Има ту себичлука колико хоћеш. Зато сам и одлучио о томе да пишем. Јер, како бих то другачије могао назвати или боље рећи – превести на језик разума него преко себичлука. Многи су данас под земљом, а можда нису још требали бити. Неки и сада, својим начином живота, Бога убјеђују да их узме прије него што је и сам наумио. Живе начином који не обећава њихово здравље, сигурност и што дужи живот. Несвјесни колико значе тим људима, уопште се не обазиру на везу своје евентуалне смрти и даљег живота њихових најмилијих. Да, практично, својим нестанком истрјебљују живот из живота својих највољенијих. Уништавају га и на крају – практично униште. Јер, послије нечега, без некога, некоме и нема живота без обзира што му календар и даље године одбројава.
Колико ли је само смрти и одлазака везало за себе неке друге и нове? Колико се ту још туђeг живота повуче са собом, на ту страну одакле повратка нема… Колико се суза само пролије и таблета попије. Колико се живота из корјена промијени само што један није водио довољно рачуна о себи. Као да није био “свој” него туђи. Као да није чуо да смрт постоји. Да неуредне животе обожава… Е, то не може бити мирна и спокојна смрт. Таква је само оног живота о којем се водило рачуна. Којем се нема шта пуно замјерити да је радио против себе дужег.
извор: carabin.org
Ако је данас присутна општа конфузија шта је више добро и здраво, а шта не, сви смо ми од својих родитеља, баба и ђедова учили шта ваља, а шта не ваља. Шта се смије, а шта не смије. Како треба, а како не треба. Буквар је то здравља и достојанства био који данас сјећањем мало ко хоће и да “прелиста”, а камоли да прочита. Зато читамо разно-разне будалаштине по интернету чије пласирање углавном плаћају они који желе њихов “колач” у нашим устима. Био он здрав или не – ко те пита. Данас свако слово и свака могућа мисао на интернету имају своју цијену… Али, савјет нашег ђеда, бабе, мајке и оца је не могу имати никада! Здрав живот, искрена намјера и однос према њему, немају цијену!
Зато, чувајте се, људи добри. Будите и даље добри, али мијењајте своје лоше навике. Држите до туђих живота, ако своје не мазите. Волите друге ако нећете или не стижете себе. Није то још само једна цигарета. Килограм горе и чаша више. Волан кад му рука није. Сат сна мање или таблета више. Џоинт уријетко. Да не одем баш предалеко с набрајањем… Бог је све то додао и сабира на оне претходне и бахате. Охоле према себи и још охолије према својим најближим. Не схватамо да чувајући свој живот чувамо армију оних који су нам често битнији и од нас самих. За које би и живот свој дали, а не их у смрт за собом вукли као што то неки раде… И као што су то неки већ урадили. Иронија да је веће нема.
Када они “одлазећи” виде и с небеса гледају у каквом стању остављају све вољене, многи би се покајали. А мора да виде, јер мртви гледају и то очима живих… Само што је тада касно да ураде оно што за живота нису радили. Да чувају себе и своје најближе. Смањили би бар једну цигарету зарад “овоземаљске секунде” више са њима. У том тренутку, та секунда вјероватно бива дуга као читав живот… Оног којег више нема и којег више никада бити неће. Оног који сада, из неке тамне даљине, “смртно преименован”, упорно себи дозива све оне животе који су га бескрајно вољели…
АУТОР: БОЖО БОБАН ВУКОЈЕ
ИЗВОР: ВУКОЈЕ.РС
