Наравно, да не треба ћутати! И не само да не треба ћутати, него треба подвикнути и раскринкати намјере бјелосветских монструма који довршавају оно што су давно започели, затирући преко наше одрођене браће све што је српско и православно. Требамо оштрити пера да наши потомци не би морали оштрити мачеве за ослобођење земље од туђина. Кад нас се већ преци стиде, да нас бар потомци не проклињу!

Постоји стотину разлога због којих би Срби требали писати ћирилицом, а не латиницом, што не значи да је не требају знати, али је никако не требају сматрати својим писмом.

Латиница може, из којекаквих политичких разлога, бити опет проглашена званичним писмом, али суштински није, никад ни неће постати дио српске културе и традиције. Традиција се не проглашава законом, она се ствара стољећима и старија је од било каквог овоземаљског закона. Сва писана дјела у српском народу настала до стварања Југославије писана су ћирилицом без обзира на мјесто настанка. Народ који напусти свој језик и писмо, вјеру, културу и традицију престаје постојати и „претапа“ се у неки други народ. Традиција није правна ствар, а право је често усмјерено против традиције. Закони би се требали равнати по традицији, а не обрнуто.

За вријеме турске владавине, пуних петсто година, по ондашњим законима у свим „формалним и неформалним документима“ писало се арапским писмом, па оно опет није постало дио српске традиције. Нису га прихватили чак ни Срби који су прешли на ислам, иако су постали заклети непријатељи својих сународника. Касније је и Турцима наметнута латиница, премда с њом немају никакве везе, као ни ми.

На простору Евроазије постоје три основна културна круга: римокатолички у којем се пише латиницом, арапско-исламски у којем се пише арапским писмом и византијско- православни у којем се пише ћирилицом. Свако преплитање ових културних кругова је противприродно, неодрживо и значајно нарушава идентитет.

Писмо које се пише на просторима бивше Југославије није права латиница и није „универзална“ као што се тврди, већ абецеда, гајевица настала у доба „Илирског покрета“, од праве латинице разликује се по много чему, а њена главна историјска улога је била и остала да друге народе са ових простора (најчешће Србе) „претапа“ у Хрвате, тада народ у изумирању, што се показало као врло успјешно до данашњих дана.

Сву српску књижевност насталу у Хрватској и Босни и Херцегoвини која је писана латиницом, у Западној Европи сматрају хрватском књижевношћу, искључиво због писма којим је писана. Какве ли преваре за наивне Србе! Горких ли плодова југословенства!

Не желим никога убјеђивати у то, колико је важно да припадници српског народа који држе до свог језика, писма, вјере, културе и традиције пишу ћирилицом, али ћу уместо тога поставити једно питање на које не очекујем одговор. Нека свако одговори себи и својој савјести.

Знате ли и један језик на планети Земљи, осим српског, који има (или је некад имао) два званична, или незванична писма и који је то језик?

Слободан Каназир (сликар, новинар и песник)
Извор: Ћирилица Требиње