• Поводом промоције књиге „Како сам успео“ у Билећи 5. априла

Ово је помен једној филмској и људској громади, а књига „Како сам успео“ својеврсно je житије једног Секуловића, чији корјени вуку из Билеће.

 Трудим се да замислим шта би рекао Младен Секуловић  када би васкрсао у Билећи пред породичном гробницом Секуловић у Подосоју, када би стигао у Билећу, земљу његових предака, или у Београд, његов град из бајке, испред статуе у центру града, поред Југословенске кинотеке, у Узун Мирковој улици, са легатом у његову славу.

Онако крупан, на  језику Срба, с наглашеним херцеговачким изговором, рекао би,  једноставно: „Хвала Вам добри људи“. Искрено и  топло.

О себи не би казао ништа.

 Своје дјело подарио је другима.

И ова књига која је пред нама је дјело о великом умјетнику, часном и скромном човјеку, исписана руком потомака. Био је врхунски глумац, један од великана светског филма.

  „Оскаровац“ и ту се нема више ништа додати.

У једином посве нашем филму, „Сутон“, играо је Марка Секуловића, како се звао главни лик, kao што је често у многим серијама, представама  и филмовима користио имена прађедовска. Иако је узео умјетничко име, побринуо се да Младен Секуловић не нестане.

У филму „Патон“ где је играо генерала, он позива неког младог официра Секуловића да му дода шлем, у другом филму да му дода шешир, док филму „Бејби Дол“, уводи лик са својим презименом.

 Има и више других примера, да би његова десна рука у серији „Улицама Сан Франциска“ био полицајац са именом  Марко Секуловић.

Младен је потекао из патријархалне породице херцеговачких емиграната, који су кренули у свијет  за бољим животом, па је сваке године у својој кући у Лос Анђелесу организовао Српски дан где су се окупљали Срби, пјевали  завичајне пјесме и служила српска храна.

 Младен је говорио да се никада није десило да његов отац, Петар, Билећанин,  у неко доба, не почне да пјева… Пјеевао би пјесме из дјетињства, српске пјесме, тихо, самом себи.

 „Нисам желео да прекинем ту чаролију“, причао је млади Секуловић.

 Икона српске поезије Јован Дучић испјеваће у пјесми „Херцеговина“ ове стихове:

“ И поћи ће к слави одмах од почетка
Нов пород све трагом наших легиона,
Блажен, у колевци он чу како претка
Прати у легенду глас победних звона.  

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама. „

На трагу ових стихова од „земље светла“ где „никад није пала суза срама“ до одласка „к слави одмах од почета“ саткана је и одисеја Карла Малдена, као дио једне велике прекоокеанске приче о првим српским нараштајима.

Младен Ђорђе Секуловић је један од оних наших људи који је остварио Амерички сан, на херцеговачки, да не кажем, билећки начин.

Били су то искораци, не од седам, него од седамдесет и седам миља.

Као народ и као земља, недовољно захваљујемо, не цијенимо и мало знамо о људима који су наши најбољи амбасадори у свијету.

Срећом, увијек има прегалаца који несебично дају себе да би отргнули од заборава дио наше културе и историје.

Што се Младена Секуловића тиче, несумњиво, највећи допринос дао је Ден Тана, једна свестрана  личност, хуманиста, филмски човек, продуцент, спортски радник, глумац и фудбалер, који је дуговао са Карл Малденом пуних 55 година.

Он је, са Младеновим кћеркама, Милом и Карлом, најзаслужнији што је у центру Београду подигнут споменик Младену Секуловићу, који ће свједочити о умјетничкој величини нашег „Оскаровца“.

Уз толико признања које је добио за свој подвижничи рад, Ден Тана је постао и почасни члан Завичајног клуба билећана у Србији, као једно велико хвала за све што је учио за нашег Секуловића.

На том послу били су ангажовани чувени Зубин Мехта, Југословенска кинотека, као и власти у Србији и Београду.

Огромну улогу и допринос очувању дјела Карла Малдена дао је и Александар Влајковић, познати српски новинар, телевизијски водитељ, аутор многих ТВ серија, и публициста, који је, са доста труда и знања, организовао превод и штампање књиге „Како сам успео“.

Миодраг Дунђеровић

Ово је прилика да се ријечи захвалности упуте и нашем  Билећанину Мишу Кисићу, новинару, публицисти и фотографу, који је пасионирано пратио и пабирчио податке о Младену Секуловићу, од времена када многи нису знали ни шта је, ни ко је Карл Малден. Мишо Кисић је успео да оствари преписку са Секуловићем у једном дужем периоду и љубоморно чува те поруке и писма, као вредну културно-историјску баштину овог града.

Чланови Завичајног клуба Билећана у Београду, на овај или онај начин, пре свега Борис Кркелић, потпредседник Клуба, били су укључени у све активности поводом „новог откривања“ и оживљавања Карла Малдена као громаде српске и светске филмске умјетности. Између осталих, једна је од идеја да се подигне споменик и оснуле легат Карл Малдену који би био постављен у Холивуду, Илиноису и Билећи. Али, о том, потом.

Мијодраг Дунђеровић, новинар, предсједник Завичајног клуба Билећана у Београду
Билећа, 5. априла 2019 године