НАСЛОВИ

Вуксановић: Наша ћирилица за Брисел није европска вредност!


  • Академик и књижевник Миро Вуксановић: Хрвати протерују нашу азбуку, а присвајају Теслу. Косово је давно примљено у српску историју. Чудо је да исти језик има четири или пет различитих имена

dru-vuksanovic_620x0
ЋИРИЛИЧНО писмо ових дана се у Вуковару нашло усред једног снажно интонираног спора. Преживела је само једна табла исписана језиком Срба – српским, упркос чињеници да наш народ чини трећину житеља овог града. Академика и књижевника Мира Вуксановића није изненадио овај потез вуковарских власти. Јер, није први пут да „Хрвати показују ко су и какви су“.

– Од Захарија Орфелина, свестраног уметника и првог Србина који је штампао своје песме, уредника првог нашег часописа из 1768, па редом, у вековима, из Вуковара су стизали људи који су уздизали српску културу – каже Вуксановић, у разговору за „Новости“. – Хрвати знају да су то Срби. А док су прослављали улазак у Европску унију, први портрет на великом билборду приказивао је међу знаменитим Хрватима Николу Теслу, потомка двеју српских породица које су имале четрдесет православних свештеника са два епископа. Хрвати су пре тога рушили Теслину родну кућу и цркву крај ње, а Теслин Смиљан ни данас нема струју. Хрвати, дакле, у политици раде илаво, а то значи – прилично лукаво, подмукло и укривено у исти мах. Примире се док не добију шта хоће, а потом кажу ко су и какви су. Илаво склањају ћирилицу и присвајају Теслу. Слично су преузели почасти на крају оба велика рата у прошлом веку и дочекали да саопште против кога су заправо били. Увек кад нису сами. Тако је и данас.

* Да ли је увођење таксе од три евра на документа исписана српским писмом намера локалних власти да се у Вуковару обележе Срби?

– Ако три евра могу да помогну у заштити тридесет слова ћирилице као националног писма, у земљи где је опорезован и лист на дрвету, толико издвајање би деловало као природна појава. Међутим, бојим се да ћемо се опет спотаћи о исти камен и одмахнути руком као да ништа било није. Штетне навике најдуже трају.

* Није ли европска вредност – прећуткивана равноправност оба писма код нас, иако је званично писмо ћирилица?

– Из Брисела је пре неколико дана стигла вест да они нису надлежни за ћирилицу и да је то унутрашња ствар сваке државе. То би могло да значи да за њих ћирилица није европска вредност и да такав статус има све српско што је на том писму у десет векова настајало, од Мирослављевог јеванђеља и Душановог законика до књига Пупина, Миланковића, Андрића, Црњанског и других.

* Kоја су се то политичка чуда догодила српском језику, о њима пишете у новој књизи „Силазак у реч“?

– Прво чудо је да исти језик има четири или пет различитих имена. Друго чудо је да се давно створени језик назива по тек створеним државама. По тако наопаком и наметнутом моделу народи у БиХ говоре босанским језиком. И Срби, разуме се. Бошњачки није што и босански. То име је оживело и у Србији, у школама и другде. Подвала је успела. Нико није запазио протест САНУ због тога.

* Како је могуће да се, готово напречац, оснује или укине језик било ког народа?

– Могуће је, а то је кад политичари мисле да њихове одлуке нису омеђене дужином мандата. То не може где се год зна да језику „мандат“ траје као и народу коме припада. Слобода се речима не узима наредбама, јер су и наредбе од речи. Владари могу да господаре територијама и рајом, али не могу да покоре језик и речи које ће их издати управо док мисле да су непомериви.

* У књизи говорите да се до имена језика може доћи ако се изнајме математичар, физичар и географ, објасните како?

– То су случајно одабрана друга имена за политичаре који својим гласачима објашњавају да је нула хиљада, да се снага светлости и звука мери гласовима предизборних парола, да су им земљу издали под страначку аренду и да су такве истине главне у језику који слушају и којим се служе. Лаковерне је лако преварити. Како некад тако и данас.
* Где би и како требало бранити српски језик?
– Српски језик се брани свуда где су Срби. Ко није матерњи језик занемарио, и себе је заштитио. Наши језикословци су поштовани у иностранству. Ухваћени су за руку којом пишу у својој кући. Тако ће бити док не научимо да су народ и језик исте нераздвојне појаве. Речи свакодневно смишљају сви. Писци им искушавају значење, сликовитост, одјек и мудрину. Постављају их као мамце у реченицама и стиховима који се не кваре.

* Црна Гора има две азбуке, две цркве, удружења писаца, музичара, има две академије, два језика, два удружења бораца… Како ви на то гледате?

– Тамо се све облизнило. Зато је и азбука добила „близанце“, два нова слова. Међутим, то не значи да су становници, осим неколицине „војвода и сердара“, имућнији, да имају више посла и да удобно живе. Од слова и ТВ вести то не долази. Чак ни када на двадесетогодишњицу „Олује“, у ударном термину, као прст у око, РТЦГ емитује репортажу о садашњем братству и јединству под Дебелим бријегом, на црногорско-хрватској граници. Вук је у „Српском рјечнику“ записао питање „Ко ти је око извадио?“, одговор да је то урадио „Брат“ и коментар: „Зато је тако дубоко“. Била једном у једној земљи „два ока у глави…“

* У Црној Гори данас тврде да је Његош злоупотребљен у политичке сврхе…

– Узалудно доказују да Његош није знао ко је, да није на српском мислио и писао. Не важи се њина но Његошева, он је константа српске мисли. По својој вољи то ће да остане. Не могу се стихови написани пре век и по тумачити као да су настали данас. Такву копилад потурају песнику „Луче“ и „Вијенца“, на начин беспризоран, одавно. Мисле да је Његош прва банка у којој могу куповати деонице како им се ћефне. Сваки привид брзо ишчили. И овај ће.

* На српском издаваштву је, упркос беспарици, значајан пројекат – антологијска едиција „Десет векова српске књижевности“. Јесте ли, икад, посумњали у његово остварење?
– Када смо кренули у подухват, учинило ми се да смо пред огромном планетом од српских речи које нико не може дочитати. Ипак, упркос свему, објавили смо, у шест година, почев од 2010, шездесет и две књиге, од Светог Саве до савременика. Томови су опремљени свечано, приређени по научним мерилима која су доступна свима. Бирамо из свега што је на српском било кад написано.

* Који су, по вашем мишљењу, данас истински црногорски лингвисти?

– Из Петњице под Дурмитором је порекло Вуково и један од извора Вукова језика. Михаило Стевановић, Радосав Бошковић, Митар Пешикан, Јован Вуковић, Радомир Алексић, Милија Станић, Драго Ћупић, Мато Пижурица, Драгољуб Петровић и остали, млађи и времешни, нису сметнули с ума место рођења у Црној Гори и српски језик којим су проговорили, који су изучавали и изучавају.

* Зашто црногорски или, како га званичници називају – монтенегрински правопис ви називате црнопис?

– Црно се пише свима који секу родословна, верска и национална стабла на којима су од постања. Још црње се пише онима што су позајмили Украјинку, Хрвата и новосадског филозофа да им уреде правопис. Изреку су окренули. Копају сами себе.

* Донедавно сте били у Националном савету за културу, да ли сте успели да решите бар неки од нагомиланих проблема у овој области?

– Био сам на челу Савета непуну годину. Одустао сам од тог места када сам разумео да је угледно скупштинско тело основано по налогу, а онај што је морао да буде послушан не зна шта ће и како ће. И Савету и српској култури откуцавају два музејска сата. Понеко каже да оба морамо да вратимо на почетак. Тако би, наиме, нада порасла. Барем као нова варка.

* Као нови проблем наметнуо се могући улазак Косова у Унеско. Верујете ли да до тога неће доћи?

– Косово је давно примљено у српску историју. Тамо му је најбоље и најсигурније. Косметски и немањићки манастири су у српском крсту. Ту ће да векују. Пећаршији друге скраћенице нису потребне. Док смо тамо, све је на свом месту. После масовних сеоба остају камен и трн, сећања и стрепња од туђих руку. Много их је. Стижу одсвукуд. Ближње, под управом моћних, најопасније су.

* Имамо ли снаге, воље да се боримо за оно што је наше?

– Ко нема своје мора да отима од других. Ко нема обзира не мари чије је узео. Кога придржавају велики замишља да није више мали. Такви су сколетали Србе. Неки дозвани и неговани, а неки стигли силом. Оно што Срби губе и даље ће да буде српско. Делује необично, али је тако. Кривци ће да кажу истину. Било кад и било како, али хоће.

 

НИСАМ СЕ УМОРИО
* Рекордер сте у управљању српским библиотекама. Какво је искуство?
– Библиотеке су океани где падају капи од речи на свим језицима. Писцу је место међу књигама. Писцу је први задатак да књиге пише, скупља, чита и пази. Зато сам тако и толико радио у Сомбору, у Матици српској и сада у САНУ. Нити сам се уморио, нити сам послове довршио. Нико није ни написао ни прочитао оно што је пожелео. Томе краја нема. Књиге настају да не буду „испијене до дна“.

Извор: Новости.рс / Драгана Матовић



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар