Перко Мркајић, као угледни соколски предводник, вазда је био први у животу па је испредљачио и у смрти
Аутор: Младен Булут
На свесоколском слету у Суботици 28. јуна 1936. Перко Мркајић из херцеговачког села Брадине победио је у неколико појединачних атлетских надметања, али му је још више поласкано када је проглашен и за најбољег гуслара у ондашњој Југославији.
Као познати и признати соколски првак он је први положио завет приликом проглашења Прве Петрове петолетке и да би га у свему одржао више од четири године је путовао по читавој држави, од жупе до жупе, бесплатно дајући подуку свим заинтересованим у ондашњим мнобројним и многољудим соколским друштвима да овладају „јуначким инструментом“ и бесплатно гуслао на свим њиховим свечаностима.
Наиме, припадници Соколске жупе Мостар родоначелници су предлога, који је врховно старешинство југословенских сокола у јуну 1936. прихватило, да се наредни петогодишњи период до 6. септембра 1941, рођендана и пунолетства њиховог покровитеља – престолонаследника Петра Другог Карађорђевића – обележи и посебним примерима прегнућа појединаца „како би соколство попримило, поред укупног рада на културном, социјалном и економском пољу, који ионако здушно и пожртвовано исказују у свеколиком заједничком труду на јачању обшества, већма дубљи смисао“.
Перка Мркајића, који је „неопозиво примио на себе обавезу да епским певањем поезије побуди поприлично замрли интерес за чојство и јунаштво“ у марту 1939, како је остало забележено у листу „Око соколово“, лепо су у престоници примиле и достојно угостиле све соколске дружине и чете, а ту му се на даљем путу придружио и Радош Ђорђевић, из Соколске жупе Крагујевац, иначе првак државе у свирању на хармоници, па су соколски скупови њиховом заслугом постали много свечанији, веселији и привлачнији.
Спаљена православна црква у Брадини
НАКОТ ИЗ ВЛАКА У СНИЈЕГУ
У Брадини, повећем српском селу смештеном, уз Ракитницу, испод Иван(овог) седла, као и ближој околици, тада није било Хрвата.
Анте Павелић се овде случајно родио када се његова мајка Марија, родом из Кривог Пута у Лици, враћала из посете оцу Милету, рођеном у околини Госпића, који је радио као плужни радник у Чапљини.
Породиља је смештена у породици Куљанин, а путници-невољници распоређени по осталим кућама и тако спашени од смртне опасности, јер према сведочењу старих Брадињана воз је био запао у сметове које није могао пробити ни уз помоћ додате локомотиве са уграђеним зупчаницима ни ужљебљењима у посебној шини која је, баш због оваквих (не)прилика, била постављена средином колосека до на сами врх стрмог превоја.
Зачудо, у званичној биографији доцнијег поглавника НДХ пише да је рођен у кући сеоског учитеља Хрвата 14. српња 1889, али нимало није чудно што су у нападу на Брадину 1992. усташе неке од потомака Куљанина, заједно са 88 других житеља, побиле, а преостале заточиле у логору Челебић.
У опису кршног горштака свечано упарађеног у традиционалну херцеговачку народну ношњу истиче се да је он, „поред обдарености многим природним својствима исказаним и потврђеним кроз лакоатлетска такмичења“ и „врло успешан вежбач“, а посебно „одличан тумач народних умотворина и историје“.
Испуњавајући и свој други завет – верности краљу и отаџбини – као наредник Југословенске краљевске војске и пратилац „краљевског воза“ пао је, погођен метком у слепоочицу, на раскршћу у центру родне Брадине као прва жртва у пушкарању са усташама које су после априлског слома 1941, пожуриле да пресеку линије одступања југословенској војсци.
НЕБЕСКИМ ПУТЕМ У ИЗГНАНСТВО
Преко Брадине, удаљене четрдесетак километара од Сарајева, осим друма, водила је – једина, па тиме и као веома важна веза – ускотрачна пруга пут Дубровника у који се тада стизало за десетак часова вожње.
Седмог дана брзо изгубљеног рата, у недељу 13. априла 1941, Влада је стигла на Пале и у Дому часних сестара одржала последњу седницу у отаџбини.
У то време краљ Петар Други је већ стигао у Острог, од раније утврђен за „ратну престоницу“, да би, пошто је преконачио у Горњем манастиру, изјутра зором продужио у Никшић одакле је, са Капиног поља, одлетео у Грчку.
Генерал Симовић је на Палама примио депешу генерала Дила да не постоји могућност да енглески бродови уплове у Боку и прихвате делове југословенске војске у повлачењу и да ће, уместо у Херцегнови, по доласку у Никшић само чланови Владе, такође, бити евакуисани авионима.
Изговоривши се да је оболео, генерал Богдан Маглић напустио је штаб, али се сутрадан, одмах по проглашењу НДХ, појавио заоденут у усташку униформу, и под његовом командом организоване групе локалних усташа лако су на појединим местима пробијале разређену линију одбране у ширем реону Сарајева, разоружавале припаднике регуларне краљевске војске и свим силама настојале да запоседну и пресеку путне и жељезничке правце.
НАЈМЛАЂИ СТАРЕШИНА
Распустивши Народну скупштину 6. јануара 1929. краљ Александар је посебним декретом 5. децембра, обуставио рад у свих 443 соколских друштва, која су у 22 жупе окупљала више од 70.000 припадника – 36.000 мушких (међу којима је било 9.600 вежбача), 8.300 женских (2.200 вежбачица), 7.000 нараштајаца и 4.000 нараштајки, 9.000 дечака и 8.000 девојчица, као и слична (једнонационална) теловежбачка удружења, попут Орела или Свободе.
Нешто доцније посебним Законом основана је Витешка организација Соко Краљевине Југославије, а све гимнастичке организације позване су да, под претњом укидања, ступе у јединствени југословенски савез.
По одредбама новог закона за врховног старешину Сокола наименован је престолонаследник Петар, који у то време није навршио ни пуних седам година.
До њих је, највероватније, стигао поверљиви податак да је по налогу централе Народне банке у Београду 308 сандука папирног новца у разним апоенима, у баснословним износу од 13.169.500.000 динара, утоварено у осам вагона и да је воз са невеликом пратњом у 11 часова 10. априла 1941. из Ужица упућен у Сарајево.
Воза се нису домогли и тако им је измакао богати плен, али су зато успели да бес искале поклавши све којих су се домогли, а село попале. Поштедели су само родни дом поглавника Анте Павелића, који се налазио у непосредном суседству породичне куће Мркајића, а која је, опет, до темеља разрушена и спаљена 1992. у последњим ратним сукобима у БиХ.
Извор: Младен Булут/Слободна Херцеговина
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
