ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА

ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени,
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Да ову несретну земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише, залијем сузом понорницом!
Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све –
Оца, мужа и сина,
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара, гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог маленог сина, уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!
Господе, зовем се Јефимија,
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња, што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом на црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ› пред султаном
Да нам помилује децу и од смрти спаси
Младе царевиће, Вука и Стефана!

 

Аутор: Весна Радовић/ Пољубац из Француске улице

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар