PRIČA: ZADNJA POŠTA TREBINJE

PRIČA: ZADNJA POŠTA TREBINJE

Kada je, po okončanju Drugog svetskog rata, narod iz brdskih sela oko Trebinja, zajedno sa sirotinjom iz ostalih delova krševite Hercegovine, naklonjene pobedničkom Titovom partizanskom pokretu, krenuo u kolonizaciju u Vojvodinu, vođen je bio nadom u bolji život, koja je nadjačavala strah od dalekog i nepoznatog; propaganda nove komunističke vlasti dobro je odradila svoj posao.

S pesmom i pod zastavama, zadenutim u gareve parne lokomotive i dotrajale, pretrpane teretne vagone „vlakova bez voznog reda“, spavajući sa ženama i decom na slami, vunenim šarenicama i guberima, putovali su dojučerašnji ratnici i težaci na daleke obale Dunava i Tise. Tamo gde su ih čekale, njima dodeljene, plodne njive i kuće vojvođanskih Švaba, izbeglih sa poraženim zloglasnim Hitlerovim trupama. Ispraćali su ih partijski poverenici i činovnici nove vlasti vatrenim govorima o svetloj budućnosti „u novom zavičaju“, kao i rođaci i komšije koje je na bezvodnom kamenjaru, uz pradedovska ognjišta, zadržala sumnja da toliko hvaljena Vojvodina ipak nije bajkoviti Misir, ni Amerika, „zemlja obećana“, u koju su ranijih decenija, trbuhom za kruhom, brodovima iz Kotora ili Dubrovnika, otplovili mnogi njihovi bratstvenici.

Opipljiv izraz te sumnje ubrzo su postali paketi sa, svojeručno izrađenom, garderobom i hranom koji su Hercegovcima na vojvođanskim adresama počeli da stižu iz starog kraja, oskudnog u svemu osim u duševnim ljudima. Ti paketi su bili simboli ljubavi i brige za primaoce i neverovanja da je Vojvodina za njihove rođake rajska bašta u kojoj svega imaju i ni za čim ne čeznu. Neki su, pričalo se, hteli da šalju i ogrevno drvo jer su, iz dobijanih pisama iz banatskih i bačkih sela i varošica, saznali da tamo nema dovoljno šume i da ona ne sme da se seče za loženje.

Priprema paketa „za Vojvodinu“ po hercegovačkim brdima je postala svojevrstan ispit časti, poštenja i mašte za svaku porodicu koja je imala svojte među kolonistima; trebalo je odabrati ono što primaocima najviše nedostaje, ono čemu će se najviše obradovati i, pri tome, svakako, izbeći škrtost. Opšte uputstvo za taj posao glasilo je: što više daš, manje ćeš se brukati.

Prvi korak u tom poslu bio je najkomplikovaniji: kako nabaviti dobru kartonsku kutiju! Dovoljno veliku i čvrstu, da izdrži teret artikala odabranih za slanje na put dug više od 500 kilometara u sporim vozovima. Pošto se kutije nisu mogle naći u seoskim prodavnicama ili papirnicama, jer ih nije bilo nabavljane su u Trebinju, u koje se retko odlazilo – najčešće jedanput mesečno. Onda kada se imalo šta prodati na gradskoj pijaci, a potom, u prodavnicama mešovite robe, kupiti osnovne kućne potrepštine – brašno, gas za petrolejke, ćati za zamatanje duvana, nepržena kafa, šećer u kockama, so, sveske i olovke za đake pešake….

Brđani su kutije za pakete, najčešće, dobijali od gradskih trgovaca kod kojih su pazarili, a koji su ih, kao nepotrebnu ambalažu od primljene robe, za novac ili uz kakvu naknadu u naturi – malo krompira ili sira – čuvali za te redovne, skromne i neprobirljive mušterije. U sela su donošene na konjima, zajedno sa ostalim nabavljenim stvarima, vazda uz bojazan da ih, na dugim strmim planinskim stazama, ne upropasti nenadana kiša. Po kućama su držane na sigurnim i suvim mestima, da se ne bi pocepale ili ovlažile.

Odlika tih paketa bila je istovetnost po vrsti i količini sadržaja; po njima se nije moglo naslutiti postojanje razlike u imovnom stanju seljana; ta sirotinjska uravnilovka diktirana je željom svake kuće da se poslatim ne obruka ni pred komšijama ni pred primaocima.

GRIJU NOGE I ČUVAJU LOZOVAČU: Vunene čarape obavezan dio svakog paketa iz zavičaja

Operacijom pakovanja, po užurbanosti i veselosti nalik unošenju badnjaka ili božićnjim darivanjima, rukovodio je domaćin, odgovoran i za sve druge najvažnije poslove i odluke u patrijalhalnim hercegovačkim kućama. U kartonsku kutiju slagani su ručni radovi tradicionalne konfekcije od ovčije vune – čarape, rukavice, kape, šalovi, džemperi, zatim suve smokve, orasi, narovi – koje u Hercegovini zovu „šipci“, sitno sekcani duvan, okrugli suvi sirevi, trave za čajeve i „lečenje raznih boljki“, domaći med i suvo meso… Uz sve to, išla bi i bar jedna litra domaće lozovače koja je, iz predostrožnosti, stavljana u sredinu paketa i ušuškavana u pletivo da se, pri dugom tandrkanju vagona, ne bi razbila. Bilo je to ono što su, kako se govorilo, „Bog i kuća dali“.

Sve u paketu bilo je, dakako, najboljeg kvaliteta. Jer se tako čuvao obraz i nepisani iskonski zakon Hercegovaca po kojem se ono najvrednije vazda daje drugima – gostima, rođacima, prijateljima. Zato su žene i devojke posebno pazile kako će isplesti svaku šaru na pletivu koje će otići u Vojvodinu. Rakiju je birao onaj koji ju je pekao; verovalo se da samo on može nepogrešivo odabrati prvoklasnu. Od suvog mesa, ovčijeg i goveđeg, pakovani su najlepše obrađeni i najbolje osušeni komadi. Duvan je, po pravilu, birao domaćin, kao najstariji muškarac u kući, osim ako je napušač, što je u Hercegovini često kao sneg na Nilu. Bila je to čuvena hercegovačka škija, „žuta k’o vosak i mirisna k’o duša đevojačka“, čijim su švercerima, vekovima, punjeni zatvori balkanskih carevina, kraljevina i republika, i čiji je dim, kroz svoje guste brkove, otpuhivao i drug Staljin. Ta škija brzo je omamila i nove susede Hercegovaca kolonista – vojvođanske starosedeoce Srbe, Mađare i Rumune koji su im govorili da samo ludi ljudi mogu napustiti kraj u kojem raste tako kvalitetan duvan.

Pre završnog čina pakovanja – oblaganja kutije papirom, što je činjeno s nežnošću kakvom se prepovija beba – u paket bi bilo ubačeno pisamce sa par podataka o vremenu, uobičajenim seoskim radovima i stanju stočnog fonda. Škrto kazivanje bilo je odraz škrtosti života njegovih pošiljalaca. U poslednjem redu pisma obavezno bi stajalo „mi smo dobro i zdravo, koje i vama želimo“. Ponekad bi, na tom listu papira, najčešće istrgnutom iz dečije sveske, davana prilika i najmlađim ukućanima da ispišu koji red za svoje daleke male rođake – da ih upitaju kako uče i kada će im doći u Hercegovinu.

Na kraju, domaćin bi, utegavši paket špagom i natopivši njegov čvor crvenim voskom, uzimao mastiljavu olovku koju bi par trenutaka vrteo među kvrgavim prstima, kao da se priseća oblika slova koja će ispisati. Konačno bi, kitnjastom ćirilikom, koja je odavala drhtaj ruke, ispisao adresu primaoca, pa svoju, a ispod nje, krupnijim slovima – Zadnja pošta Trebinje.

Autor: Jovo Vuković
(Objavljeno u „Večernjim Novostima“, 7. aprila 2019.)

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina