Горан Ж. Комар: ВРИЈЕМЕ ПАТРИЈАРХА ПАЈСИЈА И ПАТРИЈАРХА ПАВЛА – ПОВОДОМ КАНОНИЗАЦИЈЕ

  • Када гледам на личност и дјело српског патријарха Пасија (Јањевца), личности 16. и 17. вијека, не могу да не замишљам његов лик, а сачувана слика стојеће, ситнога раста фигуре, подстиче ме на упоређење са другим српским патријархом нашега времена: Павлом.

Намах се намећу сличности у дугоме животу двојице првојерарха, њихова изразита рукодјетељност и прегнуће, али неминовно, и упоређења политичких прилика које су разорно погађале њихов народ и Цркву. Оштрице и путеви дјеловања црквено-политичких формација које су у 17. и 20. вијеку подржавале и његовале идеју дисконтинуитета и конфесионалне искључивости, кретале су се истим путевима.

У периоду рада патријарха Пајсија, ова се оштрица изручила на тешком муком постигнуто дјело стогодишњег патријарха Пајсија који је гледао да реафирмише и сачува српско православно црквено-културно наслијеђе средњега вијека, а у периоду дјеловања патријарха Павла ова иста оштрица тражила је у српском првојерарху потпоре за отварање пукотине и рушење највишег организационог обрасца Српске цркве: њезиног матичног, пећког трона. И то путем просте аудијенције. Оба удара стигла су са простора Црне Горе. У периоду патријарха Пајсија постигнут је дјелимични циљ и Црна Гора је начас изузета из окриља Пећке патријаршије, а у периоду патријарха Павла, ни то. У периоду партијарха Пајсија попустила је прва личност митрополије, сам митрополит Мардарије (Корнећанин), а у периоду патријарха Павла прва личност митрополије представљала је непремостиву препреку. Њезин митрополит јест егзарх светог Пећког трона, али и пуно више од тога, он је живи свједок присуства његове незатомљиве енергије.

У периоду патријарха Пајсија у Пећ је отпутовао Леонардис да отворено (витешки) сучели своје теолошке концепције и погледе, а у периоду патријарха Павла у Београд (Пећ) је путовао неко ко је своје идеје саопштавао на начин који познају само непосредни свједоци разговора. Та особа је, заправо, остварила историјско путовање у Пећ.

Главни циљ упињања папских емисара, оцртан након Тридентинума, али показан у његовој беспоштедној и најамбициознијој оштрици тек послије заснивања Конгрегације у предворју медитеранских ратних пожара, није било ни Цетиње ни његова митрополија, нити било које друго регионално средиште Српске цркве, већ матица црква у Пећи и њезин поглавар. Тако је то од периода у којем је дјеловао Трогиранин Франческо де Леонрадис који је путем Уније у Паштровићима и путем цетињског митрополита Мардарија (Корнећанина) гледао ка патријарху Пајсију, одредивши једну своју упоришну тачку и на Космету. Утицај Леонардија на Цетиње извршен је и уз знатну помоћ католичких свештеника, которских патриција Болица.

Када је владика Мардарије 28. септембра 1640. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Маинама изјавио покорност папи и дао исповјед вјере према пропису папе Урбана VIII и Конгрегације за пропаганду, он је заправо отворио пут ка Пећи акцији Ф. Леонардија. Пут у Пећ планиран је током 1641. године скупа са архиђаконом Висарионом који је и одлазио у Рим. И стари барски надбискуп Бјанки намјеравао је патријарху у Пећ, а на албанским просторима одвијала се истовремена снажна активност Римокатоличке цркве. Стари патријарх Пајсије (Јањевац) бранио је Пећки трон и од озбиљног настојања Охридског архиепископа да путем Цариграда припоји Пећку патријаршју. Он је 1641. године путовао у Цариград и молио помоћ у Русији. Узгред, архиђакон Висарион који се, попут свога митрополита није постидио старца са штапом Св. Саве у руци, постао је касније црногорским митрополитом.

Ваља се сјетити да је Цариградска патријаршија полагала је право јурисдикције на православне у опсегу Млетачке републике. Ипак, Република је 1479. признала аутономну православну општину, али је папа Лав X јуна 1514. православне у Млецима изузео из надлежности епископа и подвргнуо директно папској столици. На измаку 1577., на молбу млетачке православне општине, цариградски патријарх Јеремија II поставио је филаделфијског митрополита Гаврила у Млетке и убудуће његово ће сједиште бити при цркви Светог Ђорђа. И перашки опат Андрија Змајевић у јесен 1664. пише Конгрегацији о цетињском владици Руфиму као егзарху пећког патријарха Максима. Акција римских свештеника није сустала ни по повратку патријарха Пајсија из Цариграда који је тамо успио да одржи и поправи положај Пећке патријаршије. Акцију је оживљавао Франо Болица. Леонарди је у својим извјештајима доказивао римокатолицизам српских средњевјековних владара! Но, директни преговори са старим патријархом су пропали. „Ми држим се предања нам от светих апостоли и светих седам сабор“ казује патријарх Пајсије. Дјело Болица чији представници нису сустали ни након упокојења Леонардиса на положају Барског надбискупа, наставио је Вићентије Змајевић из Пераста чим се домогао снажнијих ефектива Задарске надбискупије.

Важно је подвући чињеницу да су се од давнине православни житељи у провинцији Далмацији и Боки налазили под управом Васељенске патријаршије, а преко Млетачко-далматинске архиепископије са сједиштем у Млецима. Мировни уговори у Карловцима и Пожаревцу донијели су Републици територијална увећања у опсегу Хумско-захумско и херцеговачке митрополије, па како год да је стварно била постављена организација Цркве православне у Боки (под турском влашћу), могла је она стајати и под непосредном управом херцеговачких митрополита и намјесника Пећког патријарха у самој Боки као сугеришу владика Герасим Петрановић и свештеник Саво Накићеновић, а у последње вријеме прихвата и угледни изучавалац културне историје Боке др Милош Милошевић. Но, за турске власти митрополити су наступали као егзарси Пећког патријарха и у тој равни се јавила линија варничења. Наиме, поједини филаделфијски архиепископи су пришли Унији. Из некада дужих периода, када је римска курија била умирена присуством унијатских архијереја, промаљали су православни јераси попут Методија Моронија или Никодима Бусовића и такве ситуације су доводиле до интервенција Рима на највишем државном нивоу не би ли се сузбило њихово дјеловање.

Вјерујем да би било могуће изнаћи одређене корелације између главних периода у развоју Римокатоличке цркве обиљежених крупним политичким процесима и измјенама главнога курса римске курије према питању Протестантизма и Православља и пројављивања шпицева римских агентура у Боки и Далмацији. Избјагавање суочавања са унутрашњом реформом Римске цркве довело је до неминовног суочавања са покретом Мартина Лутера и Римска црква се раздвојила на два дијела. Сјеверозападни и централноевропски дјелови су се одвојили од Рима (папства) било у протестантској, англиканској или калвинистичкој варијанти реформације. Када је у 16. вијеку Протестантизам захватио Ломбардију и Венецију угрожавајући и Рим, услиједила је контрареформација чије су теолошке основе подастрте на Тридентинском концилу (1545-1563). Рим је преживио удар, али то бијаше једино постигнуће папства. Проћи ће и беспоштедни тридесетогодишњи рат са Протестантизмом (1618-1648) који ће се смиривати када се наш народ суочи са метежом Кандијског рата у коме ће поднијети велике жртве, а већ тада јављају се знаци озбиљне пажње коју пећки патријарси посвећују приморју, па макар и путем установе скромних ефективних домашаја. Рим је и током 17. вијека настојао на упорном наметању регула канонског права не би ли постигао замјену и наутралисање свјетовног права и та се намјера очитује познатим случајем спора у Венецији.

И коначно, 1622. године створена је Конгрегација за ширење вјере (папа Григорије XV) која је у првоме реду дјеловала преко нунцијатура и извршних органа из редова Лојолиног реда као установа контрареформације. У овоме контексту може се гледати и на темељне планове пећких патријараха кроз деценије настојања сусретања са европским дворовима у дубоко аутохтоно заснованим ослободилачким покретима Српске цркве и народа и кроз деценије сударања светих савеза хришћанских држава са Турцима. Овим настојањима свакако се испријечивала римска курија. И на измаку 18. вијека Римокатоличка црква је пропадала не прихватајући тековине просветитељства настојећи на новом пројекту ултрамонтанизма. Одбила је да се састави са позитивним токовима које су доносили одређени друштвени слојеви и тако је дошла на ивицу одржања. Но тада, у часу када послије дуже паузе, бокешки и далматински Срби, осјећајући повољност тренутка, крећу нову иницијативу за своју епископију, стиже пропаст Републике Светога Марка (1797) која би у томе историјском тренутку вјероватно пружила прилику.

Свети патријарси Пајсије и Павле живјели су у истом политичком контексту који је донијела Конгрегација. Њезини физички путеви нису се мијењали.

Горан Ж. Комар

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар