Свештеник Горан Ракић, публициста Драгослав Уча Јовичић са пријатељима и члановима удружења прогнаних, избеглих, расељених и досељених „Ново огњиште“ из Барајева окупили су се у Великом Борку како би сачували сјећање на легендарног српског јунака Милисава Чамџију. Тринаести je децембар, празник Светог Андреја Првозваног у Великом Борку. Сунчан радни дан и тек понеки пролазник на улици не одају утисак да смо се на тако значајан датум националне историје нашли у једној од колијевки модерне српске државе – Великом Борку. Ово мјесто назив је добило по манастиру Борак кога су Турци срушили 1526. године. Епитет Велики није дошао случајно, стечен је у крвавим борбама. Дописан је уз име овог мјеста прије више од два вијека због српског војводе и кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. Колики је био њихов значај и утицај свједочи и чињеница да је у Великом Борку 15. августа 1805. године одржана прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујушчи совјет сербски, први орган извршне власти у Србији. Стварање савремене Србије било би немогуће да баш на празник Светог Андреја Првозваног прије 216 година није ослобођена престоница, а први устаник који је ушао у ослобођени Београд био је Милисав Чамџија. Одржао је ријеч дату Карађорђу, узјахао на топ и из свег гласа загрмио: „Хеј браћо Срби, крила соколова, к мени, к мени, ја сам на ендеку!“ Овај храбри српски витез читавог живота је ратовао против Турака. Смртно рањен 1815. године тражио је да буде сахрањен у родном мјесту под орахом поред брата Иванка. Велики Борак данас има срећу што у њему живи Драгослав Учa Јовичић. Он није обичан поштовалац традиције, већ неуморни завичајни хроничар који је најзаслужнији за то што се чува успомена на лик и дјело поменутих српских јунака. Управо на Јовичићеву иницијату мјесни парох Горан Ракић од 2009. године на празник Светог Андреја Првозваног врши помен на Чамџијином гробу. Путник намјерник тешко би могао пронаћи гроб Милисава Чамџије. Нигдје у селу нема никаквог путоказа. Гроб се налази на приватној њиви покојног Бранислава Иванковића, иза кућа чија су имања ограђена. Пролазимо кроз дрвену капију и на путу без икакве стазе газећи по влажној земљи долазимо на узвишење на коме су видљива два надгробна споменика. Стручњаци кажу да су то класични споменици из београдске околине са почетка 19. вијека – у облику квадера са заобљеним горњим дијелом, испупчењем на средини, без натписа са декорацијом изведеном у плиткој пластици. Поред гробова се налази скромна мермерна плоча на којој је исписан ситан текст који због слојева земље, блата и лишћа више није ни читак. Јовичић нам објашњава да је одлуком Завода за заштиту споменика културе Београда 2007. године Чамџијин гроб проглашем културним добром – спомеником културе. Према његовим ријечима исте године, захваљујући ангажовању историчара Дејана Ристића, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије је урадило плочу која објашњава садржаје спомен обиљежја. Лијево од споменика постављен је јарбол. У периоду прије короне, приликом помена на њему би био постављен Карађорђев барјак, а помен је обиљежаван уз присуство извиђача, општинских одборника, ученика, наставника, представника Центра за културу општине Барајево… Тако је било до короне, а онда је све утихнуло.  Овог пута скоро да би се на прсте једне руке могли побројати они који су дошли да се поклоне сенима великог јунака. Након помена који је служио свештеник Горан Ракић одржан је прави историјски час. Драган Учa Јовичић је објаснио да је по Чамџијиној жељи мањи споменик његов, док је већи посвећен брату Иванку. Он је истакао да је логична претпоставка да су Чамџијини преци поријеклом из Источне Херцеговине, одакле су се најприје преселили на сјевер Црне Горе, а потом идући за сеобом Арсенија Јовановића IV Шакабенте се доселили у Борак. – Милинко је родоначелник бројних овдашњих породица. Наиме, потомци Иванкових синова касније постају Иванковићи, Милисавови потомци користе његов надимак, па тако настају Чамџићи. Међутим, нису они једини Милинкови синови. За вријеме Карађорђа бјежало се од Турака, па су тако у Трудељ под Рудником отишла три Милинкова сина. Марко, Петар и Матеја. И данас у Трудељу постоје Марковићи и Матејићи, док су се Петровићи поново вратили у Борак. По потомку Жији зову их Петровићи Жијарски. Карактеристично је за све ове породица да славе Светог Архангела Михаила. Јовичић је објаснио да је Милисав Чамџија био вјерни пратилац кнеза Симе Марковића. – Титула кнеза је најмања коју је имао Сима Марковић. Његов утицај је био много већи и зато је био именован за обер-кнеза. Познато је да је био војвода, предсједник Скупштине Србије, министар финансија… Јовичић је објаснио читав низ околности и искушења у којима се нашао Карађорђе током Првог српског устанка због чега је на крају скупштина умјесто у Боговађи одржана у Великом Борку, код кнеза Симе Марковића, који је уживао највеће повјерење српског вожда. Након формирања Правитељствујушчог совјета као наредни задатак наметнуло се ослобођење Београда. Средином новембра 1806. у околии Београда је било око 25.000 српских војника и 40 топова, док је број топова на турској страни био око 300. Посаде турских топова су углавном чиниле присталице дахија и Алије Гушанца, који је дошао да помогне београдским Турцима у одбрани Београда. У одбрани Београда је учествовао одређен број хришћана. – Неки од њих су пребјегли на српску страну, међу њима је био и буљубаша Конда. Он је са својом десетином момака који имају браћу, али немају порода, преко ноћи отворио капију, а Турци су их побили. Практично су жртвовани. Постоји запис да је међу њима био и Радић Горуновић из Барајева, који није погинуо. Наш Милисав Чамџија, који је обећао Карађорђу да ће први да уђе у Београд, је мистериозно прошао кроз турске шанчеве и на топу код данашњег Руског цара у Кнез Михаиловој улици запјевао што је осоколило устанике, који су прошли Варош капију и прије поднева београдска варош је била слободна. Милисав је и након пропасти Првог српског устанка учествовао у свим биткама против Турака, а смртно је рањен у бици на Палежу. Ова борба је била од изузетног стратешког значаја због скеле која је овај крај повезивала са Сремом. Његови другови су га пренијели у Велики Борак гдје је и … Настави са читањем МИЛИСАВ ЧАМЏИЈА НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН: Помен ослободиоцу Београда у Великом Борку (ФОТО+ВИДЕО)