапске филозофије, довитљивости и живота.

Тада је село добило и струју. Привредник Љубо (Гојков) Ковачевић из Херцег Новог свом селу је поклонио трафо-станицу, а знатно прије тога његов отац Гојко био је покретач изградње канала за наводњавање, како би се за село искористио дио воде на којој је радило 15 воденица — које је коаутор књиге о братству Вујичића, Ивица Лазарев Вујичић (1934–2024), назвао творницом хране.

Ивица, који је 2022. године био гост моје емисије „С поводом” — а повод је била смрт познатог интернисте и универзитетског професора Велимира Веља Вујичића (1931–2023), који је био и становник Херцег Новог и са којим је Ивица био коаутор књиге о братству Вујичића на Заслапу и у Граховцу — испричао ми је шта му је рекао овај чувени професор Београдског медицинског факултета и један од најугледнијих Заслапљана у историји. Причајући о родном Заслапу и позивајући се на Његоша, рекао је:

— Не може се побјећи од мјеста ђе си прогледао, макар се станио на крај свијета. Оданде си ђе си поникао, ђе си земљу очима видио и записао на души. А све што је душом писано, не може се избрисати. Путовао сам по свијету, али ћу се вратити на Заслап да почивам код цркве Успења Пресвете Богородице. Свако пожели да заврши тамо гдје је прогледао.

А прогледао је ту, у близини извора Заслапнице. То је рекао велики љекар и хуманиста, човјек прије свега. Својом књигом задужио је наше братство, али и село Заслап.

— Исто као и Рус Игор, који сада ту живи и који је задужио мјештане тиме што је канал који је осмислио Гојко Ковачевић преуредио и избетонирао, па је Заслап сада село које не жедни — рекао ми је Ивица у емисији о др Вељу и његовом родном Заслапу.

Причу о дану када је село Заслап било у знаку радовања и подсјећања на прошлост завршићемо реченицом којом су своју репортажу о овом селу прије десет година забиљежиле Ана Драгићевић и Јованка Комненић на никшићком порталу „Оногошт”: Због свега овога вриједи обићи овај крај, јер — ту су млини (истина, ниједан не ради — З. Ш.), ту су клини, ту је коза, ту је лоза, ту је вода — свака згода.

Текст и фото: Здравко Шакотић