У ПТТ Музеју у Београду 23. маја 2025. године, у организацији удружења “Култура без граница”, а под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији, свечано је отворена документарна изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, ауторке Наташе Глигорић посвећена њеном прадједу Перу Тунгузу, легендарном херцеговачком харамбаши и симболу српског отпора против османске власти. На 27 паноа приказан је херојски пут овог јунака који је свој живот посветио слободи српског народа, од првих устаничких дана 1875. године до пробоја Солунског фронта 1918. АРНО ГУЈОН: СРБИ ХЕРЦЕГОВЦИ ЗНАЈУ КО СУ, ШТА СУ И ЗАШТО ПОСТОЈЕ! Отварајући изложбу, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон подсјетио је на значај ових историјских тренутака и мјеста. – Постоје датуми у нашој историји који нису само бројке у уџбеницима, већ живе ране, завјети и свијетла у тами вијекова. Ова земља на којој данас стојимо није тек географија — она је тло натопљено знојем, крвљу и сузама храбрих, који нису устали да би живјели боље, већ да би уопште живјели као слободни људи. Гујон је истакао да Невесињска пушка није пуцала само у једном правцу, већ да је симбол слободарског духа који је пробудио цијели народ, од Херцеговине до Мораче и Београда. Иако војнички неуспјешан, тај устанак је био морална побједа и изазвао је буђење српске свијести. – Тај устанак, иако војнички неуспјешан, био је морална побједа. Он је пробудио успаваног џина у народу који је већ био научен да пати. Али када Србин устане, он не устаје само због себе – он устаје за своје претке, за своје потомке, за крст часни и слободу златну. Гујон је истакао да је Перо Тунгуз и у осмој деценији живота стао раме уз раме са младим борцима, преживио албанску голготу и дочекао славу на Солунском фронту. – Перо Тунгуз није био само војник — он је био симбол. Симбол непоколебљиве одлучности. Он није мјерио вријеме по календару, већ по правди. Није бројао године живота, већ кораке које је направио за слободу. У његовим грудима куцало је срце Херцеговине — тврдоглаво, поносно и спремно да се жртвује до краја. Гујон је упозорио и на савремене изазове, када се српски глас покушава утишати и историја фалсификовати. Међутим, како је рекао, Србија данас има снагу да буде стуб својој дјеци широм света, баш као што је у прошлости устаницима стизала помоћ из Србије и Црне Горе. – Ја овдје не говорим као Француз. Говорим као човјек који је у Србију дошао срцем прије двадесет година, не познајући језик, али познајући неправду. Видио сам страдање српског народа, и знао сам да не могу да останем нијeм. То није био избор – то је била обавеза. На крају свог говора, Гујон је подсјетио на снагу и љепоту Херцеговине. – Херцеговина је у срцу сваког ко вјерује у част, истину и постојаност. Тај крш, који изгледа сурово, изњедрио је душе мекше од стихова Шантића и снажније од ријечи Дучића. Херцеговина није дала само устанике – она је дала и пјеснике, свештенике, јунаке и мученике. Она је показала да није довољно само вољети отаџбину – треба знати и страдати за њу. Од Невесињске пушке до Митровданске офанзиве, дух херцеговачки никада није клонуо. Када падне један јунак, устану тројица. Када застане пјесма, одјекне пуцањ. И када се чини да је све изгубљено — роди се нова генерација која зна ко је, шта је и зашто постоји – закључио је Гујон уз поздрав “Живио српски народ. Живјела Херцеговина. Живјела Србија!“ НАТАША ГЛИГОРИЋ: ПЕРО ЖИВИ У МЕНИ И КРОЗ МЕНЕ! Ауторка изложбе Наташа Глигорић је истакла да јој је велика част и задовољство што је ова изложба посвећена слободарским традицијама и 150. годишњици Невесињске пушке публикована  у прелијепом амбијенту Палате Министарства пошта из 1930. године, саграђеној по пројекту архитекте Момира Коруновића. – Не претендујући да харамбашу Перу Тунгуза поставим испред читаве плејаде вођа и учесника устанка – витезова Невесињске пушке којима се с поштовањем клањам – усмјерила сам сноп свјетлости и пажње на Перове хајдучке стазе, на јуначка постигнућа којима се није хвалио и китио, али и на тамновања, албанску голготу и страдања која је подносио као дио свог усуда – природно и ћутке. Ауторка је подсјетила на стару изреку: „Нико не зна шта су тешке муке док не пређе Албанију пјешке“, и нагласила да је Перо, као добровољац, ту муку прешао у 76. години живота. – Имао је ту Божју милост да траје, и да се кроз његову биографију преламају најважнији историјски догађаји друге половине 19. и почетка 20. вијека. Глигорићева је нагласила да је Перо био активан учесник устанка Невесињска пушка, Улошког устанка и Првог свјетског рата, али да је највише упамћен по својој храбрости у нападу на Ћетној пољани, “гдје постаје метафора за отпор, бунт, пркос и одлучну акцију”. У припреми изложбе користила је богату породичну архиву и књиге које су написали Перови синови Радован и Данило, а сарађивала је и са историчарем Ненадом Урићем из Историјског института у Београду, који је пружио стручну подршку кроз архивску грађу. – Перове директне потомке, који по њему носе презиме Тунгуз Перовић, такође је красило искрено родољубље, а неки су оставили траг у српској историји и култури. Ћерка Милка је завршила препарандију; Радован Невесињски докторирао је филозофију и књижевност у Бриселу; Војин Тунгуз Перовић, као артиљеријски пуковник, био је носилац више одликовања, међу којима је и Карађорђева звезда; Душан Тунгуз Перовић био је полицијски комесар и учесник Великог рата, а најмлађи син Данило – професор и књижевник – студирао је историју и географију у Дижону и Греноблу и био учесник Балканских ратова и добровољац у Првом светском рату. Ауторка је напоменула да је Перо остао уписан у историју, народну епику, и постао инспирација за многа књижевна, ликовна и филмска дјела“, као и да његово име живи кроз топониме као што су Тунгузове ливаде, Тунгузова лука, његова улица у Невесињу, и споменик на Јакомиру. „Перо живи у мени и кроз мене“, казала је ауторка, описујући сцену харамбаше Пера како сједи поред огњишта, пуши бојали чибук и држи у крилу неког од четворице синова не сањајући да ће једног дана поред свих мушких потомака праунука бити та која ће приповједати … Настави са читањем ХАРАМБАША ПЕРО ТУНГУЗ – СИМБОЛ СЛОБОДЕ: У Београду отворена изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“