Данас, 24. септембра, навршава се сто година од рођења Његослава Бошковића (1926–2013), публицисте, пјесника и пуковника ЈНА, свједока усташких злочина над Србима Попова поља и Бобана 1941. године и аутора низа поема о херцеговачким јамама. Поводом јубилеја, у тексту аутора Здравка Шакотића описан је његов животни и стваралачки пут.
У недавно објављеној публикацији „Племе Рајковић и братство Круљ и истакнуте породице“ публициста Драго Круљ је у поднаслову „Истакнути Херцеговци“ навео и поповопољске личности. Поред Светог Василија Тврдошког (Острошког), Дон Ивана Мусића, Ћетка Салате, Вељка Шоша, Волта Дропа, Риста Тубића и Петра Иванишевића, ту је и име публицисте и пјесника Његослава Бошковића (1926–2013).
Пишем о њему јер се 24. септембра прије сто година у породици Тодора Бошковића родио син Његослав. Тај датум подсјећа на човјека који нас је радом за живота спајао, а успоменом спаја и послије смрти. Користим прилику да се мислима вратимо у вријеме прије 85 година, када су усташе у Поповом пољу и Херцеговини починиле геноцид над недужним људима српског имена. Отпловимо „кроз даљине свете и клете“, како би рекао Змај, да очистимо душу у којој сатана вјечито тражи упориште. Изнова размислимо о порукама које нам је у аманет оставио Његослав Бошковић.
Од Мркоњића до Љубљане
Рођен је прије једног вијека у селу Мркоњићи, родном мјесту Светог Василија Острошког. Ту је завршио основну школу. Од шеснаесте године био је учесник НОР-а. Непосредно је видио усташке злочине над Србима Попова поља и Бобана, које су 23. и 24. јуна 1941. године извршиле усташе. Смрт је избјегао препливавањем Требишњице, држећи у устима трску да би дисао док је ронио. У то вријеме усташе су вршиле лов на недужно становништво његовог краја. То свједочанство, које вјечито терети злочинце, саопштио је прије четири деценије. Његово казивање не дозвољава да вео заборава прекрије памћење потомака невино страдалих.
Са 29. херцеговачком дивизијом прешао је пут од Котора до Трста и границе с Аустријом. Рањен је у борбама за ослобођење Љубљане. Послије гимназије завршио је Војну академију и Тенковску официрску школу. Био је наставник у Школском центру оклопних јединица Савезног секретаријата народне одбране. Носилац је више ратних и мирнодопских одликовања. У ЈНА је пензионисан у чину пуковника. Током службе писао је стручне чланке, сценарија за филмове о обуци тенковских јединица и теме из историје НОБ-а у Херцеговини. По пензионисању потпуно се посветио историји Срба у Херцеговини, нарочито злочинима геноцида над српским народом у 20. вијеку.
Растао је уз гусле и народну поезију. Зато је заволио и прикупљао народне пјесме настале у Херцеговини, посебно оне о догађајима из НОР-а. Највише га је занимао ужи завичај, Попово поље. Из прикупљеног и прочитаног родила се жеља да и сам пише поезију коју слушалац прихвата као народну, иако је дјело једног аутора. Прва таква поема настала је прије пола вијека и зове се „У помен народном хероју Миру Попари“. У њу је удјенуо особен стил пјесничког казивања о познатом херцеговачком комунисти. Тај стил задржао је у свим каснијим поемама.
Свједок и питање без одговора
Нико као Његослав Бошковић, вођен зовом предака и очевидац страхота тих трагичних дана, 23. и 24. јуна 1941, није описао патње и трауме Поповаца и њихов крај у „долини суза“. Ријетки су писали о том злочину у вријеме када су, због „братства и јединства“, јаме биле забетониране, а из памћења се партијским указом покушавало склонити вео нежељеног причања. Он је говорио истину, поготово у дубокој старости, када му је опсесија, књижевна и животна, била да долазећим генерацијама треба рећи истину, а не ћутати.
Писао је рад „Усташка стравовлада“ за зборник „Херцеговина у НОБ-у“. Срео сам га само једном, на промоцији у Требињу 1986. године. Стекао сам утисак да је Бошковић био један од ријетких на том скупу који су се разликовали од својих херцеговачких сабораца из НОБ-а. Њему је било јасно да су све маске пале и одлучио је да доживљену смртну јаву књижевно обликује. Данас би добар редитељ, попут Лордана Зафрановића, по узору на филм „Дјеца Козаре“, могао снимити филм о злочинима у Попову пољу.
У том раду Бошковић је устаљене истине и шаблоне сагледао из друге перспективе, освјетљавајући историјске кадрове, нарочито партијске. Поставио је питање: гдје је била КПЈ Попова поља и Љубиња у та два кобна дана? Његова теза је сљедећа. Првог дана, 23. јуна, злочин је можда било немогуће спријечити, због наивности Поповаца. Другог дана, 24. јуна, организованим нападом на усташку руљу могао се спријечити бар дио убистава, да је било воље. Зашто се остало пасивно, па се 11. августа 1941. поново догодио у Попову пољу Чавашки покољ? Тај текст може се наћи на интернету.
У истом тексту Бошковић свједочи о Љубици Бошковић. Она је упозоравала супруга Трифка, свекра Јована, дјевера Милорада и остале комшије да бјеже, јер је још било могуће. Они су наивно вјеровали да нијесу криви и завршили су у јами на Ржаном долу. Описује и жену из Љубиња која је упозоравала да усташе у Љубињу убијају Србе. Нико јој није вјеровао, прогласили су је лудом, а њену поруку су схватили када је већ било касно.
Поеме и мапа јама
У другом, трећем и четвртом тому Зборника Бошковић, Славко Стијачић и још једна група аутора, отворено разочарани политиком „своје“ КПЈ, писали су критичније и много искреније него у зборнику „Херцеговина у НОБ-у“ из 1961. године, чија је редакција била комунистичка. Стијачић (1920–2004) се потом посветио проучавању и прикупљању података о Херцеговини у Првом свјетском рату. Бошковић је знање и таленат усмјерио на поеме, а благослов за тај пројекат дао му је лично патријарх Павле.
Из огромног прикупљеног материјала настале су поеме „Чавашки покољ“ (2003), „Гатачко самртничко прољеће“ (2005), „Ржани до“ (2005), „Вапај Стражевице“ (2006) и „Одјеци Шурманачке јаме“ (2011). Посљедња описује трагедију Пребиловчана и доњег слива Неретве 1941. године. Направио је и мапу херцеговачких јама које су прије 85 година прогутале бројне невине жртве српског народа. Није му било лако. Радио је од 1990, када је почело „вријеме вађења костију и сахране поповопољских мученика“, па све до 2011. Двије деценије испољавао је набујале емоције, поготово када је доживио да дјеца и унуци злочинаца деведесетих година прошлог вијека покушавају и дјелимично понављају крваво „херцеговачко коло“.
Међу првима је устао да својим историјским и образовним дјелом одговори на тврдње да су кости у Шурманачкој јами кости хрватских домобрана и италијанских војника, које су ту бацили четници и партизани 1942. године. Како је сам записао, „хрватске, неоусташке клерофашистичке сподобе, чији су преци извршили злочин“, ту тврдњу преко Госпе међугорске, смишљено смјештене близу Шурманачке јаме, од 1981. године и другим каналима подмећу свјетској јавности. „Зато је књига ‚Одјеци Шурманачке јаме‘, поред осталог, мој скромни допринос разбијању те монструозне лажи“, записао је почетком 2011. године.
У посвети своје посљедње поеме казао је:
Вама,
У помен и славу,
Мученицима Часног крста,
Достојним светог ореола,
Овај помен дајем.
Вама,
Великомученицима
Херцеговачких голгота,
Дјеци Светосавља.
Вама,
Који одосте у свету легенду,
Да вјечно живите,
Док је Српства
И православља.
Вама,
Палим кандила пламен,
Да сунце мог родног краја
Топлином огрије душе ваше
Сјајем небеског раја.
Старије и средње генерације памте Његослава Бошковића. Памте га колонисти из Гајдобре, гдје је његов отац Тодор отишао као колониста. Памти га и породица Бошковић. Помогао је брату и сестрама у Гајдобри, Подгорици, Новом Саду, Бањој Луци и другим мјестима да се извуку из немаштине и стану на своје ноге, на понос свој и свог Попова поља.
Ово подсјећање завршавам са двије посвете. Прву, „Песнику незаборава“, написао је Ђорђе Ђурица Дабранин:
„Њему посвећујем ова скромна слова,
Енергичном песнику тужних и болних стихова,
Грозни и потресни стихови незаборава,
Остаће упамћени за сва будућа времена
Свирепи, крвави, нечувени злочини,
Лаконски су бедно били заборављени.
Али једна смела песничка душа
Верна себи нехтеде то да слуша.
Узе златно перо и смело се окуша.
Бесмртни песник, што случајно оста жив,
Описа злочин и каза ко је за њега крив,
Шта се догодило тих кобних дана,
Како је пуњена која јама ужаса и срама,
Осветли злочин са свих његових страна.
Величанствени споменик тако подиже жртвама
И сузама оплака и окупа жртве у јамама.
