• Запамтило је Требиње и старе Војислављевиће, прве српске приморске краљеве од којих смо кадри понешто памтити, запамтило је и онај дан када се у Трнову повише Требиња, у каменитој приземљуши покривеној ражи, родио Љубомир, праотац племенитих Немањића.

Звонила су звона са требињских звоника и на сат прије него би се на прилазима указало жезло Светог Саве; па се овај град и гордио међу градовима када се у његовим зидинама подиже двор за њежну француску племкињу, окруњену српску госпу Јелену од Анжуја, која изабра тихо и питомо Требиње за столицу своје приморске земље; о како се само требињским улицама народ комешао када Цар Душан са Царицом и сином уплови у Дубровник, шушкало се тада на сваком углу да неће издобрити што овај силовити Немањић продаде Латинима наш Стон.

А како заборавити онај дан када војвода Влатко Вуковић са тврђаве Клобук поред Требиња, поведе чете оклопника на причест ка цркви у Трновом долу код Билеће, пред велики судар на косовској равници; морало је Требиње гледати нове тешке дане који дођоше са Агарјанима, огњем и сабљом када поробише Херцеговину и пободоше копља са главама бранилаца двора на зидинама Херцег Новог.

Свједочио је требињски град како стара властела преко ноћи узвикну:

“ Исус је само човјек, Мухамед је савршени пророк!„, па је дочекало и дан када кључеви тврђаве падоше у руке Ресулбеговића, превјерица из Новог и када се уздигоше њихове куле на старим дворјаништима;  како ли је само било гледати страдање херцеговачког Митрополита Василија Јовановића, кога каменицама дочекиваше турска дјеца када приђе и самом ободу града, па онај дан када је бјежећи од мука латинских сплетки – јер не хтједе у унију са Римом – још једном погледао на Попово поље и Требиње и скрио се у пустиње Острога.

Какве су само сузе радости текле на његовим улицама када први ешалони коњице ослободилачке српске војске 1918. касом уђоше у Требиње, под коњским потковицама калдрма тад одјекиваше као вријеме освете.

Ех а онај ужегли српањски дан када усташка батерија дође од Дубровника, на челу са поглавником жупе Дубрава, само да би шеретски гледали како бронзани Његош виси, сајлом објешен под Платанима.

Требиње је ћутало и гледало и када „црвени одреди“ и другарица Драгица Правица побише невине младиће, ројалисте и око њих заиграше коло, крваво херцеговачко, наше.

Гледа Требиње данас оца, још је у црнини, са 100 марака пензије пролази улицама тражећи лијек, вјечно уцвјељен за сином који угради својих 19 година тамо у Поповом пољу испод Равног, да би Требиње могло остати узгор….

Гледа данас Требиње бесавјесне гангове како дијеле оно што је још остало на голом камену и животу мученика – некоме 100 марака, некоме 100 милиона, некоме круна, некоме фотеља, некоме да буде шпијун за добре паре, а некоме гласноговорник политиканства, неко даде сина неко доби вилу, стан тамо и онамо.

Гледа Требиње и ову пусту јагму и промјене мисија и визија над крвавих 19 младићких година…
Данас је слава града Требиња, Преображење Господње.
Требиње ћути и гледа ко слави и са чиме се слави.
Вријеме тече, преображења се смјењују. Почело је од двора…

Г. Л. / Слободна Херцеговина