Путинова Русија као испуњење визије једног филозофа

  • Филозофија је током своје дуге историје небројено пута проглашавана непотребном, непримјенљивом, превазиђеном, мртвом.

Фотомонтажа: СРБИЈА ДАНАС

Онолико пута колико су је опозиционо орјентисани појединци и епохе „сахранили”, она је исто толико пута, прије или касније, васкрсла у свом сјају своје раскошне нужности, којом је тријумфално демантовала најгрлатије скептике и протагонисте осамостаљених научних дисциплина, оних који су се испилили под њеним свеобухватним крилом. Оспоравана због своје апстрактности и јаловог теоризма, увијек је изнова морала доказивати своју дјелатност и могућност примјене у пракси, која је кроз политички усмјерену активност обликовала друштва и државе, мијењајући на тај начин, како друштвена уређења, тако и нас саме.

Са развојем техничко-научне културе, практична филозофија је доспјела у доминантнији положај од теоријске, међутим и једна и друга се, упркос свему, прожимају и садрже у себи елемент оне друге. Као најрелевантнији примјер те нераздвојивости теоријске и практичне филозофије, али прије свега ефикасности у којој је приказана и непролазност општечовјечакских стремљења, без обзира на временски распон између којег су разапета, свакако јесте интелектуална задужбина, нажалост, недовољно познатог руског филозофа и теолога Ивана Александровича Иљина, из које је, под менторском палицом Владимира Владимировича Путина, почела да ниче и, слава Богу, никла ова нова, моћна, независна Русија какву данас познајемо.

Ко је био Иван Иљин?

Иван Александрович Иљин (1883-1954) био је истакнути руски филозоф, политички мислилац, теоретичар и историчар религије и културе, један од идеолога Покрета Бијелих, али прије и изнад свега патриота који је читав свој живот остао у служби духовног препорода Русије и руског народа. Још у вријеме грађанског рата у Русији, Иљин се опредјелио за енергичну борбу против бољшевика, не само као мислилац и писац, него и политички, будући да је био близак са генералом Алексејевом и бароном Врангелом, који је био последњи врховни командант бијелих армија. Након револуције 1917. године, као активни противник новог поретка, у више наврата био је хапшен. По шестом лишавању слободе, 1922. године, бива осуђан на смртну казну, која је замјењена трајним протјеривањем из Русије, заједно са многим филозофима, научницима, умјетницима, богословима. Наредних шеснаест година боравио је у Берлину, гдје је предавао на Руском научном институту, све док његов рад и овдје није препознат као опасан по нацистички програм. Гестапо му је 1938. године конфисковао тираж објављених књига, забранио јавна предавања и излазак из Њемачке. Међутим, захваљујући ангажовању руског пијанисте Сергеја Рахмањинова и других пријатеља, успијева да пребјегне у Швајцарку, гдје је, у близини Цириха, након петнаест плодних списатељских година, и преминуо.

Иљиново дјело и учење о „Руској идеји

Стицајем разних околности, Иљиново обимно дјело је дуго времена остало непознато широј читалачкој публици. Захваљујући руском предсједнику Владимиру Путину он је у својој домовини поново „откривен”. Његово дјело „у основи има наглашени интерес и један једини задатак: да допринесе обнови Русије која треба да ствара културу на темељима своје самобитности, Русије која се не додворава Западу и не подилази туђим интересима, већ верује у себе и клања се Богу и богочовечанским вредностима.” Неуморно је опомињао да цјелокупно руско духовно устројство мора бити обновљено, као и руски национални карактер утемељен у Христу. Зато је у својим дјелима увијек изнова истицао да руска идеја мора бити испуњена духом хришћанске слободе, „а не духом мржње, зависти, освете и освајања, духом који се тако вешто скрива испод бучних парола о једнакости, братству и слободи, које прокламују револуционарне снаге.”

Иљин напомиње да обнова човјека не почиње корјенитом трансформацијом социјалних улова егзистенције него од обнове његове душе и воље, од стварања вјере у њему, увјерености у светињу породице, љубави према домовини и националног поноса. Задатак који је стављао пред Русију свог времена, али и овог данашњег, био је тај да не позајмљује духовну културу од других народа нити да је подражава, већ да ствара своје, руско, на свој, руски начин. Како каже, „када своје националне недостатке будемо у стању да превладамо – савешћу, молитвом, радом и васпитањем – онда ће наше добре особине процветати тако да о туђим нико неће пожелети да размишља.”

По његовом мишљењу, сви покушаји да се од католика позајми њихова култура заснована на вољи и разуму, били би безнадежни за руски народ. Западна култура је израсла на превласти воље над срцем, анализе над опсервацијом, разума у свој његовој практичној трезвености над савјешћу, власти и принуди над слободом. У том случају, морале би да се пониште све силе словенске душе које руском човјеку дају онај препознатљив идентитиет, силе срца, сазрцања, савјести и слободе. Зато би искорјењивање вјековног утицаја руске природе и историје, било погубно по Русију и њен народ. Њиме би се ишчупала и православност душе и непосредна искреност духа, зарад погубности рационалног и вољног духа римског права. То је сулудо, пошто „пред нама стоји задатак да из слободног сагледавања срцем развијемо своју, посебну, нову руску културу воље, мисли и организације.”

Ипак, руска идеја не осуђује инородне културе, она им само не даје предност и не узима их за закон. Колико год се то намећало као аксиом, не постоји једна општеобавезна „западна култура” пред којом се све остале културе сматрају за варварство. Структура западног духовног акта вјероватно и одговара његовим способностима и потребама, али руској снази, сматрао је Иљин, руским задацима, руској историјској мисији и душевном склопу, она не одговара него га, напротив, подмукло деградира. „Запад има своје заблуде, невоље, слабости и опасности и ми не треба да тражимо спас у западњаштву. Ми имамо своје путеве и своје задатке.” У томе би, укратко, била смисао Иљинове „руске идеје”.

Иљинов утицај на Владимира Путина

Иљинове идеје послужиле су као интелектуална основа за Путиново позиционирање Русије на међународној политичкој сцени. Чак је и идеја „Евроазијантизма”, Евроазијске економске уније, коју руски предсједник спроводи у дјело, потекла од овог филозофа који је предодредио овај посебан пут за Русију, утемељен на промоцији Руске православне цркве и традиционалних вриједности, здраве породице, патриотизма и самобитности, које су требале да донесу потпуну обнову руског народа. Јасно је да први човјек Русије своју домовину и народ води у том правцу.

Путин се, послије оних великих криза у Чеченији и Украјини крајем 2004. године, приликом годишњег обраћања нацији, у пар наврата позвао на Ивана Иљина, до тада у свијету, али и у сâмој Русији, готово непознатог мислиоца. Убрзо послије тога, на заједничку иницијативу црквених и државних власти, што свједочи о томе да је данашњи врх Русије дошао до свијести да без Цркве и Државе, та два носећа стуба друштва, како је говорио Иљин, нема чак ни обичног одржања и очувања, а камоли стваралачког напретка у сфери материјалне и духовне културе, филозофови посмртни остаци пренешени су из Швајцарске у Донски манастир у Москви. Владимир Путин је лично финансирао изградњу његовог надгробног споменика. Пошто је све чешће почео да долази у овај манастир и доноси цвијеће на Иљинов гроб, пажња јавности за дјело заборављеног руског филозофа је драстично порасла. Његова дјела, која ни након пола вијека нису нимало изгубила на актуелности, него баш напротив, остављају утисак да су писана у наше дане, и то као одговор на горуће проблеме наше свакодневнице, доживјела су праву експанзију у Русији, али и у свијету. Препознавши их као „програм руског препорода”, данас се и америчка CIA бави њиховим проучавањем и анализом како би, њима знаним методама, успјели да открију стварни утицај Ивана Иљина на руског предсједника и евентуално предвиде неке његове сљедеће потезе.

Огњен Кандић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Петроније Reply

    Добар текст. Свака част Огњене, само тако настави.

Оставите одговор на Петроније Одустани од одговора