• Владимир Матијевић рођен је у селу Горњи Будачки, код Карловца, у породици граничарског официра. Прешао је у Србију 1876. да се пријави као добровољац у рату са Турцима. Уписао се у Високу трговачку школу у Бечу. На почетку био је трговачки путник код великих фирми.  Као трговачки путник посматрао је продор странаца у српску средину.

Почео је сам да намешта шегрте код трговаца. Тако је наместио 250 деце као шегрте. Планирао је да са својим пријатељима да оснује Српску банку као главно упориште српских привредника, да организује српске сељаке у земљорадничке задруге и плански уздиже српске трговце и занатлије. Српску банку основао је 1895. а 1897. Српско привредно друштво ,,Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Седиште Привредника било jе у Загребу, али Привредник није признавао државне границе. Смештао је на трговину и занате српску децу из Аустро-Угарске, Србије и Црне Горе. Активност Привредника распростирале су се на све српске земље. Када је власт  Аустро-Угарске забранила рад са иностранством, рад за Србију је прихватила Београдска трговачка омладина, а на Цетињу је за ту сврху основан одбор. Правац рада те три установе остао је исти.

Матијевић је морао да задобије поверење родитеља, да своју децу повере страним људима. Ту је помогло усмено обавештавање родитеља од учитеља и свештеника. Вршено је брижљиво одабирање питомаца, да би добили помоћ најбољи. Привредник није био поправилиште за рђаву децу, нити болница и слониште за слабе. Власт  Аустро-Угарске је према свему што је било српско гајила неповерење. Приликом велеиздајничке парнице у Загребу државни тужилац је рад Привредников окаректерисао као издају. Највећа тешкоћа у раду била је борба са лењим и апатичним Србима који су из малодушности или личне лењости одбијали сарадњу са изговором : „не може се!” или „Код нас је народ заостао, па се не може!”    Привредник је имао у земљи око 20 подобора, а у сваком знатнијем месту своје поверенике. Привредник је оснивао земљорадничке задруге којима је даван јефтин кредит од Српске банке у Загребу. Гесло Матијевића на челу листа „Привредник” било је : „Прилике српског народа могу се поправити само непрекидним и истрајним радом. Зато се не уздамо ни у кога другог, него смо готови и одлучни да све своје послове сами свршавамо.”  (1)  Друштву Привредник помагала су у раду друга национална друштва. Управа „Српског привредног друштва Привредник” из Загреба радила је на томе да своје питомце (шегрте) ожени. Чланице Добротворних Задруга Српкиња препоручивале су те шегрте и помагале им да се ожене. Управа „Привредника” заузмала се и за сиромашне и без родитеља Српкиње и намештала их у српске породице уз помоћ и под окриљем Српских женских добротворних задруга. (2)  Друштво је сарађивало са српским соколским друштвима која је предводио др. Лаза Поповић.  На Српско привредно друштво ,,Привредник” угледала су се друга српска друштва. На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно–привредно друштво „Српска Зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник“из Загреба.  Преко „Српског привредног друштва Привредник“ из Загреба послато је 500 сиромашних а вредних ученика од 12 до 15 година на учење заната. Српска Зора давала је шегртима припомоћ за одело и путни трошак. (3)

Привредник је после уједињења 1918. наставио национални рад у новим околностима. До 1923. седиште Привредника било jе у Загребу, а тада jе пренесено у Београд.  Приликом прославе 25-годишњице рада Привредника 1923. Пупин је заступницима Привредника у Америци приложио чек од 100.000 динара као поклон друштву. Тиме је био увршћен као нови патрон Друштва Привредник. (4) У сарадњи са  друштвом „Привредник” Пупин је 1928. формирао фонд  „Михаило Пупин”. По одредбама задужбине после смрти оснивача део је ишао Привреднику, црквено-школској општини у Идвору, ђацима из Војводине који ће се школовати у пољопривредној струци. Део суме се издвајао као награда за ванредне успехе у пољопривреди у Југославији под именом  „Пупинова награда”.(5)  Привредник је после уједињења 1918. наставио национални рад у сарадњи са соколима.

О Пупину је писао М. Јефтић у „Годишњаку Матице Српске календар за просту 1931 годину”. Истакао је да је Пупин у културне и националне сврхе од 1908. уложио преко 18 милиона динара. Организовао је српске исељенике у Америци, тако да су имали солидну организацију од преко 20.000 чланова. (6)

Пре Првог светског рата Срби су у Аустро-Угарској оснивали читаонице, књижнице, земљорадничке задруге, соколска друштва, женске добровољне задруге, … . После Првог светског рата наступио је застој код Срба, а Хрвати су развијали живи рад на свим пољима живота. То су запажали Срби сељаци из крајева где су живели помешано са Хрватима. (7) Друштво је деловало до Априлског рата 1941.

 Саша Недељковић
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

 Напомене  :

1. Д.П. „Привредник”, Народна Енциклопедиjа СХС, III књига, Загреб 1928, стр. 569; „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр.36, 37, 39; „Привредников календар за 1933 годину”, Београд, стр. 36;

2. „Како постају ваљани људи сретни”, „Дубровник”, Дубровник, 3. маја 1910, бр. 33, стр. 2;

3. проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације“, стр. 57, „Северна Далмација некад и сад“, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939;

4. Љубодраг Поповић, „Извори за проучавање пупинове делатности у домовини, у фондовима Архива Србије”, „Архивски преглед 1”, Београд 1979, стр. 117;

5. Љубодраг Поповић, „Извори за проучавање пупинове делатности у домовини, у фондовима Архива Србије”,  „Архивски преглед 1”, Београд 1979, стр. 117;

6. М. Јефтић, „Годишњак Матице Српске календар за просту 1931 годину”, Нови Сад, 1931, стр. 58;

7. А.„За Србе нема хладовине”, „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр. 88-91;