• Сачувати од заборава пјесму која је деценијама била под прећутним ветом, а носи дубоку емоцију и свједочанство о голготи херцеговачких добровољаца, дуг је према прецима који не застаријева. Аутор овог драгоцјеног записа и истраживања је новинар Здравко Шакотић, уредник култне емисије „Историјски медаљони“ на таласима Радио Херцег Новог. Управо је Шакотићев разговор са чуваром народног памћења Радославом Раком Грубачем из маја 2016. године остао трајни звучни споменик и кључни извор који је омогућио да ова химна херцеговачке патње и јунаштва буде забиљежена, отргнута од заборава и предата будућим нараштајима. У наставку доносимо ову вриједну причу и пјесму „Српски добровољци“ у цјелости.

У Требињу је недавно одржана обновљена Видовданска литија у помен на српске родољубе страдале у овом граду — њих 79 објешених у периоду од 10. августа 1914. до 28. децембра 1916. године. О тим суморним токовима наше историје се писало и причало, али изузетно богат допринос српској традицији памћења дала је и народна поезија. Историјске околности и бурна времена чувани су у „најтрајнијој књизи народног живота“.

Бројни знани и незнани мајстори народне поезије су у стиху опјевали појединце, историјске личности и колективне догађаје који су својим животом и „трагом“ обиљежили одређена временска раздобља у историји народа којем припадају, односно из чијег се „грмена“ појављују, а који су били предодређени за велика прегнућа и незаборавна дјела. Једна од таквих пјесама је и „Српски добровољци“.

Ко је творац тих стихова, са сигурношћу је засад немогуће утврдити. Пјесма је дуго била непожељна и готово заборављена. Да не падне у заборав и да се не изгуби, заслужан је Радослав Рако Грубач (1927–2021) из Оровца код Требиња. У мојој емисији „Историјски медаљони“, на таласима Радио Херцег Новог, Грубач ми је 19. маја 2016. године свједочио оно што је он знао о стиховима које је радо пјевао уз гусле:

„Ја сам пјесму као младић чуо од једног шегрта из Аранђелова. Како се он звао, сада се не сјећам. Сјео сам и написао је, а он ме замолио да много не ’таласам’. Научио сам је наизуст и знам је и данас. Најдражи су ми били стихови: То су били Петрови војници са Солунског фронта побједници, најчувенији земље браниоци под именом Српски добровољци!

Пјесму сам пјевао уз гусле на сијелима у школи на Оровцу, посебно 20. јануара када је село славило Јовањдан, а школа послије славе била пуна мјештана и званица. Они који су знали да знам пјесму, тражили су мој наступ. Комунистима није био по вољи посебно горе наведени стих. Али, ношен вољом већине која је тражила пјесму, прогледали би ми кроз прсте што реметим ’идилу братства и јединства’, па сам и њих приморавао да ми аплаузом испрате наступ. Ти, као новинар, уз моје синове Милана, Веселина и Николу, сада имаш стихове ове пјесме. Ја ћу је пјевати док могнем, а послије нека је научи неки млађи гуслар и вјерујем да ће наставити да живи. Оно што је сигурно — настала је пред рат, а овакви моји наступи допринијели су да се не заборави“, рекао ми је за споменуту радијску емисију тада 89-годишњи Рако Грубач.

Портал „Слободна Херцеговина“ има част да ове стихове, ову химну херцеговачким добровољцима, објави у цјелини.

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ

Да прегледам најмрачнију слику,

ту најтежу словенску прилику.

Црна Гора, српског рода дика,

кад у ропство паде противника,

Краљ Никола са Цетиња оде,

ђе се сија гнијездо слободе.

Страшно бјеше, а слава Ти, Боже,

нема пера да описати може.

Но, укратко да опишем саде

што у дио Херцеговце паде,

кад су прешли у почетку рата

да помогну Црногорца брата.

Али ту их срете срећа лоша,

прије Швабо на Цетиње доша,

одмах поче тражит’ Херцеговце

да их редом вјеша на конопце.

Кад виђеше Херцеговци млади

да ће панути у чељуст звијеради,

што им роду крв кроз памук пију,

па су ради и њих да добију,

шћаху бјежат’ на свакојаку страну,

ал’ највише Скадру на Бојану.

Прегазише пјешке Албанију,

преко мора лађом Италију,

у Француску, земљу савезничку,

на острво Лазарету, Грчку.

Ту су били дуго на одмору,

шест мјесеци у једном логору.

И ту доста умрије јунака,

наше браће, нашијех момака,

а што оста здраво у животу,

отишло је Солунскоме фронту.

То су били Петрови војници,

са Солунског фронта побједници,

најчувенији земље браниоци

под именом Српски добровољци!

Више нећу о њима да пратим,

Црној Гори хоћу да се вратим,

да видиш, брате, те највеће муке

кад их Швабо ухвати у руке.

Спроводи их у логоре своје,

ђе им тачна документа стоје.

Пуни лагер у Билећу спрати:

жена, дјеце, људи и момака,

учитеља и разнијех ђака.

У Билећи неке профусташе,

јер ту бјеше управник лагера,

не зна му се ни која је вјера —

ил’ је Њемац ил’ Аустријанац,

само бјеше однекуда странац.

Јадне Србе он ужасно мучи,

па још поче да псује и бручи:

„Ви лопови, Бога ли вађега,

који Цара убисте нашега!

У Црну се Гору превукосте

и на наше солдате пуцасте,

још по Црној каживасте Гори

ђе су наши војнички логори,

да комити Црне Горе знају

о сваком нашем положају.“

Па им псује и Бога и вјеру

и јадне их гоња по лагеру.

Нит’ се стиди, нити боји гријеха,

свештеника Мулина Прокопија:

живоме му очупаше браду

и тужног га прогоне по граду.

Ту би била цијела комисија,

па крвници да пукну од смијеха.

И још звјерство учинише веће:

сина вјеша, а оца му неће,

јадне старце оставе за бравом,

па их муче са умјетном справом.

Синове им на конопе ране,

да им очи ископају вране,

јер им Швабо не копаше тијело,

но им гавран чита опијело,

па их баце у неке ривине,

више града у неке плужине.

Више нећу пјеват’ о Билећи,

сад ћу мало на Требиње прећи.

И тамо је пуно тамничара,

све нашијех Срба граничара.

Да видимо како они пате,

ђе је Браун, џелат на џелате,

који Србе као куга мори,

пуне апсе народа затвори

што по Црној похваташе Гори.

Све к’о стоку заједно смијеша,

младе момке на мјесту повјеша.

Свакоме бих бројио имена,

али сада немам времена.

Опјеваћу Парежанина Прота,

великог српског патриота,

који с вјешала викну као соко,

његово се не препаде око,

но запјева: „Живјела Србија,

а под ноге трула Аустрија!“

А Брауну десном руком пријети:

„Српска ће нас војска да освети,

а Краљ Петар са оштрицом мача

вјешала ће ова да побаца!“

И још Прото шћаше да говори,

док му џелат клупу не обори,

и стави му коноп испод браде,

те му више говорити не даде.

Пјевао бих и за Невесиње

и за Гацко, ђе још бјеше црње.

Имао бих пјеват’ о Автовцу,

много Срба умрије о коцу.

Имао бих пјеват’ о Зеници,

наше браће страшној костурници,

и Араду, несретnome граду,

кога добро интернирци знаду.

Имао бих пјевати о Добоју,

ђе народа умрије без броја —

тамо их је отишла већина,

а није се вратила трећина!

Пјесму о српским добровољцима из Херцеговине и њиховом страдању у Првом свјетском рату сачувао је Радован – Рако Лазарев Грубач из Оровца, који ју је често пјевао уз гусле. Аутор пјесме није са сигурношћу познат.

Раков примјер јединствен је начин на који се прошлост чува од заборава. Његов отац Лазар (Трифков), рођен 1896. године, био је добровољац од 1914. до 1916. године у Херцеговачком одреду црногорске војске, те је учествовао у борбама на подручју Клобука и Грахова. Преминуо је 1932. године.

Раков стриц Јован (Трифков), рођен 1890. године, такође је био добровољац од 1914. године у Херцеговачком одреду црногорске војске и учествовао у борбама на подручју Клобука и Грахова. Погинуо је у чину водника 21. јануара 1916. године на Клобуку. Истог дана на Клобуку су погинула још два Јована — Јован (Ђура) Деретић и Јован (Благоја) Бегенишић.

Други Раков стриц, Драгоје (1888–1966), био је солунски добровољац. На фронт је стигао из Америке, гдје је боравио од 1908. године као члан Српског друштва „Јединство“ из Чикага. Ово друштво су основали Херцеговци 1893. године са задатком да се међусобно помажу приликом доласка у Америку, као и у случајевима када неко страда или се у рудницима тешко разболи, како би им се омогућио повратак. Драгоје се након завршетка рата са Солуна вратио у Америку, не посјетивши родни крај у који се више никада није вратио. Био је један од водећих чланова „Јединства“, а својим донацијама помогао је родбини и великом броју земљака да се извуку из сиромаштва које је услиједило након рата. Умро је 1966. године, а на вјечни починак испратили су га сви чланови „Јединства“ и српске колоније у Чикагу.

Према неким тврдњама, наведену пјесму „Српски добровољци“ написао је познати текстописац пјесама Петар Мулина из Дубочана. Он је по занимању био жељезничар, а живио је у Ужицу и отац је познатог пјевача и текстописца Слободана Мулине (1947), чувеног по хиту „Златиборе, питај Тару“.

Рако Грубач нас је напустио прије пет година. Био је то вриједан радник који је волио гусле и често се са њима дружио. По свом најдубљем људском вокационом опредјељењу био је памтиша и искрени љубитељ епске поезије. Иако стихове о херцеговачким добровољцима није сам написао, сачувао их је за млађе генерације јер их је до пред саму смрт казивао. Био је обичан човјек необичног памћења и дара за лијепо казивање. На Оровцу и шире тешко је чути да неко о њему проговори другачије него са дубоким поштовањем и поносом.

Здравко Шакотић