У другој половини 19 века на Приморју се појавио србокатолички покрет. Центар је тог покрета био у Дубровнику. У 19. и 20 веку дубровачки Срби тврдили су да је Дубровник „од памтивјека имао српску мисао притајену у грудима. Све: историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.”(1)
Никола Тоља је у својој књизи „Дубровачки Срби католици истине и заблуде” истицао да се у селима Жупе дубровачке и Конавала становништво осећало ближе српском залеђу него Далмацији, Банској Хрватској и Славонији. Србокатолички покрет у Дубровнику био је продужетак словинства, које је у слободној Србији гледало јужнославенски Пијемонт. (2)
На изборима за Далматински сабор 1889. и на општинским изборима у Дубровнику 1890. победила је српско-аутономашка коалиција на челу са кандидатом Гондолом. (3)
Аустриjска власт jе заjедно са католичким клером радила на томе да дубровачког сељака одвоjи од дубровачке интелигенциjе. У томе jе био успешан дум Црница у Конавлима. У летку коjи jе кружио Дубровником 12. маjа 1907. написано jе : „Тридесет главара у Конавлима закључише у суботу на опћоj скупштини ово : Живjела Хабсбуршка кућа и увиjек нам господаром била !“ (4)
О томе је писао лист Срба католика „Дубровник” : „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (5)
Са хрватске стране Супило је сматрао да су дубровачки католички Срби заведени великосрпском пропагандом, па је пишући у листу „Црвена Хрватска” настојао да их уразуми. Уверавао је Србе католике да ће остати на цедилу чим Србима православне вере не буду потребни за остварење њихових политичких апетита. (6)
Власти су за комесара Дубровника поставиле Хрвата. Стијепо Кобасица писао је „Срби Дубровчани славили су … док није овај покрет насилничким чином обустављен г. 1899 кад је централна влада одузела дубровачку општину из српских руку и поклонила Хрватима …”. (7)
Предводник приморских Срба Сава Бjелановић сматрао jе да Срби могу бити православци, католици и муслимани. Такво опредељење стаjало jе у програму Српске народне странке на Приморjу. После смрти Саве Бjелановића 1897. наjутицаjниjи у странци био jе епископ Милаш, за кога су Срби били само православне вере. Због таквих ставова лист Срба католика „Дубровник” полемисао је са штампом Православне цркве. Скупштина Српске народне странке на Приморjу одржана jе од 14. до 16. августа 1903. у Сплиту. У борби између либералне струjе коjу су предводили дубровачки Срби католици и клерикално-конзервативне струjе окупљене око епископа Никодима Милаша победила jе либерална струjа. Српска народна странка прешла jе у руке дубровачких Срба католика. За председника странке изабран jе Антун Пуљези, а за таjника Антун Фабрис. Након смрти Антуна Фабриса 1904. на његово место изабран jе дубровачки Србин католик др. Балдо пл. Гради. У програму странке стаjало jе да признаjе Српство триjу вера и у њезином раду руководе jе народносна и верска сношљивост. Према томе ће она радити, да jавна управа, школе и остале установе буду прожете напредним мислима и на њима основане. Странка jе сматрала jедним од главних своjих задатака рад на просветном и привредном пољу. Од краја 1903. дошло је до дубровачке српско-хрватске сарадње и слоге. Шта је значила та слога објаснио је Перо Чингрија у Далматинском сабору : „Оба клуба стоје на становишту да су Хрвати и Срби један народ”. Срби католици су све снаге усмерили ка остварењу сна о ослобођењу од власти Аустро-Угарске Монархије и уједињењу са Србијом и Црном Гором. Супростављали су им се хрватски клерикалци који су подржавали Монархију. (8) По повјесничару Николи Тољи Српска православна црква спречавала је интегрирање Срба католика у Српску нацију. У својој књизи „Дубровачки Срби католици истине и заблуде” цитирао је Стјепана Ћосића да будући да није укључивала верску компоненту православља србокатоличка идеја није се уклапала у матицу српске националне интеграције. По Ћосићу : „Србокатолици стога нису били прихваћени у православној црквеној хијерархији, која је имала пресудну улогу у друштвеном и политичком животу Срба у Далмацији.” (9)
Насупрот таквим тврдњама Срби католици су се не само интегрисали у српску нацију, него су били на челу Српске народне странке на Приморjу.
Први хрватски католички конгрес био је одржан септембра 1900. у Загребу. Срби католици у Дубровнику су као либерали били против јачања утицаја католичке цркве и клерикализма у политици. Зато су осудили учествовање представника хрватских странака из Дубровника (Коста Војновић, каноник Анте Лиепопили, …) на конгресу у Загребу, сматрајући то служењем хрватском клерикализму. (10) На тражење хрватских бискупа папа Лав XIII својом булом од 1 августа 1901. променио је намену и назив Завода Св. Јеронима у Риму. Завод се називао „Илирски завод Св. Јеронима”. То је промењено у „Колегиј за образовање и усавршавање свештенства са источне јадранске обале” и назван је „Завод Св. Јеронима за хрватски народ”. (11)
У Дубровнику је завладала узбуна међу Србима католицима. Папи је преко кардинала Рамполија био послат телеграм са потписима 307 Срба католика. У телеграму је писало : „Нека се удостоји Ваша Еминенца поднијети на ноге пресветога оца папе Лава XIII. изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бреве-у, којијем се је свето-јеронимски завод преустројио, било мимоиђено српско име, које по повијеснијем исправама и народнием традицијама и обичајима у странама на које се бреве односи сасвијем превлађује.” (12)
По Х. Барићу заслуге за повлачење папске одлуке имало је и писање Фабрисовог „Дубровника”. Уредник српског листа „Дубровник” Антун Фабрис је у једном свом чланку истакао : „Светојеронимски спор трајао је пунијех седам мјесеци. Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану. … Против такога недјела бјеше једнодушно устала цјелокупно јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и српска дипломатија Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод. Неколико мјесеца водила је српска дипломација у вјечном Граду неравни бој. Појава црногорскијех изасланика, Луја кнеза Војновића и барскога надбискупа Шимуна Милиновића у Риму изазвала је у извеснијем круговима нерасположење и непријатељске осјећаје. … Ми се од срца радујемо потпуноме успијеху Црне Горе, и честитамо њезинијем изасланицима, што су знали и умјели до побједе довести српско начело : башка вјера, башка народност, те пред лицем цијеле Европе посвједочити, да Српство није конфесија већ народност, као свака друга на западу. Ето, у чему ми видимо најјачи и најзнаменитији успјех српске дипломације. … Срби католици на Приморју, које имамо част заступати, у првом реду веселе се овому сретному ријешењу светојеронимскога спора, јер им је с најмјеродавније стране признато право на опстанак, које су им до сада бискупи и свећенство у име вјере не само нијекали већ и водили страшну борбу против њих, особито у Дубровнику. Од сада очекујемо пунијем правом, да ће бискупи и свећенство сљедовати примјер папе Лава XIII, и да неће више сметати Србима католицима у њиховој борби за народна права, која су основана на историји и на науци.” У другом чланку је истакао : „ … Главна добит од светојеронимскога спора јест признање католичкога Српства у јужном Славенству са стране св. Столице. У редовитијем приликама то признање не би имало толикога значаја, као што га данас има; а што га пак данас има, то треба да захвалимо фанатизму попова велико-хрвата. Усред заглушне и дивље хајке против српскога имена у овијем странама, признање из Ватикана дјеловало је, и унапријед ће још јаче дјеловати, ако будемо људи и ако устрајемо у борби. Узалудна ће пак бити сва признања, ако се не узумијемо с њима послужити, и ако крепко и одважно не наставимо започети рад. … Српски противници би хтјели да Срби буду једина изнимка у Европи, да само код Срба буде вјера обиљежје народности. … “ (13)
Захваљујући српском културном раду Дубровник је тада био центар Срба на Приморју. Књижевни и научни часопис Срђ имао је 1908. гесло Уједињујмо се културом. Матица српска у Дубровнику издавала је своје књиге на ћирилици. Одржавали су везе са осталим српским областима.
Буњевци су се угледали на пример Срба католика са Приморја. Поп Блашко Рајић истакао је у „Нашим новинама” од 9 марта 1913. : „Има Срба … ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !” Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи дубровчанина Дум Ива Стојановића из 1898. : „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” (14)
Већина чланова Мјесног одбора Народног вијећа у Дубровнику 1918. била је за сједињење са Србијом без предуслова. На челу Мјесног одбора био је Перо Чингрија али га је због старости замењивао Луко Боне. (15) Срби Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” изражава се послератно расположење Дубровчана : „ … Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине …”. (16) После стварања Југославије 1918. хрватски националисти су заједно са већим делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и стварању велике Хрватске. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ … нападали су и српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. (17)
Уследио је напад на раднике Србе католике. Дрводеља Божа Колендић је био осуђен због испада који је направио у цркви св. Јосипа, на дан овог свеца, када је О. Божић, фрањевачки свештеник, који није из Дубровника, одржао проповед. Ова проповед револтирала је Божа Колендића, који је већ 30 година у тој цркви или као члан управе или као црквени барјактар, те је он опоменуо проповедника, да црква није за такве проповеди. Због тога је био тужен. Колендић је био Србин католик као што су многи радници католици Срби. На суду се правдао да га је начин проповедеди револтирао, па чак да га је повредио у вјерском осјећају који не трпи мешање вере са политиком, и да је био приморан да реагује. Осуђен је на 300 динара казне. Лист „Дубровник” пренео је коментар листа „Самоуправа” о томе : „Сваки се испад мора казнити по закону. Црква је мјесто гдје се само Боги моли и заједничка светиња културних људи. За то је и наш устав у своме 11 члану јасно и бистро прописао, да се црква не сме ни са чије стране употребљавати у партиско-племенске и политичке сврхе. То важи и за радника Колендића (Србина католика) али исто важи и за О. Божића, који је дао повода раднику да учини један непромишњен испад у цркви, осјећајућ се увријеђен у својим националним осјећањима. И један и други испад заслужују да се једнако суди …”. Коментар листа „Дубровник” био је : „Тачно. г. Божо Колендић, радник и Србин католик, био је осуђен. …”.(18)
Дубровачки Срби католици сматрали су да заступају све Србе католичке вере и Буњевце у Југославији. И оне који су живели у Цавтату и оне који су живели у Суботици. У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (19)
У Бановини Хрватској ХСС је водила хајку против свих који су били за Југославију. Чланови „Грађанске Заштите”, међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили су рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање Заштите и полиције. Лист „Дубровник” коментарисао је да су рације: „доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни”. (20)
После Другог светског рата Дубровник и његова област додељена је Хрватској. Нове власти у Југославији решавале су национално питање наређујући Буњевцима да постану Хрвати : Одељење за унутрашње послове у Главном народно ослободилачком одбору Воjводине, упутило jе свим окружним народно ослободилачким одборима 14. Маjа 1945. наредбу : „Како буњевачке и шокачке народности не постоjе, то вам се наређуjе да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изjаву. …где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимациjама, бирачким списковима, путним обjавама … У будуће се имаjу уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимациjе и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имаjу се уништити и нове издати …“. (21)
То је био само наставак предратне хрватске политике. Да подсетимо лист „Дубровник” преузео је из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истицало : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. … него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате.(22)
Док су пре Другог светског рата били на удару радници из редова Срба католика, после рата нова власт одузимала је њихову баштину богатијим Србима католицима. Чак је судила раније умрлим да би им одузела имовину као што је био Мате Грацић. Хрватска је после Другог светског рата уместо Матице Српске у Дубровнику основала Завод за повијесне знаности ЈАЗУ (ХАЗУ) у Дубровнику и Матицу Хрватску-Огранак Дубровник.
Моја тетка је током свог студирања познавала Наду Дапчевић-Кастрапели, Српкињу католкињу из Доброте у Боки Которској. Нада ју је молила да пошто је рођена у Дубровнику, објасни осталим студентима шта су Срби католици. Ако студенти у Београду нису знали ко су Срби католици колико су знали српски сељаци у унутрашњости. Почетком деведесетих година 20 века када су почињали сукоби у Југославији звала је Нада телефоном туристичку агенцију у Дубровнику и питала да ли иду аутобуси из Београда за Дубровник. Службеница јој је одговорила да иду ако четници не зауставе аутобус. Нада ју је питала а шта ако усташе зауставе аутобус. На то је службеница спустила слушалицу.
Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са већим делом католичког клера угуши српску народну свест. Упркос православној црквеној хијерахији Срби католици успели су се уклопити у српску нацију. Насупрот томе они који су били под пресудним утицајем Римокатоличке цркве и њеног клерикализма постали су Хрвати. Пресудно је било то да је утицај свештенства код католика био јачи од утицаја грађанске интелигенције. Због тог пресудног утицаја католичког свештенства Срби католици су 1939. тражили отварање Српске католичке богословије у Бару. Упркос свему Дубровник је био у то доба центар Срба на Приморју. Послератна Титова власт доделила је Дубровник Хрватској. Док су пре Другог светског рата били на удару радници из редова Срба католика, после рата нова власт одузимала је баштину богатим Србима католицима. Како су нове власти решавале национално питање можемо навести наредбу да се Буњевци и Шокци имају сматрати Хрватима. Хрвати су основали у Дубровнику Завод за повијесне знаности ЈАЗУ и Матицу Хрватску-Огранак Дубровник. Сем пресудног утицаја Римокатоличке цркве на селу и прихватање Словинства и Југословенства као општег назива за Јужне Словене код интелигенције у градовима слабило је отпорност Срба католика на хрватски притисак. Док Установе које помаже хрватска држава настављају да пишу и данас хрватску верзију повести Дубровника, дотле српски прегаоци морају сами, уздајући се „У се и у своје кљусе”, без државне помоћи, да објављују своје историје Срба католика у Дубровнику и на Приморју.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 286, 314;
Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 211, 212, 215, 216, 217;
Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 518;
„Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, Дубровник 24.јули 1937, бр.26, стр. 1;
Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 178;
Миле Дакић, „Срби-дубровчани у лексикону Јована С. Радојчића”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 81;
Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 184, 185, 437, 549, 520, 560; Ј. Продановић, „Српска народна странка на Приморjу”, „Народна енциклопедиjа СХС”, књига IV, Загреб 1929, стр. 351, 352;
Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 188, 189;
Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 220;
Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;
Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 384;
„Изабрани чланци АНТУНА ФАБРИСА”, скупио и предговор написао д-р Х. Барић проф. Универзитета у Београду, , Издање „Дубровника” Београд 1940, стр. XV, 49 – 55;
Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац–Буњевцима и о Буњевцима”, Суботица, 1930, стр.47; Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија Суботица, 1941, стр. 22, 31;
Франко Мирошевић, „Почело је 1918 …: Јужна Далмација 1918–1929“, Загреб 1992, стр. 44, 46;
„Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, „Дубровник”, Дубровник, 3 јули 1937, бр. 23, стр. 1;
Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, Београд, Јануар-децембар 2012, бр.1-6, стр. 110;
„Због испада у цркви”, „Дубровник” , Дубровник, 10 априла 1937, бр. 10, стр. 3; „Два испада-једна казна”, „Дубровник”, Дубровник, 17 априла 1937, бр. 11, стр. 3;
„Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр.112-115;
„Дубровник у новој бановини”, „Дубровник”, Дубровник, 20. априла 1940, бр.16, стр. 4;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
