Жарко Ј. Ратковић: Глас Требиња далеко се чује!


  • Имамо потребу да се наш глас чује кад је у питању јавни интерес и Требиња и Херцеговине и РС и Србије

Жарко Ратковић у својој канцеларији поред фотографије пријатеља Мома Капора и слике Паје Јовановића (Фото: Слободна Херцеговина)

Жарко Ратковић у својој канцеларији поред фотографије пријатеља Мома Капора и слике Паје Јовановића (Фото: Слободна Херцеговина)

Аутор: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Председник Удружења Требињаца Жарко Ј. Ратковић је већ деценијама истински амабасадор Требиња и Херцеговине у Београду. Мењајући својевремено име угледне кафане “Скопље” у “Стара Херцеговина” на себе је навукао гнев неких политичких моћника, али данас када путник намерник дође у Београд и приупита првог пролазника сви ће знати да га упуте у “Стару Херцеговину” или како је то један колега сликовито описао “завичај добре клопе”. И пре него што је постао формални председник Удружења Требињаца, Херцеговци су се неформално скупљали у “Старој Херцеговини” где би уз херцеговачке специјалитете раштан, зубачки сир из мјешине у уљу или кртоле на билећки начин у Београду имали потпуни доживљај завичаја.

На почетку разговора Ратковић је подсетио на генезу окупљања Требињаца у Београду.

– Требињци и Херцеговци у Београду су се почели окупљати и пре другог светског рата, а родоначелник окупљања Херцеговаца је један од најзначајних добротвора Београдског универзитета Лука Ћеловић. Како је био велики трговац, стално је запошљавао своје земљаке Требињце и Херцеговце који би долазили у Београд, а међу њима је био и мој стриц Крсто Ратковић, који је дошао у Београд 1921. године. Како је имао четири разреда основне школе, најпре је радио код Луке Ћеловића као писар, да би му Лука касније поклонио једну радњу на Каленића пијаци, тако да се и он касније бавио трговином. Стриц ми је причао да су се Херцеговци потом, почетком другог светског рата, окупљали у Бранковој улици у кафани “Херцеговина” коју је водио Којовић из Чичева. Ту би стизала писма која су се наглас читала, а окупљени људи би тако знали шта се дешава у завичају ко се приклонио партизанима, ко четницима, а ко је погинуо.

Највеће активности су биле деведесетих?

– У несрећи људи имају потребу да се окупљају и солидаришу да би помогли свом роду. Деведесетих је удружење било веома активно у прикупљању хуманитарне помоћи свом завичају. У једној од акција се прикупило 300 тона намирница за народ Херцеговине. После бурних година активности су јењавале, настала је летаргија.

zarko-2-243x300

Да бар мало будемо достојни имена овог горостаса: Жарко Ј. Ратковић поред фотографије Јована Дучића (фото: Слободна Херцеговина)

Како данас удружење може помоћи завичај?

– У последњих годину дана јавила се искрена жеља да се рад удружења обнови и да се људи повежу. Кад се новац дели људи бивају сиромашнији, а ми смо имали потребу да поделимо идеје и да на тај начин сви скупа будемо богатији. Посебно у жељи да промовишемо производе који су карактеристични за наш крај: еколошки здрава храна, лековито биље, вино, мед, па и дуван. Околност да је у непосредној близини Дубровник, један од најлепших градова света, као и Бококоторски залив, Требињу дају шансу да се нађе на светској туристичкој мапи. Туризам би донео и велики профит и потрошњу еколошки здраве хране, а развојем привреде и бољим стандардом повећале би се шансе да млади талентовани људи који заврше у Београду факултете нађу бољу рачуницу да остану у свом граду и стечено знање ставе у функцију родног краја. Сви смо ми дужни завичају.

Колико Требињаца живи у Београду?

– По некој рачуници у Београду живи најмање 9.000 Требињаца и њихових потомака, а међу њима је велики проценат високе интелелектуалне елите која има зачајну улогу у привредном, политичком спортском и културном животу Београда и Србије. Срећни смо што имају жељу да помогну родном крају, а Удружење је ту да их повеже. Чињеница да Удружење носи име Јована Дучића, кога је својевремено књижевни критичар Богдан Поповић назвао “књазом од пјесника”, а целокупна српска јавност то оберучке прихватила, увећава и мотив и обавезу да бар мало будемо достојни тог горостаса српске књижевности. И као што је целокупно српство уперило своје погледе у престолни Београд, нормално је да наше Требиње усмери своје наде у ово Удружење, јер ми као Требињци у Београду и немамо другог смисла ни задатка него да будемо и срцем и душом везани за наш град.

У последњих годину дана формирала у се четири завичајна удружења у Србији. Шта се то пробудило у Херцеговцима?

– Ми нисмо етничка група. Разликујемо се по терироријалној припадност. У Србији уживамо фин углед. Мада се и међусобно разликујемо, јер како каже један наш црквени великодостојник, у Херцеговини имате онолико менталитета колико и надморских висина, сада се јавила потреба да се наш глас чује кад је у питању јавни интерес и Требиња и Херцеговине и РС и Србије. У Херцеговини која је изнедрила и неколико светаца и владарских породица увек се поштовала реч. Сетимо се само речи Светог Вукашина из Клепаца који је рекао “само ти дете ради свој посао….” Свесни снаге речи Херцеговци данас имају потребу да се њихов глас далеко чује.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар