• Пред нама је потресно и историјски драгоцјено свједочанство о страдању српског народа Требињског среза током Првог свјетског рата. Аутор текста, Здравко Шакотић, доноси аутентичну породичну и колективну причу о херојству, злогласном генералу Рудолфу Брауну, шуцкорском терору и 79 невиних родољуба чија су имена деценијама потискивана у име лажног братства и јединства. Преносимо овај текст у цјелини, са циљем очувања историјске истине и сјећања на херцеговачке див-јунаке.

www.zlocininadsrbima.com

Видовдан је национални празник који код Срба опомиње, подучава, али и охрабрује. За тај датум везане су углавном невеселе српске приче, почев од Косовског боја 1389. године, преко пуцња Гаврила Принципа 1914, па све до 28. јуна 2001. године, када је тадашња Влада Србије испоручила свог предсједника Хагу, одакле се жив није вратио. О бројним тезама да ли је на Косову војска извојевала побједу или претрпјела пораз, као ни о видовданском понижењу нације из 2001. године, овога пута нећу писати.

Повод за овај текст је недавна одлука свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске и локалне управе Града Требиња, на челу са агилним градоначелником Мирком Ћурићем, да се обнови Видовданска литија кроз град. Градоначелник Ћурић својим радом показује да поштује традицију и гради будућност, не заборављајући прошлост.

Намјера да се ова литија обнови постојала је и раније, али су Владо Шегрт, Чедо Капор и Јово Гркавац својевремено саопштили тадашњем свештенику Раду Вукомановићу да се литија не може одржавати. Сметало им је што се њоме славе српски добровољци и помињу имена 79 жртава које су од 10. августа 1914. до краја 1916. године завршиле на требињским вјешалима. Циљ је, по свему судећи, био чување лажног братства и јединства. Злотвори који су 1941. године преко усташа обновили шуцкорске тероре из 1914. свјесно су потискивали сјећање на невине жртве и див-јунаке. Зато помињање мученика са вјешала није било пожељно, па литија деценијама није одржавана. Сада је, након 85 година, коначно обновљена.

Овај злочин, који би се модерном терминологијом могао назвати геноцидом над невиним становништвом, био је 1917. године чак и тема расправе у аустроугарском парламенту — дакле у скупштини земље која га је и извршила. Након те расправе, у преостале двије године рата, требињска вјешала више нису радила.

Терор под командом генерала Брауна

Прво бомба Недељка Чабриновића, који је родом из Требиња, а потом и хици Гаврила Принципа на Миљацки, најавили су прије 112 година тешко вријеме и страдање српског рода. Бич страховладе и злочина посебно су осјетили житељи Требињског среза. Као погранични крај према Црној Гори, овај срез је скупо платио тежњу за слободом. Та слобода плаћена је бројним животима, међу којима је и 79 невиних родољуба, већином из Корјенића и са Зубаца, који су одувијек били окренути Цетињу и слободарском црногорском народу. Удар је стигао у два таласа — први 1914, а други 1916. године. Злочин је остао дубоко урезан у памћењу народа, о њему се писало у стиховима, препричавао се, а преживјели су остали као живи свједоци.

Човјек који никада није одговарао за ова недјела био је злогласни генерал Рудолф Браун (1861–1921). Након завршене војне академије у Бечу, Браун долази у Требиње 1895. године са задатком да умири српске устанике. Од 1901. године службовао је у Котору, да би 1911. био постављен за команданта града Требиња. Под његовом војном управом, почев од 10. августа 1914. године, над српским народом у Требињском срезу извршен је незапамћен злочин. Када се говори о звјерствима из Првог свјетског рата, на првом мјесту је Мачва, а одмах иза ње Требиње.

Током децембра 1915. и јануара 1916. године, Браунова дивизија водила је операције на Клобуку и Ловћену. За допринос приморавању војске Црне Горе и добровољаца на капитулацију, овај Чех по рођењу добио је титулу барона (фон Браун), а 1918. године унапријеђен је у чин генерала.

Злочинима у пограничном дијелу Требињског среза, као и у цијелој Босни и Херцеговини, свесрдно су допринијели шуцкори. Владимир Ћоровић у својој „Црној књизи“ о њима биљежи:

„…посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су биле такозване ‘заштитне чете’, регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залеђу војске и да паралишу евентуално дјеловање српских комитских чета, а спремане су у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим мјестима дуж читаве Босне и Херцеговине.“

Свирепост према цивилима и улога појединаца

Црне заставе извјешене на касарнама и жандармеријским станицама биле су први знак да српски народ послије Сарајевског атентата не може очекивати ништа добро. Како у својим сјећањима, која је приредио др Милан Р. Милановић, пише Никола Џоџов Ћировић из Крушевица, мјештани његовог села, као и цијеле Херцеговине, радовали су се скором рату у нади да ће им он донијети слободу.

У Крушевице је убрзо стигла група од око 300 шуцкора. Од командира жандармеријске станице на Врбању, Милоша Цвјетичанина (родом из Лике), тражили су одобрење за привремену, неограничену власт како би „по свом калупу уредили село“. Након оштре препирке са вођом ове банде, Цвјетичанин је успио да их спријечи у пакленој намјери и заштити мјештане. Нажалост, остала погранична мјеста нису имала такву срећу ни таквог заштитника. Владимир Ћоровић у „Црној књизи“ помиње и извјесног котарског предстојника Потучека, који се заузимао за невине људе и настојао да невоље ублажи на човјекољубивији начин, због чега је, на захтјев војних власти, одмах премјештен из Требиња.

Генерал Браун је одмах по објави рата напунио све требињске затворе најугледнијим људима из града и околине. Ради застрашивања, почео је на своју руку да вјеша таоце наочиглед свјетине. Потом је формирао пријеки војни суд који је смртне пресуде изрицао као обичне дневне заповјести. Испред српске цркве и школе подигнуто је шест вјешала, како би поступак имао јасну поруку за друге конфесије.

Из затвора су изводили људе без нарочитог избора, по двојицу или тројицу, па их у поворци вукли кроз град. Напријед су ишли бубњари скрећући пажњу свјетине, за њима прото Стеван К. Правица, иза њега жртве, па трубачи, а све то у пратњи војника са бајонетима.

Према запису Николе Ћировића, на углу тадашњег парка и улице која води у Брегове према „албес касарни“, постављено је девет стубова. На њима је током неколико мјесеци 1914. године мученички издахнуло 79 родољуба из Требињског среза, највише из пограничних села према Црној Гори. Био је то врхунац аустријских звјерстава на почетку рата, чиме су демонстрирали силу и застрашивали „невјерни“ српски елемент. Тешки су били дани када је телал по требињској чаршији извикивао имена мученика одређених за вјешала, а још теже је било посматрати поворке које су се кретале од војног логора до губилишта.

Слична свједочења аутору ових редова пренио је и историчар Мирко Радојичић, аутор дјела „Херцеговачки устанак 1875“ (1961), „Црна Гора и Херцеговина у Херцеговачком устанку 1875“ (1966) и „Требињска стољећа“ (1971). Када је чуо моје презиме, рекао ми је: „Био сам у мају 1945. у Бијелој гори да Госпави (Ћетковој) Шакотић саопштим тужну вијест да јој је код Постојне погинуо син Радован, а као деветнаестогодишњак био сам присутан када су 10. августа 1914. почели Браунови злочиначки дани.“

Хронологија странања: Херојство пред смрт

Према Мирковом казивању, први је на вјешала изведен Тривко Савин Шакотић (рођен 1870. године). Иако су вјешала била нова, са јаким конопцем, под тежином крупног човјека конопац је пукао. Према Хашкој конвенцији из 1907. године, то је значило да се вјешање не може поновити и да осуђеник остаје жив. Генерал Браун се нашао у недоумици. Тада му је пришао Фејзо Салковић, шуцкор из Ластве, и рекао: „Команданте, ако нећете њега објесити, вјешајте мене!“ Браун је накратко одложио извршење над Тривком, те је на ред дошао најстарији талац Обрен (Бојов) Грубач (1854–1914), а затим је објешен Марко (Јованов) Деретић. Након њих, супротно свим правилима, Браун је на вјешала поново вратио Тривка Шакотића. Сви страдали таоци тог првог дана били су из Оровца. Гледајући смрт свог братанића, срце Јефта Грубача није издржало, те је преминуо на лицу мјеста.

Описујући овај догађај, Владимир Ћоровић биљежи:

„Одмах сјутрадан по објави рата затворено је око четрдесет Срба Корјенића заједно са њиховым свештеником Видаком Парежанином, па су у Ластви стрпани на двоја кола и послати у Требиње са јаком пратњом. Да задовоље простачком инстинкту корјенићких муслимана стрпана су у кола, заједно с таоцима, и два утовљена крмка. На уласку у Требиње, гдје су их предали све два по два, дочекала их је гомила свјетине, међу њима нарочито много официра и њихових жена и грдила их и пљувала и блатила најгнуснијим начином. У Требињу су били одмах затворени најпре у гарнизонски, па посље у котарски затвор. Већ 28. јула (стари календар, прим. аут. / 10. августа) почело се са вјешањем. Тај дан платише главом Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић. Сјутрадан објешен је младић Гајо Гудељ из Покрајчића. Оптужен је да је давао сигнале Црногорцима. Он је, међутим, чувао реквирирану стоку, па како је за сваки комад одговарао главом, брижно је пазио да ли му је све на броју. По ноћи је обилазио стоку са свијећом у руци и то му је донијело смрт.“

Парох корјенићки Видак Парежанин (1868–1914) из Паника објешен је 12. августа. У самртном часу, са вјешала је поручио: „Живио краљ Петар и будући ослободиоци!“

Дана 19. августа 1914. године, на писмену заповјест генерала Брауна упућену Тврђавском суду под бројем 361, објешени су Јово и Никола Средановић из Вучије. Како наводи Ћоровић, оптужени су да се „доказало на основу свједока“ (durch vier Augen und Ohrenzeugen) како су се мјештани Вучије придружили Црногорцима и палили сопствене куће у њихову корист. Међутим, апсурд је био у томе што ова два човјека тада уопште нису били у селу, већ су од самог почетка рата лежали у требињском затвору као таоци.

Дана 21. августа објешени су Ђоко Бендераћ, Јован и Никола Кујачић са Клобука. Дан касније, 22. августа, на вјешалима су завршили Дамјан Средановић са Вучије, Видак (1877–1914), који је заробљен као добровољац у црногорској војсци, и Ћетко Шегрт (1858–1914), који је био талац.

Таоци су достојанствено ишли у смрт, као прави хероји. Гојко Гобовић у својим записима наглашава да није забиљежен ниједан случај да се неко од њих лоше држао пред егзекуторима. Када су извели Ћетка Шегрта и ставили му омчу око врата док је стајао на клупи, упитан је за посљедњу жељу. Како је био страствени пушач, затражио је да испуши још једну цигарету. Мирно је припремио, ставио у муштиклу и попушио са таквим мераком као да се ништа необично не дешава. Када је завршио, издувао је опушак, муштиклу пажљиво задјенуо за колан гдје јој је и било мјесто, потпуно смирен и без знакова узбуђења.

Дана 25. августа из села Клобука објешени су Ђоко Бабић и Симо Бендераћ.

Из зубачког Богојевић Села 27. августа 1914. године погубљени су: Вујош Вукаловић (1882–1914), Мато Вукаловић (1872–1914), Раде Вучковић (1873–1914), Видак Симовић (1881–1914) и Обрен Средановић (1868–1914). Сви су кажњени зато што су мјештани њиховог села, без њиховог присуства, помагали Црногорцима, заједно са њима опљачкали жандармеријску касарну и отишли у Црну Гору.

Након акције на простору Клобук–Грахово у Херцеговачком добровољачком одреду, 13. септембра 1914. године заробљен је и објешен Пеко Тодора Средановић из Богојевић Села. Три дана касније, 16. септембра, објешени су Крсто Т. Средановић са Вучије и Шпиро Средановић (1874–1914) из села Ушће (Јазина), јер су муслиманске комшије послије повлачења црногорске војске тврдиле да је у њиховим кућама експлодирала муниција. Смртне пресуде су често образлагане кратким формулацијама: „Данас биће објешен тај и тај зато што су његови сусједи потпомагали нама непријатељску војску.“

Дана 26. септембра 1914. године Браунова вјешала су „омастила“ још десеторица Зубчана. Из породице Мијовић страдали су Милош и Никола; из породице Ратковић браћа Крсто и Видо (Ђуричини), Крсто (Милутинов), Лука (1885–1914) и Томица (1882–1914); те Ђурица Б. Ћурић, Лазар Тома Ћурић и Томо (Николе) Ћурић из Царевог Поља. Они су као добровољци учествовали у борбама у зони Бијеле горе и Лучина крста изнад Оровца. Аустријанци су их ухватили и објесили као дезертере.

На Митровдан 1914. године в Требињу је објешен Благоје Лиздек из Удрежња (котар Невесиње). Његов гријех је био што је у једној крчми гласно рекао како се пријавио да је болестан само да не би ишао у рат против рођене браће.

Аустроугарске власти нису штедјеле ни жене. Дана 7. децембра 1914. године објешена је Аница Вукаловић из Богојевић Села, а пресудом војног суда од 12. априла 1915. године погубљена је и Цвијета Пажин из Орашја (Зупци). Цвијета је дошла у радњу код једног муслимана и хтјела да плати робу црногорским перперима, што је дуж границе тада било дозвољено уз одобрење власти. Трговац је одбио новац говорећи да више ништа не вриједи, на шта је она узвратила: „Вала Богу, дако некад ваљадне.“ Због тих ријечи, које су окарактерисане као „велеиздајничка намјера“, изгубила је живот.

Описујући ове језиве злочине из 1914. и 1915. године, Ћоровић помиње и оне који су првобитно осуђени на смрт, па помиловани на дугогодишњу робију. На смрт су прво били осуђени: Јоко Вучковић, Ђурица, Лазар и Томо Ћурић, те Томица, Vuko, Лука, Крсто и Видо Ратковић, као и Никола и Милош Мијовић. На смртну казну биле су осуђене чак и четири жене: Милица, Ружа, Мара и Јована Ћурић, али им је казна преиначена у 15 година тешке робије. Из истих разлога, Петар и Митар Ћурић „помиловани“ су на 15 и 10 година тамнице, а Стево Мијовић на 13 година.

Други талас терора (1915–1916) и лудост као спас

Други велики талас терора услиједио је након жестоких борби на Клобуку у децембру 1915. и на самом почетку 1916. године, када је Црна Гора капитулирала. Велики број херцеговачких добровољаца тада је заробљен и спроведен на суђење у Требиње.

Прва погубљења у 1916. годину извршена су 6. фебруара. Након изгубљене битке на Клобуку, јануара 1916. на подручју Трубјеле и Никшића заробљени су добровољци у црногорској војсци и мјештани Клобука: Ђорђе (Благоја) Стијачић (1886–1916), припадник Херцеговачког одреда, и Лазар Рутешић. Обојица су објешена тог дана.

Тих дана заробљен је и мој дјед Видак (Шћепанов) Шакотић (1880–1970). Док су их водили према Требињу, спроводник — жандар Борко Бендераћ са Клобука (којег Михаило Лалић у својим романима „Докле гора зазелени“ и „Гледајући доље низ друмове“ приказује као негативну личност) — учинио је људски гест према свом земљаку и познанику. Рекао је Видаку да побјегне док су још на територији Црне Горе, јер ако стигне жив до Требиња, чекају га вјешала. Видак се склонио у Нудо код сестре Марије Дабовић. Нажалост, у тим годинама велике глади, за врећу брашна потказао га је Илија Гобовић, па је дјед поново пао у руке Швабама.

Знајући да тадашње власти нису вјешале душевне болеснике, дјед је одлучио да глуми лудака. У Требињу, када су му дали шаку златних дуката, он их је побацао преко главе вичући: „Види ових џиџа!“ Послије тога је као неурачунљив пребачен у затвор „Ћеловина“ у Мостару. Тамо су му у ћелију довели једну куртизану која му је нудила интимни однос, али он је потпуно изигнорисоо ситуацију, настављајући да се понаша сулудо.

Сљедећа провјера била је још суровија: у вријеме опште глади 1916. године бацили су му комад меса на кости, који је он дао псу на ланцу, а онда је покушао зубима да га отме од животиње. Сцена у којој се човјек и пас отимају око хране забављала је стражаре и војнике, који су дефинитивно повјеровали да је пред њима тежак лудак. Четири године касније, Владимир Ћоровић у „Црној књизи“ описује управо овај случај сљедећим ријечима:

„Од 40 Корјенића остао је на животу само попов син Радослав (Парежанин), спасен младим годинама и једна будала спасена лудошћу.“

Илија Гобовић је послије рата провео краћи период у затвору. Дјед Видак је касније од својих потомака тражио да се никоме не свете, јер је најважније да је трик успио и да је глава остала на раменима, али је желио да породица заувијек памти кроз шта је прошао.

Као добровољци погубљена је и група коју су чинили Раде Бурлица (1881–1916) из Ластве, Јован (Милана) Тркља и Лука (Сима) Л. Грубач (1886–1916) из Оровца (заробљен код Никшића), Пајо Шакотић (1879–1916) и Илија (Стева) Ковачевић (1884–1916), такође из Оровца, као и Тодор Милеуснић. Иста судбина задесила је и Петра Радомана, рођеног у Љуботињу код Цетиња. Радоман је као капетан живио у Ластви, а у Требињски добровољачки батаљон ступио је 6. августа 1914. године; заробљен је и објешен 16. фебруара 1916. Истог дана погубљен је и Петар Ђајић из Оровца, којег је генерал Браун осудио због потказивања комшија добровољаца.

Три дана касније, 19. фебруара 1916. године, на вјешалима су завршили Трифко (Стевана) Кујачић и Тодор (Драга) Стијачић (1891–1916) из Клобука. Они су као добровољци Херцеговачког одреда црногорске војске учествовали у борбама на подручју Клобука и Грахова, гдје су заробљени од аустроугарске војске и објешени. Тада су погубљени и Спасоје (Новака) Стијачић из Клобука, као и Никола Шегрт, рођен у селу Аранђелову — сви заробљени као добровољци који су се борили од 1914. до 1916. године.

На смрт вјешањем 16. марта 1916. године осуђени су и погубљени мјештани Клобука Раде Бакоч (1869–1916) и Ђуро Бендераћ (1870–1916), добровољци из Херцеговачког одреда. Иста судбина задесила је и Луку (Јока) Бакоча (1870–1916).

Добровољац Петар Жигић, рођен у Требињу (1891–1916), заробљен је и објешен 17. априла 1916. године. Дана 27. априла исте године погубљени су: Гаврило Милоша Бегенишић (1878–1916), добровољац који је свој живот окончао заједно са Илијом Скорупаном из Требиња, Ристом Королијом, те Илијом и Божом Лабусом из села Попина у Лици. Лабуси су били службеници у Требињу, гдје су заробљени као добровољци и објешени у мјесту свог службовања. Тада је страдао и Никола Бараћ из Требиња (1874–1916), добровољац Херцеговачког одреда, који је након борби на Клобуку и Грахову спроведен на требињско стратиште.

Јово Тојага, рођен у Требињу, због припадности добровољачкој јединици и учешћа у бици на Клобуку 1915/16. године, заробљен је и објешен 3. маја 1916. године. Петар Гобовић из Аранђелова и Ђуро Николин Кујачић из Клобука заробљени су 21. јануара, на дан капитулације Црне Горе, осуђени на смрт и погубљени 10. маја 1916. године. Другог дана јуна исте године објешен је Михаило Радовић из Богојевић Села (Зупци).

Дана 21. јуна 1916. године објешен је Раде (Шћепанов) Шакотић (1872–1916). Заробљен је посљедњег дана сукоба на Клобуку, 21. јануара, а погубљен након пет мјесеци тамновања. Сваке седмице мајка Савица-Лила (рођена Јакшић са Грахова) и супруга Анђа (рођена Деретић) пјешачиле су из Оровца у Требиње да му донесу храну. На дан егзекуције, мајка Савица је била присутна и када је видјела сина на вјешалима, од превелике туге доживјела је нервни слом. Војска је одмах ухапсила и транспортовала у логор на Сланом, гдје је убрзо и преминула. Дан уочи Видовдана, на требињским вјешалима завршио је и Гојко (Крста) Деретић (1882–1916), којег је аустроугарска војска заробила у Колашину, довела у Требиње и погубила.

Као што се ближио крај 1916. године, изрицана је углавном по једна смртна пресуда мјесечно. Дана 3. августа погубљен је Саво Инић (1872–1916) из Требиња; 26. септембра страдао је Ђурица Ћурић са Зубаца, а 30. октобра његов комшија Раде Вукаловић. Посљедњи објешени родољуб из Оровца био је Симо Тома Грубач, погубљен 25. новембра 1916. године, док је Видак (Тома) Стијачић остао забиљежен као посљедња жртва требињских вјешала у децембру исте године.

Стратиште у Автовцу и статус добровољаца

Када говоримо о страдању у Херцеговини, надалеко су позната и вјешала у Автовцу код Гацка. Владимир Ћоровић биљежи да су тамо током 1914. године повјешани сљедећи родољуби: Панто Хаџић, Андрија и Новица Шкиљевић, Симо и Мрка Мастиловић, те Видак Антељевић из Изгора; Мирко и Максим Дубљевић из Јабуке; Љубиша Супић, Јефто Суџум и Јово Грковић из Врбе; Никола Савић из Жањевице; Петар Окиљевић из Платица; Симо Шојић и Лазар Капетановић из Јесеника; Обрен Супић са Чемера; те Јанко Курдилија из Корита (Билећа).

Сви повјешани таоци из 1914. године накнадно су добили статус добровољаца, баш као и њихови сапатници који су животе изгубили у директним борбама. Аустроугарска их је сматрала својим држављанима и третирала их као дезертере, кажњавајући их најстрожом казном.

Дај Боже да цијели требињски крај и сав наш народ у будућности мимоиђу сви зли вјетрови, те да живимо у слози. Нека Господ порази све злосутне намјере. Данас нас на понос и сјећање надахњује мирис кандила у цркви Светог Преображења, поред које почива прото Стеван К. Правица — човјек који је исповиједио већину требињских мученика пред извршење казне.

Сматрам да би за душе ових 79 страдалника требало сваког 10. августа (или у најближу недјељу том датуму) упалити свештено кандило или кроз град проћи обновљеном литијом. Тиме бисмо достојно обиљежавали почетак овог великог погрома. Осим једног родољуба, ови људи нису страдали око Видовдана, већ је њихово голготско страдање трајало непрекидно од 10. августа 1914. па све до краја децембра 1916. године. Наша је дужност да то вријеме и те људе никада не заборавимо, како би нас фатаморгане и сулуде замисли генерала Брауна и њему сличних заувијек мимоишле.

Здравко Шакотић