Ми, истраживачи, историчари, професори и јавни радници из Републике Српске и Републике Србије, свједоци смо све чешћег и очигледнијег рада на кривотворењу историјских чињеница о средњовјековној прошлости Срба на територији данашње Републике Српске и Босне и Херцеговине. Иако историјски извори спомињу Србе као народ који насељава ова подручја још од прве половине 7. вијека, док о српском вјековном континуитету говоре бројни историјски споменици, као што су Повеља Кулина бана, повеље других средњовјековних владара Босне, Мирослављево јеванђеље и други, уз разноврсне археолошке локалитете, покушај својеврсног историјско-идентитетског инжењеринга започет системским организованим кривотворењем историјских чињеница од стране аустроугарске државе током њене окупације ових области, јавља се и данас у различитим, још перфиднијим, формама. Један од очигледних примјера промовисања тзв. „босанске нације“ и производње непостојећих историјских континуитета који сежу дубоко у прошлост, јесте недавни случај у вези са Чајничким четворојеванђељем, које су поједини кругови из Федерације БиХ прогласили списом „босанске провенијенције“, чиме се негира његов православни и српски карактер. Такође, да иронија буде већа, под кринком бриге за културно-историјско насљеђе Српска православна црква оптужена је за његово угрожавање, јер је ушла у процес његове рестаурације и конзервације тамо гдје постоје најоптималнији услови за то – у Београду. Кроз читав 20. вијек било је покушаја извртања чињеница о надгробним споменицима наших предака, популарно названих „стећцима”, попут оних српске властеоске породице Храбрена (Милорадовића) на некрополи Радимља у Стоцу (поред којих је на истом комплексу подигнут споменик блајбуршким жртвама!). Њима се настојао приписати тзв. „богумилски“ карактер, на шта се супротно историјским изворима и доказима надовезују наративи о „босанчици“ и сл. Током Одбрамбено-отаџбинског рата један од старих симбола хришћанске традиције крин или љиљан, обиљежје српске династије Котроманића, коришћен је за ознаке и заставу муслиманских снага у БиХ, у чијим редовима су се борили исламски фанатици из иностранства – муџахедини. У исто вријеме Републици Српској се настоји забранити обиљежавање 9. јануара и крсне славе Светог Стефана, чије прослављање има дубоке средњовјековне традиције на овим просторима. Да апсурд буде већи, поједини представници власти и интелектуалне елите у Федерацији БиХ славе турске освајаче Босне, који су донијели ислам у ове области, као доминантну црту савременог бошњачког идентитета, и истовремено подижу споменике Твртку Котроманићу, који се називао краљем Срба, уз образложење да се ради о најзначајнијем средњовјековном „босанском” владару. Све то дешава се док у Републици Српској не постоји ниједан споменик владарима српске династије Котроманића, као ни неком од чланова великашких родова, попут Косача, Санковића, Павловића и других. За то вријеме јавност на српском националном простору суочава се са деградацијом историјске науке сталним дјеловањем лаика новоромантичара, који промовишу банализацију и профанисање историјских процеса и традиција сводећи их на ријалити ниво. Такође, у локалним заједницама појављује се низ различитих носилаца пројеката издашно финансираних углавном из Сарајева или појединих међународних организација, који у смишљеном раду са младима и активистима настављају промоцију фалсификаторских наратива о средњем вијеку, иза чега се крију циљеви о „грађанској БиХ“, без ентитета и конститутивних народа, сводећи то вербално на ,,појам заједничке прошлости која нас повезује“, мултиперспективност, критичко сагледавање и суочавање са прошлошћу и слично. Оно што је забрињавајуће јесте то да су историчари, приликом указивања на наведене појаве, у претходном периоду, наишли на изненађујуће опструкције у медијима, као и у локалним центрима културе и сличним институцијама, које се могу повезати са страним утицајем и финансијским средствима. Мора се навести да је у овим случајевима заказала и одговорност наше академске и стручне заједнице, интелектуалаца и националних радника. Стога ми доље потписани апелујемо: На институције и органе Републике Српске и Србије да се српски средњи вијек, који недвосмислено обухвата и средњовјековну Босну, као и истраживачки пројекти у вези са њим, озбиљно уврсте у финансирање, подстицање и промовисање, али и да се поведе озбиљна идентитетска и политика памћења у вези са наведеним. На представнике Републике Српске у заједничким институцијама, органима и специјализованим комисијама на нивоу БиХ да веома пажљиво процјењују појединачне иницијативе везане за средњовјековно насљеђе и да на сваку злоупотребу благовремено и адекватно реагују, те да о покушајима манипулација обавијесте стручну и ширу јавност. На чланове академске и стручне заједнице и националне раднике да се крене са значајнијим дјеловањем на овим пољима, и да се у јавном простору реаговањем и другим облицима активности онемогућавају покушаји фалсификовања и „производње“ различитих манипулација у вези са средњовјековном прошлошћу. Напосљетку, да се по овом питању заузме проактиван, а не искључиво реакциони став, тј. да се не реагује само када манипулације постану очигледне у јавности. На ширу друштвену заједницу да се разумије и промовише значај нашег свеукупног културно-историјског насљеђа у различитим крајевима српског националног бића. На органе локалне самоуправе да се на том нивоу у сарадњи са стручним институцијама и академском зајдницом, као и Српском православном црквом, поведе рачуна о могућностима именовања улица, тргова и подизања споменика нашим средњовјековним владарима из династије Котроманића и других српских династија и локалних властеоских породица. Такође, апелујемо да се веома пажљиво и у сарадњи са струком критички провјере разноврсни локални пројекти носилаца попут Фондације Мак Диздар из Стоца, пројекта У камену уклесано, УГ Русаг из Приједора, Босански културни центар и др. Ти пројекти углавном су финансирани од стране иностраних организација. Мишљења смо да зарад ситне тренутне финансијске или медијске користи не треба учествовати у промоцији и подршци ових и сличних групација са скривеним политичким, те фалсификаторским и намјерама идентитетског инжењеринга.   СПИСАК ДОСАДАШЊИХ ПОТПИСНИКА Проф. др Боривоје Милошевић, шеф Студијског програма Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Ма Дејан Дошлић, секретар Студијског програма Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Др Радован Субић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Проф. др Бошко Бранковић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Проф. др Жељка Шајин, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Доц. др Ивана Панџић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Ма Сандра Лукић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Др Никола Ожеговић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Проф. др Драгиша Д. Васић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Проф. др Борис Бабић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Проф. др Горан Латиновић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци Проф. др Славојка Бештић Бронза, Студијски … Настави са читањем АПЕЛ: ЗАШТИТИМО КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЉЕЂЕ СРБА И ДОСТОЈАНСТВО НАУКЕ