Исповијест за лист Српско коло једине жене која је као ратни извјештач препјешачила читаву Републику Српску Крајину свједочећи истину. Професионална знатижеља надвладала је страх од свих опасности.   Разговарао:  Трифко Ћоровић Новинарку Гордану Јанићијевић гледаоци у новије вријеме памте као уредницу култне емисије Српки св(иј)ет која jе у 146. издања до прошле године емитована на националној телевизији ИН4С. Назив ове емисије као да је био магнет за политичаре како домаће тако и стране, па је синтагма српски св(иј)ет добила неку сасвим другу конотацију. Међутим, многи не знају да је Гордана Јанићијевић једина жена која је у вријеме ратних дешавања извјештавала са свих српских ратишта, а највише из Републике Српске Крајине. Професионална знатижеља надвладала је страх од свих опасности. У разговору за Српско коло Гордана описује како јој је Божја воља предодредила судбину у којој је била свједок многих дешавања везаних за опстанак и пропаст Републике Српске Крајине. Све оно што је доживљавала ревносно је биљежила и сакупила у рукопису још увијек необјављене књиге Крајина која некад бејаше. – Истина је да сам књигу написала, али је објавила нисам. Благослов за рад на књизи добила сам давне 1996. од блаженопочившег патријарха Павла. Питала сам га када ће књига изаћи, рекао ми је: „Када дође вријеме.” Тако се ја тјешим 26 година. Како се уопште десило да се усред рата нађете у Републици Српској Крајини? – У вријеме распада земље и почетка рата, радила сам у РТВ Политика. И, вјероватно, као деведесет одсто људи, појма нисам имала шта се заправо дешава. Постојала је ТВ Београд, није било много снимака са терена, били су углавном фоно извјештаји. Мој зет је био на вуковарском ратишту и два мјесеца нисмо имали никакву информацију да ли је уопште жив. Двоје дјеце, беба и старији син, који је имао мало више од годину дана, плаче и зове оца. Ја се погубила. И одлучила сам да покренем све везе и одем у Вуковар. Била је недјеља вече. У уторак сам била у Вуковару са групом америчких новинара које је довео Дејан Караклајић. У Вуковару – ниједно цијело дрво. Код фамозне Циглане – 140 лешева чека на обдукцију. И дванаесторо дјечјих лешева. Тада сам упознала дивног проф. др Зорана Станковића. И то је био тај преломни тренутак када сам имала дуг разговор са самом собом. Ако сам новинар – треба да будем новинар коме је мјесто на терену. Треба да пишем и извјештавам о ономе шта се догађа и што видим. На дан проглашења РСК, на Св. Николу 1991. била сам у Петрињи да видим своју једину „везу” преко Дрине – породицу моје другарице Маре Чучковић из Доње Бачуге код Петриње. Водила ме је једна сјајна жена, Хрватица, удата за Србина. И, тако је почело. Зет је, хвала Богу био у Ернестинову, на другој линији. Какви су били Ваши први утисци? – Ја сам ратом била шокирана. Срби су били потпуни дилетанти. Тотални. Нико у Београду није био свјестан шта се дешава на пар стотина километара даље. Ни политичари, а камоли обичан свијет. Није постојала реална слика, нити је, чини ми се, био дефинисан политички циљ и одговарајућа стратегија. Вјеровало се у некакву Југославију које фактички, није било ни прије, а поготово послије Титове смрти. Медији су били недопустиво неспособни и инертни. Један од ријетких који је препознао сву озбиљност ситуације и потребу да се дође до што више информација са ратом захваћених терена био је тадашњи директор Политике Живорад Жика Миновић. То је човјек захваљујући коме је написана бар трећина моје књиге. Он ми је био најзначајнија подршка. Не могу да се пожалим ни на тадашњег уредика Александра Тијанића који ми ниједном није направио проблем да останем дуже од предвиђеног рока. Чак се дешавало да због неког догађаја прекида програм да би пуштао мој извјештај. Да ли је по Вашем мишљењу било слоге у Крајини имајући у виду да је ратна несрећа спојила многе људе и њихове судбине? – Управо је то највећи српски усуд. Ја сам била шокирана када сам схватила колики анимозитет и у таквим условима постоји између Личана и Далматинаца, па Личана и Кордунаша. Некако су ми Банијци били најблажи. У самом Книну, па фактички и у цијелој РСК, постојао је латентни сукоб између Бабића и Мартића. Славонија и Барања су физички биле далеко, па су и тамо имали, додуше, блаже сукобе. Паспаљ није био дорастао функцији која му је допала… У све њихове сукобе, уплитала се српска ДБ и „досољавала”, али и кадрирала и сада долазимо до другог српског усуда – лоших и неспособних, полтронски настројених кадрова. Нажалост, прошло је 30 година од рата, а лоше кадрирање имамо и данас. Које сте све личности срели у Крајини? – Многе. Неке домаће сам поменула, али било је много странаца који су нас „мирили”. Нећу их помињати јер о њима пишем, а и др Милан Гулић је многе од њих назначио у рецензији. Поменућу један детаљ. Из Београда сам заказала интервјуе са градоначелником Осијека Златком Крамарићем и сутрадан са тадашњим осјечким жупаном Бранимиром Главашем. Из вуковарског прес центра ме довезу до моста на Драви, ту ме сачека возач г. Крамарића, инкогнито уђем у Осијек, урадимо добар интервју, вратим се у Вуковар и спремам за сутрашњи са Главашем. Те ноћи ухапсе градоначелника Вуковара Славка Докмановића, Главаш одмах побјегне и ја останем без интервјуа… Можете ли нам изнијети неке своје личне утиске о њима? – Генерално, ми смо од тих странаца очекивали мир и рјешење. Крајње наивно. Мислим да нисмо имали појма о новој геостратешкој прерасподјели сфера утицаја послије рушења Берлинског зида. Испоставило се да су били лицемјери са задатком. Да, упознала сам оца садашњег генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга Торнвалда. И он је био у некој мировној мисији. Срела сам и Венса и Овена. Поставила сам неко конкретно питање, нису ми одговорили, устала сам и рекла да нисам задовољна одговором и замало да избије дипломатски скандал. Послије конференције за штампу буквално ме ходником данашње Палате Србија јурио Миодраг Перишић, тадашњи савјетник Добрице Ћосића. Био је и бисер са амбасадором САД у Загребу Питером Галбрајтом. Често је долазио у Книн и новинари, као новинари, уз осмијех псовали су … Настави са читањем ГОРДАНА ЈАНИЋИЈЕВИЋ: Нико у Београду није био свјестан шта се дешава у Книну и Вуковару!