• Истинска кошаркашка легенда српске кошарке Предраг Шупут загазио je у пету деценију живота, али и даље активно игра за клуб који је основао – КК Дунав из Апатина.

Рођен у Госпићу, одрастао у Личком Осику, доживио је судбину као и већина Срба из Крајине, који су због ратних околности свој нови дом пронашли у Србији. У разговору за Српско коло он се присјетио својих спортских почетака и кошаркашког развоја који је почео у Теслинграду (Личком Осику).

ПОЧЕО КАО ФУДБАЛЕР

– Играо сам кошарку, али ме је више занимао фудбал у Личком Осику. Добро ми је ишло, али онда сам у пубертету нагло израстао и достигао 100 килограма. Нисам више могао да трчим за малим играчима – прича Шупут, уз осмјех, и каже да је његов брат био убијеђен да ће постати озбиљан фудбалер.

– Играо сам на позицији лијевог крила, а како је у то вријеме Митар Мркела био популаран, добио сам надимак по њему. Волио сам фудбал, али сам одлучио за кошарку – каже Шупут и додаје да је мањи терен и већи контакт са лоптом био пресудан у тој одлуци.

– Лијево крило у фудбалу током деведесет минута можда у пет акција дође у контакт са лоптом, док је кошарка динамичнија и интезивнија, што је много ближе мом темпераменту – каже Шупут.

Шупут је имао 14 година када је почео рат у Хрватској. Свакодневни живот па и спорт трпе бројне промјене.

– У датим околностима није било могуће да се игра лигашко такмичење, већ су се на територији тадашње Републике Српске Крајине играли турнири на којима се у дану одигравало више мечева. Играо сам најприје у Теслинграду, а потом сам прешао у екипу Партизана из Плашког – присјећа се Шупут, кога је даља животна судбина одвела у Апатин.

Каријеру је почео у КК Апатину и КК Врбасу, да би 2000. године заиграо за тадашњег друголигаша Спартак из Суботице. Након само једне сезоне тим се вратио у прву лигу СР Југославије и ту Шупут стиче прво искуство у највишем рангу. Добрим партијама скренуо је пажњу водећих клубова и 2003. године одлази у НИС Војводину.

ЛИЧАНИН КОЈИ НИЈЕ НАВИЈАО ЗА ЗВЕЗДУ

Већ у јуну 2004. долази у Партизан. Са црно-бијелима проводи двије сезоне и за то вријеме осваја двије титуле државног првака. Навијаче Партизана освојио је фанатичном борбеношћу. Зато се и данас његово име међу гробарима помиње са великим поштовањем. И сам је од малена инфициран црно-бијелом бојом, што није типично за Лику у којој је одрастао.

– Увијек сам био контраш. Моја отац је био звездаш, па сам ја одлучио да навијам за Партизан. Када сам дошао у Србију, нико ми није вјеровао да навијам за Партизан. У Лици се скоро подразумијевало да се навија за Звезду – каже Шупут и додаје да и сада жали што га је повреда омела да са Партизаном дође до још бољих резултата.

МИЛОЈЕВИЋ ГА УСМЈЕРИО У ЊЕМАЧКУ 

Једну сезону је одиграо за Хемофарм, а у јулу 2007. године отишао је у иностранство.

– Био сам у дилеми гдје да наставим каријеру, а онда ми је пријатељ Дејан Милојевић дао прави савјет да одем у Бамберг. Истина, у том тренутку њемачка лига није била на неком гласу, али одмах смо играли Евролигу – прича Шупут, који је за пет сезона проведених у Њемачкој освојио три титуле првака и три национална купа.

КРАЈ ПРОФЕСИОНАЛНЕ КАРИЈЕРЕ У ЦЕДЕВИТИ

Стицај околности утицао je да посљедњу професионалну сезону одигра у Загребу.

– Да ми је неко ратних деведесетих рекао да ћу у будућности играти у хрватском клубу, рекао бих да нема шансе да се то деси. Али живот пише романе. Људи из Цедевите били су коректни, понудили су ми добар говор, а тим је у том тренутку преузео Божо Маљковић. Без обзира на сва дешавања мени и данас доста чланова породице тамо живи. Мајка и брат су у Кореници. Потписао сам уговор и трудио се да одиграм поштено – каже Шупут и напомиње да током боравка у Цедевити није имао никаквих проблема што се тиче односа Срба и Хрвата.

Шупут каже да се никад није коментарисао рад ниједног селектора, али признаје да му је жао што 2007. године, иако га је тадашњи селектор Мока Славнић уврстио на шири списак, није добио шансу да оде на припреме.

ТВОРАЦ КК ДУНАВ

По завршетку каријере Шупут је одлучио да кошарци врати све што је од ње добио. У Апатину је основао КК Дунав за који и данас наступа као играч-тренер. Током 2016. године имао је још један играчки излет у Хрватску када је играо за КК Борово из Вуковара и био један од кључних играча клуба који се тада борио за улазак у хрватску А1 (прву) лигу.

– Фокусиран сам на КК Дунав, који данас у свом погону има стотињак дјечака и тридесетак дјевојчица. У клубу имамо 8 селекција којe чине играчи из Апатина и непосредне околине. За регионалну репрезентацију игра шест наших играча рођених од 2003. године до 2006. године, а веома смо поносни и на нашу селекцију у колицима. Мало је екипа у много већим срединама које могу да саставе селекцију у тој категорији – са поносом прича Шупут, који је и ове године играо за Дунав.

ШУТ МУ ОМОГУЋИО ИГРАЧКУ ДУГОВЈЕЧНОСТ

Овај клуб је посљедње двије сезоне играо у Првој међурепубличкој лиги, група Сјевер. Прошле године су до посљедњег кола били у игри за пласман у виши ранг, али у посљедњој утакмици недостајало им је мало среће.

– Клуб није прошао у виши ранг такмичења, али због добрих игара многи наши играчи су се нашли на мети других клубова, па смо на почетку ове сезоне остали без седам првотимаца – каже Шупут и додаје да је у таквим околностима клуб био значајно ослабљен.

– Због несрећног сплета околности, направљеног круга екипа у којима смо имали лош кош количник, такмичење смо завршили на 13. мјесту, па ћемо се наредне сезоне такмичити у Другој регионалној лиги – закључује Шупут и додаје свој рецепт за кошаркашку дуговјечност.

– Сваки меч се игра 40 минута и потребна је снага. У овим годинама захваљујући искуству рационалније играм, али услов за добру кошарку је добар шут – каже Шупут, који је и на недавно завршеном Меморијалу Милан Маљковић Маљак био најефикаснији играч на терену.

Трифко Ћоровић/СРПСКО КОЛО