Из шуме у којом смо се скривали недјељама бјежали смо према  Хутову блату, преко Ријеваца и Мрвића, на правцу на којем је каснила усташка блокада. Дјед и Михо су се одвојили. Дједа су то јутро ухватили и убили у Шарића смрекама, заједно са Миланом Медићем Пребиловчанин Павле Булут (89) у рату је изгубио десет чланова породице. Имао је мање од 14 година када су усташе упале у његово родно село и направиле злочин који је ово мјесто уписало у свјетску историју као најстрадалније село у Европи у Другом свјетском рату. Павелићеви кољачи су 6. августа 1941. године убијали жене и дјецу бацајући их у јаму Голубинку код Шурманаца. У Пребиловцима је потпуно уништено 57 породица, а 36 огњишта је угашено. Страдање су од хиљаду преживјела само 172 становника Пребиловаца. Мотивисан жељом да се сачувају мошти мученика Павле Булут био је један од оснивача и вишегодишњи предсједник скупштине Српског националног друштва Пребиловци. Један је од најпоштованијих Пребиловчана који својим прегнућем и радом представља срце и душу удружења. Имали смо прилику да се увјеримо колики је његов ауторитет међу бројним члановима овог друштва. Наиме, док смо радили овај интервју који је Павле годинама избјегавао, звонили су телефони. Пребиловчани са разних страна свијета су се одазивали позиву за прикупљање прилога за обнову потпорног зида испод Дома краља Милутина. У разговору за Глас Требиња  овај витални и мудри старац описује како је судбина предодредила да остане свједок злочина и један од ријетких преживјелих. – Недјељама смо се скривали спавајући у брду да би нас напад усташа у јутро 4. августа 1941. године затекао изнад Зојмира. Са мном су били: дјед Илија, стричеви Михо и Гојко, брат Милко, те Младен, Стево – присјећа се Павле Булут. – Бјежали смо према Хутову блату, преко Ријеваца и Мрвића, на правцу на којем је каснила усташка блокада. Дјед и Михо су се одвојили. Дједа су то јутро ухватили и убили у Шарића смрекама, заједно са Миланом Медићем. Пред Миху, који је једини имао пушку, избиле су усташе. Он се снашао и запуцао, па су се усташе разбјежале, што је Михи омогућило да се пробије из обруча. Осам дана смо дијелили нешто мало хране и некако преживљавали. Како сам био најмлађи, добио сам посљедње парче хљеба, а потом два дана нисмо имали никакву храну. Да ли сте могли да дођете до хране? – Договор је био да мој брат Милко и рођак Младен иду на Кошћелу да траже храну. Пошто се нису вратили исте ноћи, били смо увјерени да су страдали, јер смо чули пуцње. Договор је био да, ако се не врате, нас четворица идемо у Краварицу, гдје смо поред села имали наша имања. Стигли смо до ограда и винограда Булутових и сакрили се у жбуње. На нашу срећу стигли су убрзо Мирко и Младен, који су претпоставили какво ће бити наше кретање. Они су се склонили у једној малој чатрњи у којој су преданили. Њих двојица су отишли у партизане не дочекавши слободу. Обојица су погинула 1945. Шта се даље дешавало са Вама? – Током наредне ноћи повриједио сам око. По ноћи смо у винограду Мирка Булута тражили рано грожђе. Како је био мрак, закачио сам за кочић који је придржавао лозу и повриједио око. Стриц Гојко ме је упутио у Тасовчиће код његове пунице. Тада је била јавна објава да се Пребиловчани јаве, да их НДХ неће више дирати и да су убиства заустављена. Нисте се одазвали позиву? – Била је то још једна хрватска подвала, на коју нас је упозорио наш комшија Халил Ђулић, који нас је посавјетовао да се никоме не јављамо. Ми нисмо ни имали ту намјеру. Нажалост, многи нису могли да издрже глад, неки су након вијести да су им страдали чланови породице изгубили и жељу да живе, тек тог дана јавило се педесетак наших комшија и сви су побијени на звјерски начин у Морином отоку. Послије нових злочина какав сте избор имали? – Судбина је хтјела да послушам стрица и одем у Тасовчиће. Још док сам прелазио преко поља, нека дјеца су ме препознала. Били су то ђаци који су ишли у грађанску школу у Чапљини, коју сам и ја похађао. Ишао сам са руком и марамицом преко ока и дугим капутом, који је служио и као покривач, у кратким панталонама, опанцима и кошуљи. Прешао сам преко цесте код стричеве пунице којој су усташе тих дана убиле сина и мужа. Чим сам се појавио у дворишту она је почела да плаче увјерена како ће убити и њу и мене. Тек што сам стигао нешто да поједем, усташе су стигле на врата и одвеле ме у Чапљину у логор који се налазио у згради Црвеног крста. Ту су ме предали стражару. Чекао сам док није дошао логорник Фрањо Вего, који ме је испитивао гдје сам био, са ким, како сам стигао у Тасовчиће… На крају ме је питао колико имам година, ја сам одговорио непуних 14. Кад ме је угледао таквог са повријеђеним оком потпуно исцрпљеног рекао ми је да се вратим у Тасовчиће. Како сте залијечили око и да ли је био могућ опстанак у Тасовчићима? – Једна од жена из породице Мисита ми је неким каменчићима залијечила око. Но, Вего је ипак у Тасовчиће послао двојицу усташа, наоружаних пушкама који су ми наредили да идем пред њима. Био сам увјерен да ће ме негдје успут убити, а гонили су су ме преко Модрича. Код сваког зида и жбуна размишљао сам да сам готов и помирио сам се са тим. Међутим, спровели су ме у усташко село Хотањ, које је најближе Пребиловцима. Дијели нас кањон Брегаве, који се ту шири у поље широко неколико стотина метара, са обје стране ријеке. Оставили су ме испред куће усташког главара, одговорног за сва зла која су се десила тих дана. Тога дана било је велико убијање Пребиловчана у Морином отоку и вјероватно је требало да и мене тамо одведу. Међутим, тај усташки главар није био цијелог дана код куће, нити је ту било других усташа из села. Не знам да ли само томе дугујем што сам остао жив?! Зар нису управо мјештани из Хотња били међу … Настави са читањем ПАВЛЕ БУЛУТ: Бог је хтио да преживим усташке злочине у Пребиловцима!