ГОРЊЕ ХРАСНО: Далеко од очију, али срцу близу

  • Горње Храсно је предио у Југоисточној Херцеговини, смјештено између Љубиња, Стоца, Попова Поља и неумског залеђа.

Крашка зараван оивичена брдима, обрасла ситним растињем, прошарана травнатим влакама, са ту и тамо оазама плодне земље која је некада давала квалитетан дуван. Дуван и бројна стада оваца бии су највећи ресурс овога подручја.

“Данас се становници Горњег Храсна могу набројати на двије руке” каже нам Драган Ђого, рођени Храшњанин, од 1992. становник Љубиња.

“Пред последњи рат” у селу су живјеле 33 српске породице, данас нема нико. 3 куће су обновљене донацијама 2012. а три власника су обнову извели властитим средствима и ту се стало.

„Далеко смо…“, сјетно говори Драган.

Овдје сада живи неколико хрватских породица које се баве сточарством, највише захваљујући нашој земљи коју нам је више досадило бранити да пасу. Некада смо припадали Стоцу, који је удаљен преко 20 километара лошим путем, а данас припадамо Неуму који је још горим путем удаљен од Храсна преко 40 километара. До моје куће у Љубињу су 33 километра. Видио си какав је пут, не дај Боже ником.”

У Храсну смо затекли Владимира Комада потомка колониста из Храсна на Косово, који данас живи у Змајеву, Док пробамо врстан бачки кулен који је Владимир научио правити у новом завичају па чак превазишао у умјећу Словаке из Бачког Петровца слушамо епопеју његове породице.

“Моји су 1928 отишли на Косово, потом у Македонију, а онда 1941. у Србију, да би се после рата населили у Змајеву” говори нам Владимир отегнуто лалински.

“Волим доћи у Храсно, осјетим зов предака. Обиђем кућу у рушевинама гдје ми се деда родио и вратим се у равне земље пуног срца и напуњених батерија.“

Разговор водимо у старој српској школи, подигнутој још за вријеме турске управе поред древне цркве Светог Јована која иако тешко рањана још увијек стоји.

“Два пута је минирана,” казује нам Драган Ђого.

“Једном 1992, једном 1996. Је ли била добро зидана или су лоши били минери, али још увијек се држи. Слутим да је обоје у питању” говори нам Ђого.

“Нас петнаестак се самоорганизовало и уз малу помоћ Града Требиња обновило ову школу. Требињци су нам платили нешто материјала, а све дневнице су биле наше” Бога питај колико смо оставили дана док смо ову зграду довели у ред- Међу нама би истакао врсног мајстора Милована Буквића који је највише учинио да се зграда доведе у ово стање ” наставља нам казивати Драган Ђого.

“Боли нас погледати ову нашу цркву, немоћни смо сами да је обновимо, али ваљда ће се наћи неко, када се заврши мостарска црква, да мало погура и обнову ове наше”

“Говорим Драгану да је директор Црвене Звезде, Звездан Терзић потомак главног ктитора обнове из 1900-те, Михајла Брстине

“Хајде мајчин сине дођи до њега” одговара ми.

А православна црква у Храсну и данас је величанствен комплекс. Иако полуразрушена, још увијек импресионира својом величином, али и мајсторством њених неимара. Крај цркве је и српска школа и чак 101 средњовјековни мрамор-стећак.

Средњовјековни споменици су ванредно лијепе израде и прилично великих димензија. Плијене љепотом и умјетничким изражајем украса.

Иначе у Горњем Храсну су од српских породица живјели Ђоге, Медани, Буквићи Жарковићи, Комади, Ћукови, Станковићи и Вукосави. Сви сем Вукосава славе Јовањдан и потомци су средњевјековног племена Мириловића.

“Велика су исељавања из овога краја била Рашњани су још за турског земана населили Убоско и Банчиће код Љубиња. Стигло их је много и до Калиновика па и до Далмације гдје су своје село назвали племенским именом-,Мириловићи. Она Томпсонова пјесма у оргиналу иде -Чујте Баљци, Мириловићи бандо четници…” кроз смјешак приповједа Драган Ђого

Потом су ишли у Америку, па на Косово, Војводину…али село никада пусто није остало до овога пута. Јесте овдје био тежак живот, али било је и финих времена. У основном се није оскудјевало, Свако је имао ауто, стоку, овце и краве. Садио се врхунски дуван, а било је година да су за један урод домачини узимали нов аутомобил или трактор, а то је неких данашњих 20 хиљада марака. Данас је то прошлост која се мислим. никада неће вратити.

“Најтеже је било 1941. Тада су уочи Видовдана усташе похватале и повезале 101 Србина из Храсна и потјерале да суноврате у бездан јаме Гавранице. Мој ђед се први одвезао и повикао да се бјежи, 39 људи се спасило а 62 су завршила у јами. После су мога ђеда убили партизани. Нећу да мислим тако, али ми падне на памет да су га ликвидирили што је побјегао са јаме. Ипак кажу да је то било зато што је имао некакав радио,” казује Драган Ђого

2017- смо из центра села на Граховиштима кости пренијели овдје код цркве и начинили спомен костурницу. Нека их овдје, крај своје цркве у којој су вјенчавани и крштавани.

“Често се недељом неколико нас искупи, евоцирамо успомене, радимо око цркве, ето тек толико да у нама живота има, да није све пропало, да бар српског уха недељом буде у Храсну, јер вијековима га је било, па не ваља да га сад нема. Што би рекли Далеко од очију, али нама срцу близу закључује своју причу Драган Ђого.

Горње Храсно, сатрвено сушом и пожарима, напуштамо окријепљени али тужни, Вјековни поредак се мијења, села умиру, нестају, природа својом силом брише трагове људског постојања. Али знамо једно, када села нестану, на ред ће доћи градови.

 

Раде Ликић/Наша Херцеговина

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар