• У галерији „Јосип Бепо Бенковић“ у Херцег Новом 1. септембра 2026. представљено је пет књига професора др Милана Милановића. Промоција је приређена поводом седам и по деценија његовог живота и 50 година рада. Књиге говоре о људима и збивањима у Бајковим Крушевицама и чувају сјећање на завичај.

Професор др Милан Милановић слови за најагилнијег публицисту и есејисту, одличног познаваоца како историје, тако и привредних и културних токова, не само родног завичаја Херцег Новог, већ цијелог региона, посебно оног дијела гдје живе Срби. Завичајну Боку, посебно регион Бајкове Крушевице, нико не познаје тако као овај, сада професор у пензији, који је рођен у породици Рада и Анђе Милановић прије 76 година, а 50 година је у научним и публицистичким водама. У тих пола вијека објавио је низ књига, есеја, критичких дневника, огледа, записа. Рецензирао је, потписао, односно припремио огроман број књига.

Властити критичарски концепт га легитимише као особеног ствараоца изузетног формата и рафинираног израза, који подједнако успјешно и цјеловито пише готово о свим жанровима. Дио његовог публицистичког умијећа представљен је у препуној сали херцегновске галерије „Јосип Бепо Бенковић“, гдје су његови земљаци и суграђани стигли да му, поводом седам и по деценија живота и 50 година рада, поред честитки упуте и захвалницу што је својим радовима успио да зов предака чешће буди уснуле потомке. Од његових 30 завичајних библиографских јединица, 1. септембра 2026. представљено је пет наслова који нијесу раније представљани у „Граду писаца“.

На овој промоцији представљене су књиге „Добровољци из Бајкових Крушевица у ратовима 1912–1918“, „Библиографија“ и „Задужбина Јефта Трифкова Радовића у Крушевицама“, чији је аутор Милан Милановић, као и репринт збирке пјесама „Словенке“ Митра Мића Вавића и књига „Михаило Мићо Павловић“, коју је приредио Петар Милошевић на иницијативу Милана Милановића. У ствари, ријеч је о подацима из записа о трибуну Мићу Павловићу (1893–1944), из заоставштине Николе Џоџова Ћировића (1898–1976), коју је прије двије године, под насловом „Биљешке о прошлости Крушевица“, из архива Херцег Новог, гдје се материјал налазио, извукао и приредио за штампу Милановић, обиљежавајући на тај начин 50 година од смрти памтише са Бајкових Крушевица.

Танасковић о крушевичким добровољцима

О Милановићу као публицисти великих стваралачких прегнућа, који својим радом побуђује пажњу и задивљује огромном радном енергијом, на представљању његових најновијих наслова у Херцег Новом говорио је академик Дарко Танасковић, рецензент књиге „Добровољци из Бајкових Крушевица у ратовима 1912–1918: социјално поријекло, личне и породичне судбине“. Говорећи о овом читљивом штиву које пулсира као дио херцеговачко-бокељског поднебља, нагласио је:

— Књиге о Крушевицама имају значај који превазилази локалну историју, јер кроз приче о људима и њиховим вриједностима говоре и о ширем времену. У тој дијалектици између заборава и памћења, важно је одабрати оно што треба упамтити… У том смислу, књига „Добровољци из Бајкових Крушевица у ратовима 1912–1918: социјално поријекло, личне и породичне судбине“, као и све књиге о којима је ријеч вечерас, и цјелокупни опус и подвиг Милана Милановића управо погађа циљ и погађа оно што треба памтити. А зашто треба памтити? Наравно, треба памтити због самих ових људи од којих је сваки једна прича, од којих сваки заслужује велико поштовање, заслужује сјећање, али је једноставно немогуће све њих упамтити. Овдје су они заиста представљени и људски, а и документарно, што је велика вриједност ове књиге. Већ је то значајно зато што се кроз памћење њих и њиховога подвига у ствари враћамо једном систему вриједности који је њих створио — запазио је Танасковић.

У својем поучном казивању академик Танасковић осврнуо се на те хероје из Херцеговачког добровољачког одреда, чији је већи број стигао из печалбе из Америке, а многи од њих су умрли млади да би продужили живот покољењима и себи кроз покољења. Говорећи о крушевичким добровољцима и њиховом односу према завичају и вриједностима које су их обликовале, нагласио је:

— Није случајно што су Крушевичани углавном веома поносни на своје поријекло и с великом љубављу и топлином говоре о Крушевицама. Али, ја се усуђујем рећи, надајући се да то никога неће повриједити, већ напротив – идеја је сасвим другачија, да у суштини оне нису изузетне у односу на један одређени етос српскога свијета из тога периода, када је дошло до Великог рата и када су добровољци осјетили потребу из разлога које овдје Милан Милановић анализира, да се одазову зову отаџбине. Ја мислим да су Крушевице у том смислу парадигматичне за једно стање духа и за један систем вриједности који је, нажалост, у многоме ишчилио и да је због тога то све тако чудно и невјероватно када се чита, поготово овако на једном мјесту сакупљено у књизи… Милановић наглашава да су они људи са двије мајке. Једна она која им је биолошки даровала живот, и друга је мајка Србија која је преко епских легенди у најранијој младости ушла у њихова срца. То је тачно, али мислим да то није цјеловито објашњење. Цјеловито објашњење, по мени, лежи у томе што су ти људи у Крушевицама, и не само у Крушевицама, већ у свим Крушевицама нашим српским, које, међутим, нису имале срећу да се њима на овакав начин, са љубављу и прегалачким знањем и стручношћу, посвети њихов син, као што је то Милан Милановић учинио за своје земљаке из његових Крушевица — био је јасан Дарко Танасковић.

Судбина угашене задужбине

На овој промоцији слиједила је прича коју је отворила књига „Задужбина Јефта Трифкова Радовића у Крушевицама (1926–2026): Економски темељи, циљеви оснивања, рад и судбина једне угашене задужбине“. Милановић је у овом свом раду истраживао настанак, вриједност и околности у којима је имовина задужбине касније отуђена.

— То је једина задужбина која је основана на херцегновском селу. Она је имала свој управни одбор у Крушевицама, који су чинили учитељ, поп, два Радовића која су била блиска задужбинару. Процјена вриједности коју је задужбина имала приликом оснивања је 375.000 ондашњих динара. Пошто се у нашим Крушевицама сматрало да један ораћи во вриједи око 1.000 динара, то значи да је задужбина имала вриједност око 375 волова. То у сваком случају није мало, и то је велика вриједност која је била усмјерена у циљу стипендирања, односно подршке најбољим ђацима из Крушевица на средњим и високим школама — истакао је Милановић и упитао се у име свих: има ли племенитије идеје од ове коју је Јефто при оснивању задужбине завјештао?

— Бавио сам се, наравно, и процјеном колика би данас била вриједност имовине, чистих прихода од те задужбине. Дакле, поред тога што је оставио своју „стојну кућу“, како се тада звало, у којој је живио, оставио је и 500 наполеона у злату, депонованих у тадашњој херцегновској банци. Све је то, нажалост, угашено иза Другог свјетског рата, и питање је колико би то данас вриједило да је остало… Ја наводим и неке новије податке из нашег локалног катастра, како се то трансформисало из приватне имовине у државну имовину, у друштвену имовину, па је та друштвена имовина на стамбеној згради претворена у приватно власништво, и како је неко из општине, без обзира на функцију коју је обављао, могао дати сагласност некоме да откупи оно што није његово. Чак и у новијим документима у архиву, дакле тамо негдје шездесетих година, стоји да је то приватна својина. Задужбина је приватна својина, није друштвена. И како је општина као невласник дала сагласност неком да може да откупи то, односно како је тај који је купио од невласника… — објаснио је Милан Милановић за већину учесника промоције непознату тему која има елементе и кривичног дјела.

Милановић је и са ове промоције поручио да би, уколико реституција задужбине није могућа, требало размотрити оснивање фонда, како би се наставила идеја помагања младима из крушевичког краја.

— Ако не би могла да се оживи, онда би можда заслуживало да успомену на Јефта Радовића Јашара обезбиједимо тако што би се формирао неки фонд са истим називом, са истом намјеном, па би се можда могли наградити најбољи средњошколци у Херцег Новом који су поријеклом из Крушевица или су рођени у том нашем селу. Дакле, то је била идеја – да се не само исприча прича о настанку, циљевима, намјерама задужбинара, него и да се покуша правним путем, ненасилним средствима свакако, да се реституише то што је некад постојало и да се претвори у једну симболичну награду која, ако не би била довољна да се стипендирају одређени најбољи ђаци, да се бар даје нека неновчана награда са именом Јефта Трифкова Радовића — предложио је Милановић.

Спомен на Михаила Мића Павловића

Једна од представљених књига је и наслов „Михаило Мићо Павловић (1893–1944) – 80 година од смрти“, која говори о животу и дјелу Михаила Мића Павловића, рођеног у Бајковим Крушевицама, ратника и добровољца, послије Првог свјетског рата трибуна Требиња и првог предсједника Удружења добровољаца у Требињу (Крушевице и Суторина су тада припадале Требињском срезу), и човјека којег је свештеник Владимир Поповић у својим зборницима о добровољцима Требиња, 1927. и 1929. године, у списку који почиње ријечима „Ево тих дичних јунака“, започео управо именом Михаила Мића Павловића. Тај човјек, кога и данас кроз казивања памти Требиње и Херцег Нови, добио је и трг у Новом код зграде данашњег суда. У тој згради је умро под неразјашњеним околностима 1944. године. Мићо Павловић завршио је у 51. години свој живот, а сматра се да је отрован. За своју храброст на фронту, гдје је увијек био први, одликован је бројним признањима. Књигу је приредио Петар Милошевић, кустос-историчар Музеја Херцеговине у Требињу.

Милошевић је у свом обраћању Новљанима објаснио да је књига настала захваљујући сарадњи са Миланом Милановићем, након што је унук Михаила Мића Павловића, који носи дједово име, Михаило В. Павловић из Сарајева, иначе син Мићовог сина Властимира – Брата Павловића (1928–1974), познатог пјесника и новинара, првог уредника „Гласа Требиња“ (1954), Музеју Херцеговине поклонио сва дједова ратна одликовања, указе о одликовањима и фотографију.

Говорећи о наслову књиге коју је припремио као кустос Музеја Херцеговине, мср Петар Милошевић је на мјесту које се налази недалеко од трга који носи име Михаила Мића Павловића казао:

— Михаило, или одмиља Мићо, Јовов Павловић, рођен је 1893. године у Бајковим Крушевицама, код Херцег Новог, у многобројној и сиромашној породици Јована Шћепанова Павловића. Основну школу завршио је у родном мјесту, а потом је, попут многих Крушевичана, отишао у Америку. По избијању Првог свјетског рата вратио се у Европу и пријавио као добровољац у српску војску. У борбама 1915. године био је тешко рањен и заробљен. Након опоравка, побјегао је из заробљеништва преко Румуније, стигао у Русију и ступио у Прву српску добровољачку дивизију, са којом је учествовао у борбама на Добруџи и на Солунском фронту. За ратну храброст одликован је бројним одликовањима, међу којима су Карађорђева звијезда са мачевима, Златна и сребрна медаља „Милош Обилић“, Орден Бијелог орла са мачевима и Руски Георгијевски крст. Послије Првог свјетског рата живио је и радио у Требињу, гдје је био познат као ратни ветеран и јавна личност. Током Другог свјетског рата укључио се у припреме устанка на подручју Херцеговине, али је због својих ставова и неслагања са четничким, односно равногорским покретом више пута хапшен. Према доступним подацима, поново је ухапшен 1944. године, и након вишемјесечног заточеништва преминуо. Михаило Мићо Павловић остао је упамћен као један од истакнутих српских добровољаца из Херцеговине и Боке Которске у Првом свјетском рату. Замислите једног човјека који је 10 пута одликован. Између осталог, његово одликовање Карађорђева звијезда са мачевима је највише војно одликовање које може да понесе један официр у Првом свјетском рату. Само илустрације ради навешћу примјер – ви знате да су Крушевице између два свјетска рата припадале Требињској општини, и да је Мићо Павловић један од шесторице људи који су носили то највише војно одликовање — поручио је Милошевић.

„Библиографија“ полувјековног рада

На промоцији је представљен и наслов „Библиографија“ радова професора др Милана Р. Милановића, приређена од стране Научног друштва аграрних економиста Балкана из Београда поводом 75 година живота и 50 година стваралаштва овог аутора, које је започето прије пола вијека. „Библиографија“ евидентира 338 научноистраживачких, публицистичких и професорско-друштвених радова професора Милановића. У овом наслову дат је и хронолошки списак објављених самосталних наслова (тренутна бројка је 50), затим је дат број урађених рецензија монографија, уџбеника и других књига (30).

Затим слиједи хронолошки преглед завичајних публикација (ауторске књиге и монографије; приређене књиге других аутора; тематски чланци, рецензије, јавни говори, ауторске књиге и монографије (16), затим приређене књиге других аутора (уредио, написао предговор, увод). Међу ових шест наслова је и репринт из 1930. године збирке поезије „Словенке“ аутора Митра Мића Н. Вавића, која је представљена на овој вечери, а о аутору је професор Милановић објавио биографску биљешку. Наслов „Библиографија“ Милана Милановића чини и 8 тематских завичајних чланака, затим 7 рецензија и мишљења везаних за локалне теме из Херцег Новог и Боке, као и 9 јавних наступа и свечаних говора. Дат је и списак 4 научна часописа чији је уредник био професор др Милан Милановић, затим 7 магистарских теза, као и 15 менторстава докторских дисертација. У овом занимљивом наслову-евиденцији дати су и подаци о радовима у зборницима међународног значаја (15), потом радови у часописима међународног значаја (16), уређивање часописа међународног значаја (1). На крају ове књиге је и податак о Милановићевом учешћу на скуповима у иностранству, а по овој евиденцији било је 45 наступа. На крају, овај јединствен зборник обогаћен је документима о наградама и признањима које је професор др Милан Милановић добио у свом полувјековном раду.

Милан Р. Милановић спада у оне ствараоце чији радни вијек траје док траје живот. Откако је пензионисан, он више пише него као активни професор, јер сада има више времена за истраживање и писање – речено је на вечери чији је модератор била његова земљакиња, новинар и публициста Витка Павловић-Вујновић, а промоција ових пет књига тако је отворила и ширу тему – како сачувати завичајну историју и сјећање. Представљени наслови дијељени су бесплатно, а аутор књига је замолио да они који желе да дају новац тај новац усмјере у хуманитарне сврхе, за лијечење једне Новљанке.

Здравко Шакотић