ЗАБОРАВИСМО ДУВНО, АЛИ ДУВНО НИЈЕ ЗАБОРАВИЛО НАС

  • У мају ове године, тачније 25. маја, десило се нешто велико и важно за Херцеговину. И то ону западну. Ко то каже, ко то лаже Срба тамо нема!

У Дувну је свечано обновљена и освештана српска православна црква Светог Николе, Саборни храм православне парохије дувањске.
Сигурно ће ријетки који ово читају знати „из прве“ – гдје је Дувно и зашто је оно важно за српски народ и његову историју.
Но, и без тога Дувно памти Србе и њихове задужбине.

Саборни храм Светог Николе у Дувну саграђен је 1864. године прилозима богатих српских трговаца из Дувна, Ливна и вјерног народа српске Херцеговине. У то вријеме у Ливну су живјеле најбогатије српске трговачке породице.

Оно што посебно треба памтити јесте ово да је у средњовјековној Хумској земљи један од највећих српских православних манастира био управо у Дувну. То је знаменити српски манастир Лабостин, а чији се темељи и данас могу пронаћи у непосредној близини, исто тако у задњем рату порушене православне црквице код српског села Рашћани. Не зна се тачно када је овај знаменити манастир опустио и разрушен, но засигурно је то било у вијековима отоманског ропства, те пред великим плимама римо-каталичког прозелитизма, које на простору западне Херцеговине почињу већ од 15. вијека. Плод тога је да нигдје као овдје процес римо-католичења и однарођења српског народа није постао тако страшан и страстан. Из тог злодуха настаће кроз вијекове многа непочинства и немири за српски народ у Херцеговини.

Срби Дувна најтеже ће пострадати од усташког геноцида у Независној Држави Хрватској. Тада су скоро у потпуности затрте српске дувањске породице Зелен и Витезовић, и то убијањем, клањем и бацањем у крашке јаме. Дувањски јеромонах отац Севастијан, мученички је пострадао са братством манастира Житомислића у јуну 1941. године. Усташе су их поклале и бациле у јаму Видоњу крај Неретве.

Почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини (БиХ), у априлу 1992. године, међу првима су осјетили Срби у Дувну. Одмах је минирана православна црква Ваведења Пресвете Богородице у потпуно српском селу Рашћани, надомак Дувна. Иначе, по попису становништва у БиХ 1991. године на простору општине Дувно пописано је око 550 Срба.
Село Рашћане су одмах на почетку рата у БиХ паравојне хрватске снаге претвориле у својеврсни логор за Србе, и то је званично био један од првих српских логора у БиХ (у рату 1992.-1995.). Сељани су пљачкани, малтретирани, саслушавани, а најпослије и депортовани у логоре по западној Херцеговини. Већина је касније размијењена у статусу ратних заробљеника, а поједини су од мучења умрли.

Срби Дувна су се раселили по свијету и по Србији. Највише их данас живи у Аранђеловцу (Србија) и у Орланду (САД).

Обновом цркве Светог Николе у Дувну, која ипак није рушена у задњем рату, започела је свечана прослава 800 година самосталности и самосвојности Српске Цркве у Дувањском пољу, дувањској парохији и западној Херцеговини.

Црква је обновљена прилозима Срба Дувњака, те уз одређену помоћ тамошње општине и других добронамјерних људи и вјерника.

И за крај, важно је и то знати, да је 1925. године Дувно преименовано у Томиславград указом југословенског краља Александра Првог Карађорђевића, а у спомен на митску 1000-годишњицу крунисања хрватског краља Томислава, о коме званична историја скоро па ништа не зна. Краљ ће 1928. године и свог новорођеног сина назвати Томислав у исту част.

До задњег рата четвртина дувањске земље била је у власништву Срба, а до Другог свјетског рата тај удио је достизао и 40% грунта.

Римо-католичка катедрала Св.Николе Тавелића у Дувну изграђена је на српској земљи, а коју је Хрватима у знак добре воље и хришћанског суживота поклонио мјесни дувањски парох. Катедрала је грађена у периоду од 1924.-1931. године, а краљ Александар био је један од највећих приложника, поклонивши петину потребног новца за њену изградњу, тадашњих 60 хиљада краљевских динара.

ГОРАН ЛУЧИЋ
ФОТО: СРБИ ДУВНА

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Pingback: Заборависмо Дувно, али Дувно није заборавило нас

Оставите коментар