Ћутања више неће бити о дивљачким злочинима,
Ужасна смрт злочина поемама је овековечена.“
Пјесник и филозоф Божидар Глоговац овако је представио дјело Његослава Бошковића:
„Основна порука књига Његослава Бошковића, поштовани читаоче, јесте: стегни срце и стисни зубе, ово је ради тебе написано. Читај пред својом дјецом и унуцима. Научи их да не одмахују руком, већ да стисну песнице. Требаће им, јер се историја, изгледа, понавља, а крајње је вријеме да српски народ из предмета који се зове Национална историја добије прелазну оцјену. Његослав Бошковић је својој официрској части придодао и пјесничко име. Хвала му за храброст и одважност, хвала му за истину. Кроз читав живот као војник је бринуо о отаџбини, а кроз своје поеме испричао је истину о бездушном страдању српског народа. Ко говори истину и ко брине о отаџбини, не требају му друге врлине.“
Здравко Шакотић
Вече сјећања које још чека
Милорад Бошковић, кога је родила Љубица Бошковић тек пошто су убијени његов отац, дјед и стриц, и ја покренули смо идеју да се у 2026. години у Бошковићевом родном Требињу одржи вече посвећено публицисти и пјеснику који је до посљедњег даха писао и пјевао о „жетви смрти над српском нејачи“. Желио сам да организатор буде НВО „Удружење потомака страдалих на јами Ржани до“, чији је предсједник Максим Мракић, коме сам лично предложио да вече буде одржано у организацији Удружења. Оно је, по мом мишљењу, било логичан избор, јер је мало личности које су толико допринијеле да се јавности приближи трагедија на јами Јагодњачи на Ржаном долу, по којој Удружење носи име.
Појединци су, уз помоћ општине Требиње, били спремни да се вече одржи 10. августа, уочи дана обиљежавања Чавашког покоља (11. августа 1941), јер прва Бошковићева поема носи назив „Чавашки покољ“. Вече је потом одложено за 24. септембар, а до одржавања није дошло. Милорад Бошковић, који иако има 85 година долази на сваки скуп Поповаца када треба обиљежити трагичне датуме јуна или августа 1941. у Попову пољу, добио је само обећање да се вече сјећања може одржати. Остало је на обећању.
Циљ Удружења није само да организује помене и сјећања, јер то би требало да раде СУБНОР и Црква, него и едукација и сјећање на поједине људе, попут Његослава Бошковића и Лаза Прибишића, као и на људе који су побјегли испод усташког маља. Међу њима је Симо Радић, комунистички функционер, који је прије рата био земљорадник из среза Љубиње. У књизи „Љубиње и Попово поље 1941–1945“ (1969), у вријеме строге информативне контроле, навео је да је у срезу Љубиње у вријеме усташких покоља побијено 568 људи, са свим именима.
Према Радићевој књизи, у вријеме тих злочина командант свих оружаних формација у Љубињу био је бивши поручник југословенске војске Рудолф Руди Петовар, тада командант 3. сатније 17. побочне бојне (батаљона). Петовар се касније придружио партизанима, напредовао до чина генерал-пуковника и постао народни херој. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Овај податак Његослав Бошковић дао је свом вршњаку Животију Ђорђевићу (1926–2018). Ђорђевић га је у књизи „Сатирање Српства у 19. и 20. вијеку“ (2012) употријебио као примјер за своју тезу да је Јосип Броз око себе почео да окупља усташке снаге припремајући се за коначни обрачун са Србима. То је Ђорђевићева теза, а не теза редакције.
Удружење је у првим годинама радило под првим предсједником Манојлом Ћуком. Ћук и његови сарадници организовали су 28. септембра 2013. године, заједно са СУБНОР-ом Требиње, чији је тадашњи предсједник био Славко Шањевић, и Удружењем „Јасеновац – Доња Градина“ из Бање Луке, округли сто „Злочини НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима 1941–1945. на простору Херцеговине“. Присуствовао сам скупу у хотелу „Леотар“ и памтим да је Ћук том приликом, између осталог, рекао:
„Дејтоном је нестала српска бобанска површ све до Иванице са преко 30 српских села и засеока, а обрадиво плодно Попово поље подијељено је Дејтоном: 3000 хектара Федерацији, а 1000 хектара Републици Српској. Остала су српска села у Федерацији, остао је значајан туристички потенцијал пећине Вјетреница за нас Поповце и једина луча духовне свјетлости, манастир Светог Ваведења, задужбина Немањића из 13. вијека. Узели су нам ослонац опстанка у микроидентитету поповских Срба и ништа више није исто послије таквог духовног губитка. Игумани овог манастира крстили су прађеда Трипа 1860. и мене тачно сто година послије, 1960. За само два километра ваздушне линије са свеколиком српском земљом отета су два значајна потенцијала у духовном и привредном смислу. Да цинизам буде већи, чак нам се понудила шарена лажа да смо од Дејтонског споразума до Париске конференције закинути дебљом оловком којом је уцртано разграничење. Убијеђен сам да нигдје као у Попову није примјетна перфидна стратегија геополитичког планирања. Не истичем ово случајно, узимајући у обзир да ће подаци којима располажем за десет до двадесет година бити евидентни, а лаковјерним Србима запањујући.“
Напомена: Текст је ауторски прилог и садржи лична сјећања, оцјене и цитате других лица. Уз главни текст објављујемо и посебан о неоствареној вечери сјећања у Требињу. Ставови изнесени у прилогу нису нужно ставови редакције портала Слободна Херцеговина. Удружењу потомака страдалих на јами Ржани до, као и свима који се у тексту помињу, остављамо простор да одговоре.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
