ZOVEM SE JEFIMIJA

ZOVEM SE JEFIMIJA

Gospode, sve si mi dao i sve uzeo
Meni, kćerki uglednog srpskog vlastelina
Što je poslednji put pratio cara
Na putu za Svetu Goru
I ženi despota Uglješe Mrnjavčevića
Pred kojim se klanjao vizantijski dvor
Najumnijoj i najraspevanijoj
Među zemaljskim slugama
Meni, despotici Jeleni,
Bol i patnju si ostavio
A kao jedinu odbranu
Svilen konac i preslicu
Sa pozlaćenom srebrnom žicom
Da ovu nesretnu zemlju
Na Vidov dan izgubljenu
Umesto kiše, zalijem suzom ponornicom!
Gospode, ja nemam ništa
Izgubila sam sve –
Oca, muža i sina,
A tuđa noga mojim carstvom gazi
Moja crkvena zvona od danas su nema
Gde kod da krenem, težak usud nosim
U mojim snovima
Pod drhtavim svetlom voštanice
Mrtvog mi Lazara, gavrani raznose
Nemo je moje Maričko kolo
A od rascvetalih božura
I prolivene krvi
Crveno Kosovo polje
Dok sa Istoka
Mlad i moćan sultan
S konjicom kreće da poseje smrt
U carskoj lavri, od mene daleko
Mog malenog sina, usnulog u večnost
Grli i čuva Hilandarski vrt!
Gospode, zovem se Jefimija,
Moj dom je pusta Srbija
I manastir Ljubostija
Uboga sam monahinja, što sa sobom nosi
Samo krst i rizu
I što zlatni vezak veze
Ćiriličnim pismom na crvenoj svili
Što moli za milost
Klečeć› pred sultanom
Da nam pomiluje decu i od smrti spasi
Mlade careviće, Vuka i Stefana!

 

Autor: Vesna Radović/ Poljubac iz Francuske ulice

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar