• Неке ствари се у животу догађају поприлично изненада. Случајно, непланирано.

И по правило из таквих случајности настају велика дјела и пријатељства која се памте.
Из једног таквог изненадног догађања, изродио се умјетнички чин који ће дуго памтити чланови Ансамбла националних игара „Јован Дучић“ Требиње.
На позив Емира Кустурице, они су глумили у завршним сценама филма „На млијечном путу“ Емира Кустурице. И не само то, својом игром и цјелокупним наступом одушевили све присутне. Прије свега Монику Белучи која се фотографисала са младим фолклорашима и, иако је хладни сјеверац те ноћи изазивао језу у костима, са њима се дружила и провела вријеме у разговору.

Све је снимано у етно селу Увјећа које је већ било домаћин филмаџијама.
„Мало смо имали времена да се припремимо за завршне сцене. Асистент режије и организатор нам је двије вечери прије донио музику за кореографију. Свега је у том музичком блоку било од турбо фолка до врањанске музике. Засукали смо рукаве, осмислили наступ, одржали неколико проба, и кренули….“, каже умјетнички руководилац Ансамбла националних игара „Јован Дучић“ Небојша Ратковић.

У кореографији су заједно наступали брат и сестра, Тијана и Немања Укропина. Код породице Укропина фолклор је иначе породична традиција, готово сви су или дуго година успјешно играли или још увијек играју…

„Снимање је почело кад је пала ноћ, око 18 часова. И трајало све до јутра до 6 часова. Било је веома, веома хладно, али вјерујте нисмо хладноћу ни осјетили. Ваљда због узбуђења, појачаног адреналина или среће, тек као да није децембар био. Понављали смо сцене много пута. Професор Кустурица је перфекциониста. Сцену смо понављали чини ми се двадесетак пута. Након првог пута професор је подигао палац у вис, помислили смо да је то завршетак. Грдно смо се преварили“, са осмјехом на лицу прича Тијана.

Помало нестварно је дјеловала Увјећа те вечери. Док је оштри сјеверац температуру приближавао нули, а са југа готово нестварно долазио мирис мора, у камену заспала Увјећа била је освијетљена као новогодишња јелка. На импровизованој бини Херцеговци и Херцеговке се ухватили у коло и играју. Испод њих, каменом стазом трче, једно поред другог Емир и Моника. Од некога бјеже, а у њиховој позадини коло. Класични Кустин мизансцен.

„Није наш посао лак. Такозвана ‘кула’ коју градимо у оквиру кореографије, пењући се на рамена колега из кола, је сложена за извести. А поготово је сложена када се игра у војничким чизмама и униформама. Опет, нама је било лако, када видимо да је Моника обучена у хаљиници и лаганој блузи, по, нама се учинило стотину пута, понављала исте сцене. И увијек добро расположена. Ово је искуство за нас било од непроцјењивог значаја. Памтићемо га цијелог живота“, каже Немања Укропина.

Снимање је потрајало док први зраци сунца нису обасјали филмски сет. Ношње и костими су архивирани, бар за сада. Никад се не зна можда се неке сцене и понове. „Са професором се никад не зна. Док не буде све ‘утегнуто’ до краја нема заустављања“, кажу често требињски статисти.

Заједно са италијанском филмском дивом Моником Белучи, екипа ће у Требињу снимати још неколико дана, након чега слиједи десетак дана рада у студију да би филм премијерно био приказан на Филмском фестивалу у Кану наредне године.
У њему ће бити снажан и неизбрисив требињски печат.

Извор: Радио Требиње / Ратомир Мијановић