ZALJUBILI SE U HERCEGOVINU: Beograđani Uroš (10) i Vuk (6) otišli u selo kod Trebinja na jedan dan, a sad roditelji ne znaju kako da ih vrate!

ZALJUBILI SE U HERCEGOVINU: Beograđani Uroš (10) i Vuk (6) otišli u selo kod Trebinja na jedan dan, a sad roditelji ne znaju kako da ih vrate!

  • Uroš i Vuk Stanišić su dva brata. Rođeni su u srcu Beograda. Tu i žive. Stariji ima deset, a mlađi šest godina. Čim se završila školska godina njih dvojicu su roditelji odveli na selo kod babe i dete. I to ništa ne bi bio čudno, da su oni kao i njihovi vršnjaci od gradske vreve pobegli da bi se na imanju, kako to obično biva brčkali u bazenu, igrali fudbal ili žmurke sa ostalom decom. Ali ne. Oni su otišli na radnu akciju. Jer u mestu gde oni uživaju se radi od jutra do mraka.

 

U pitanju je malo seoce od svega pet kuća koje se zove Bioci. Nalazi se dvadesetak kilometara od Trebinja. A, tamo ne uživaju, već barabar rade sve poslove kao veliki – čuvaju stoku, plaste seno, cepaju drva, čiste štale, nose vodu sa čatrnje. I tako celo leto. Jedini odmor koji imaju je desetak dana pred početak godine kada sa majkom i ocem odlaze na letovanje.
Braći ovi poslovi uopšte ne padaju teško, čak su na slikovit način opisali svoju letnju avanturu.

– Jedva sam čekao da se završi škola da bih otišao na selo. Bioci su za mene raj. Ovde ima mnogo posla, ali meni to nije problem. Naprotiv. Ujutru ustanem oko sedam sati. Baba Desa spremi doručak, a onda deda Dragan i ja idemo da čuvamo stoku. Pošto je leto, ovce, koze, i njihovi mladunci su ceo dan u brdima. Ja ih gonim po Lisijem dolu, Bodirogama i Domaševu. Čuvamo oko 300 grladi i uopšte mi to nije problem. Moj brat ponekad ide sa nama, ali on je mali pa se brzo umori i onda ostane sa babom kući, pa joj pomaže tako što donosi drva da loži vatru jer mora ručak da se sprema. Imamo nekoliko malih kozlića koji su ostali u oboru, pa im Vuk daje mleko iz flašice. Nije njemu dosadno ima i po kući mnogo posla, nemojte da brinete – rekao je Uroš kao iz topa, sa čim se složio i mali Vuk.

– Da, mora da se očisti kuća, da se nahrane kuce i da sa babom čupam travu oko krompira i kupusa. Baba i ja oteramo krave daleko, daleko. Skroz iza dva brda i tamo oni lepo ručaju i vrate se kući uveče, a baba onda izvadi vodu iz čatrnje i sipa im u kadu da piju. I sve popiju. Mnogo su žedne i umorne – kaže Vuk.

Uroš nam je opisao i šta još radi u Biocima.
– Plastimo seno.To je obavezno. Imamo nekoliko livada gde je seno pokošeno. Mesec dana idemo da ga prevrćemo sa vilama da se osuši, a ako nas posluži sreća i ne padne kiša onda ga baliramo. To jeste malo teže, ali iz Trebinja dođe moj drugar Miloš koji ima isto godina kao i ja i zajedno to radimo. Pomogne on meni, pa onda pomognem i ja njemu.

Čim se sve to završi, onda imamo vremena da igramo i fudbal na livadi. Najlepše mi je kada skupljamo drva jer tada ceo dan jašem konje. Jedino mi je krivo što je put loš, pa bih voleo da nam neko pomogne i napravi put jer ovde je sve zdravo i više ljudi bi dolazilo i mnogo mojih drugara bih doveo iz Beograda da vide kako ovde živi moja familija. Došli smo na jedan dan ali ja sad ne idem nikuda odavde – poručio je Uroš.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Ekipa Kurira

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar