ВУЧИЋ НА ОБИЉЕЖАВАЊУ "ОЛУЈЕ": Србија можда и може да постоји без Крајине, али без Крајишника НИКАДА

ВУЧИЋ НА ОБИЉЕЖАВАЊУ „ОЛУЈЕ“: Србија можда и може да постоји без Крајине, али без Крајишника НИКАДА

  • У Бачкој Паланци, у којој живи неколико хиљада Срба протјераних у оквиру хрватске злочиначке оружане акције „Олуја“, обиљежен је Дан сјећања на све страдале и прогнане Србе током те акције. Након парастоса окупљенима на стадиону спортско-рекреативног центра „Тиквара“ обратио се патријарх српски Иринеј.

– Сабрали смо се да одамо помен нашој браћи чија је једина кривица то што су били Срби и што су били православни. Они су пострадали од браће хришћана, а не од неког непознатог народа и вере. И само небо се постидело тог злочина. Данас после скоро две деценије, питамо се шта их је водило да дигну руку на своју браћу са којом су делили поднебље. Институција цркве је могла да заустави тај понор и зло које је изненадило свет. То је и њихова и наша трагедија. Наш партијарх Герман када је освећивао цркву у Јасеновцу рекао је „Тај злочин не смемо да заборавимо.“ Али, позвани смо да опростимо као хришћани. Ниједно зло никада није донело добро – рекао је патријарх Иринеј.

Једно од дјеце из избјегличке колоне Јелена Кнежевић обратила се окупљенима кроз сузе приповједајући судбину своје породице.

– У нашу кућу су једно вече ушла два човека која ја нисам познавала, али још памтим мајчин крик. Почињу дапристижу комшије, рођаци, само нема мог тате. Тата, иако нисмо успели да испунимо све наше заједничке снове, ја те још увек волим, ја те још увек нисам прежалила – рекла је Јелена дрхтавим гласом.

Са мајком, сестром и братом који је имао свега девет дана када је отац убијен свој нови дом пронашли су у Бачкој Паланци.

– Хвала Србији што нас је примила. Половина мог срца заувијек ће остати у родној Крајини – рекла је Јелена, чији говор никог од присутних није оставио равнидушним.

– Србија можда и може да постоји без Крајине, али без Крајишника никад. Данас смо дошли не само да обележимо најстрашнији дан у нашој историји, него и да посведочимо пред свима, а нарочито пред онима који се праве да су заборавили и који ће сутра славити да ниједан злочин не може бити заборављен. Да ли можете да замислите да неко слави Јеленине сузе – рекао је предсједник Србије Александар Вучић који је истакао  да су се ове године први пут окупили сви српски политички представници из РС, Црне Горе, Хрватске…

– Сви Крајишници, ма где да живе треба да знају Србија можда може да постоји без Крајине, али без Крајишника не може. Србија је последњи Крајишки строј – истакао је председник Вучић.

– Сваки злочин је вечан, не може се оправдати, а камоли славити. Како се могу славити Јеленине сузе? Ако им је после тога до славља – нека славе. Ми који смо вечерас плакали можемо поносно да гледамо у будућност. Нећемо више бити само утичиште за наш народ, већ и заштита за сваког од њих. Никоме нећемо дозволити да прогони, убија и понижава наш народ. Немамо више чега да се стидимо зато што смо Срби. Како ћете Тесли да промените род? Како ћете за Миланковића да кажете да није Србин? – запитао се председник Вучић.

– Није никаква случајност што су датуми, злочина због различитости, због вере и нације, исти. Нацисти су 4. августа 1944. године, провалили у сигурно скровиште јеврејске девојчице Ане Франк и одвели је у логор, да умре. Они који су, на исти тај дан, 4. августа 1995. године провалили у Крајину, убили више од две хиљаде људи и 250.000 прогнали, само су поновили исту ствар. Исти злочин против некога ко је различит, има другачије име, порекло и неког свог Бога. И у оба случаја, једина кривица и Ане Франк и Срба из Крајине била је не нешто што су урадили, него нечије убеђење да ће, без њих, нека земља, неки људи, бити лепши и бољи. У оба случаја тражено је и примењено коначно решење. У оба случаја, они који су другачији, оптужени су за само своје постојање. И није пука коинциденција то што је Хитлер, 1919. године оптужио Јевреје за то што се „множе“, и што је исту ту реч – „множили су се“, употребио Туђман, у свом говору у празном Книну, ослобођеном Срба, од сопствених становника. Мотив је, дакле, вечан, исто као злочин који је проузроковао. Мржња, у својој ирационалности, не препознаје ни време нити било какав крај, осим оног, коначног, да некога нема. Разлика је, после свега, само у бројкама, које говоре, не о мањој жељи, него о мањој ефикасности. А намера је иста. Хитлер је хтео свет без Јевреја, Хрватска, њена политика је хтела Хрватску без Срба, јер су, како је речено, „разарали хрватско национално биће“ – рекао је предсједник Вучић наглашавајући да се Србија мења.

– Србија јако дуго није схватала да трагедије не почињу када се не разумеју речи, него када се не разуме ћутња. И ту ћутњу, тешку ћутњу свог народа, својих Крајишника, нисмо разумели, превише дуго, готово пуних 18 година. И ћутали смо на ту ћутњу, плашећи се да кажемо ништа друго, него оно што јесте. Нисмо смели да кажемо, „злочин“. Ни да кажемо, „погром“. Ни да кажемо, „чишћење“. Ни, „истребљење“, „убијање“, „силовање“, „паљење“, „пљачкање“. Данас Србија говори у име свих Крајишника. Без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом. Оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Више никада никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, неће бити.То је моја порука Србима и свима другима – рекао је Вучић и додао да су  Срби, Личани, Кордунаши и Далматинци оставили Хрватској своја велика дела, али су још више дали Србији.

– Срби Крајишници донели су овде, у своју кућу, сав свој таленат, марљивост, сву генијалност тог крша у којем су се родили и који те тера на велика достигнућа, и дали нам, све то, онако као што деца дају родитељима. Дали су, својој отаџбини, својој мајци, Србији. И није Јелена дала пола срца. Јелена је својој Србији и Бачкој Паланци дала два срца, и оно крајишко и оно одавде из Србије – рекао је Вучић који се још једном упутио извињење свим прогнаним Крајишницима за свег одине тешког и злокобног ћутања.

– Мук је прошао у Србији. И њен, и ваш. И глас нам је све јачи, у Српској и у Босни и Херцеговини и све даље се чује. Ништа туђе нећемо, али нико не може да нам забрани да се зовемо Србима, српским именом и презименом. Поздрављам Србе и у Црној Гори, и у Републици Српској и у Босни и Херцеговини и у Хрватској, свуда где живе овде у региону и свуда у свету. Живела Република Српска. Живела Србија –  поручио је председник Вучић.

ЛИНТА: Ово су дани кад се морамо сјетити свих српских жртава

Скупу у Бачкој Паланци присуствовао је и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта. Он је за Српско коло прокоментарисао да се катастрофа Срба у Хрватској често своди само на злочиначке акције „Бљесак“ и „Олуја“ у којима је протјерано преко 250.000 Срба.

– Заборавља се непобитна чињеница да су хрватске паравојне, војне и полицијске формације током 1991., 1992. и почетком 1993. године из десетина хрватских градова и са већег подручја западне Славоније, такође, протјерале преко 250.000 Срба. О томе свједочи  документ Савјета безбедности Уједињених нација од 15. маја 1993. године. Наведени документ садржи свједочење тадашњег Генералног секретара УН Бутроса Бутроса Галија пред Савјетом безбедности – да је само у Југославију и у Републику Српску Крајину протјерано 251.000 Срба, и то од 1990. до 18. марта 1993. године – рекао је Линта и додао да треба узети у обзир да је у прве двије године рата више десетина хиљада Срба спашавало голе животе принудним одласком из хрватских градова у друге европске земље.

Линта наглашава да је Влада Србије 5. август прогласила за Дан сјећања на страдале и прогнане Србе и да је због тога веома важно да се ових дана сјетимо и говоримо и о катастрофи који су доживјели Срби у Федерацији БиХ.

– Са тог подручја такође протјерано je преко пола милиона Срба од стране тзв. Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране и разних бошњачких и хрватских паравојних и полицијских формација. Са подручја Косова и Метохије је протјерано преко 250.000 Срба и других неалбанаца. Према подацима институција Републике Српске у БиХ је страдало преко 30.000 Срба. Према подацима Координације српских удружења несталих, убијених и погинулих лица  на Косову и Метохији је убијено више од 2.000 Срба и киндаповано преко 900 Срба – закључио је Линта. 

Предсједник Републике Српске Милорад Додик је рекао да увек изнова тражи снагу да разуме шта се десило српском народу који је у прошлом веку постадао са губитком готово пола популације, не смо у Олуји…

– Давно сам знао и научио да је Јасеновац био државна политика тадашње Независне Државе Хрватске државе – навео је Додик и додао да је етничко чишћење је спроведено уз асистенцију великих сила.

– Хвала Србији што је била јасно и храбро уточиште за све Србе. Србија је јасно била гаранција и онда када је било потребно да се овде скраси наш народ. Изгледала је далеко, али је била достижни циљ и спас за многе – истакао је Додик. Он је истако да је РС симбол слободе.

– Уверен сам да ће Срби у овом веку наћи снагу да обједине државне просторе – истакао је Додик који очекује да се Србија избори са проблемима који су пред њом.

– Ми Србију доживљавамо као своју земљу. РС и Србију доживљавамо као јединствен политички и национални простор. Верујемо да на то имамо право – подвукао је Додик и додао да ће када буду славили „Олују“ стајати пред химном коју је написао Србин.

Дану сећања присуствују премијерка Србије Ана Брнабић и министри у Влади Србије, народни посланици, представници Војске Србије и Српске православне цркве.

МУКЕ ПРОГНАНИХ

Међу прогнанима 1995. године је био и 62-годишњи Вилко Гогић из Босанске Крајине.

Почео је нови живот доласком у Србију, а данас, каже, и када би хтео да се врати нема где.

„Немамо где да се вратимо. То су сад рушевине, једино земље има. Али и да се вратимо, не можемо да обезбедимо егзистенцију“, рекао је Гогић Тањугу.

Ђуро Штељић, који је са женом и три сина протеран из Коренице, казао је за Тањуг да им је тог јутра у кућу дошло шест униформисаних мушкараца, који су им рекли да покупе своје торбе и носите или да оставе главе ту у стану.

Наводећи да им ништа друго није преостало да ураде, Штељић је казао да се не зна броја Србима које су закопали под аутопут, ровокопачима копали, па их асфалтом покривали.

„Наишла је полиција, главног знам и рекли су нам да се купимо и идемо одатле. Кажу, ово је хрватска домовина, ово више није ваше српско“, прича Штељић.

Додаје да је требало да у Србију дођу у шлеперу, који је ишао из Доњега Лапца и који је изгорео, али да је судбина била таква да дођу у једном трактору и тако преживе.

„Ништа нисмо понели, оставили смо тањир наливен супе, постављен за доручак деци. Оставили смо све. Двехиљадите сам отишао да тражим радну књижицу у Кореницу, питам полицајца где је Шумарија, објасним му да сам код њих радио 30 година. Пита ме да ли сам имао кућу, ја кажем да сам имао стан. Он ми каже, ако си имао кућу купи циглу, опсовао ми је српску мајку и казао је – ово је груда хрватске домовине. Ја сам остао без речи, дочекао аутобус из Шибеника и вратио се назад, више нисам ишао, што ћу, немам шта тамо да радим“, испричао је Штељић.
Додао је да тада нико од Срба није остао, али да познаје једног који се вратио у Доњи Лапац, у своју кућу, коју је обновио са парама које је имао.

„Син му није могао добити посао ту и вратио се у Бањалуку. Ја га питам како је, а он ми каже гледају те како ће те скинути и зато сам вратио сина“, навео је Штељић.

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар