• Прочитајте веома занимљив текст знаменитог српског официра, писца и новинара Станислава Кракова о доласку Њ. В. Краља Александра I Ујединитеља у Херцеговину, објављен у београдском листу „Време“, 22.априла 1925.

Илиџа, 21.априла – Једна од највећих и најлепших шетњи, које је Краљ начинио са Илиџе, несумњиво је јучерашњи излет аутомобилом у Херцеговину. Око 11 и по часова пре подне Краљ у пратњи првог ађутанта генерала г. Хаџића, кренуо се аутомобилом са Илиџе. У другим аутомобилима били су Министар двора г. Д Јанковић са госпођом, маршал двора генерал г. Дамјановић, професор Универзитета Ж. Ђорђевић и ађутант пуковник г. Драгутиновић.

Пошто је пређена Иван планина, на 1 км. испред Коњица код једне воденице приређен је пољски ручак који је ношен аутомобилом са Илиџе. Одмах иза Иван Планине ушло се у топле јужњачке пејсаже и пролазило се кроз расцветани јоргован и смокве, које су већ понеле плода. Око 2 и по часа по подне Краљ је стигао у Мостар. Свет по улицама кличући поздрављао га је.

Краљ се није у Мостару задржавао већ се је одвезао право на извор Буне, више које су рушевине града Херцега Степана, десетак километара од Мостара. Код врела Буне био је сабор и маса света била је искупљена. При појави Краљевој настало је клицање коме није било краја. Председник општине из Благаја поздравио је Краља лепим говором истичући значај Краљеве посете Херцеговини. После поздрава, председник, обичан сељак из Благаја, замолио је Краља да сврати у његову кућу.

Стари град Благај

Ту је домаћин изнео чашу са сликом Краља Петра и напунио је правом херцрговачком жилавком. Замолио је Краља да попије вино и показујући на чашу, рекао је: „Хоћу да оставим и чувам за наше потомство, да виде чашу на којој је лик једног Краља, а из које је други наш Краљ пио.“ Сељаци су задивљено посматрали Краља, који их је посетио и који је ишао чак код њих и у кућу.

– Говори као и ми – узвикнуо је радосно један сељак са којим је Краљ разговарао.

Један други сељак пришао је првом ађутанту г.Хаџићу и као у поверењу му саопштио: „Хвала Богу када доживесмо и то да имамо нашег краља који се зове као и ми. Нема више да се зове Фердинанд, Фрања, већ ето, говорио је он, зове се баш као и ја. Мени је име Ацо, па кад ме викну, а мени мило што знам да и Краља тако зову.“

Да би очували успомену на Краљеву посету, сељаци из околине решили су да ту на извору Буне подигну спомен плочу у којој ће урезати датум Краљеве посете.
Ту под развалинама Степановог града, одмах крај самога врела, налазе се рушевине турске текије, које чува један Арапин. Он сам каже, да је ту било старо црквиште, па да су после Турци саградили текију, али је сад и та текија порушена.

Сељаци говоре да је то била Херцега Степана и да су више ње биле испоснице. И сад се познаје пут који је водио из цркве у град. У развалинама текије, Арапин чува гробове два богата Турчина, који су подигли ту текију и саградили воденицу на самом врелу Буне. Краљ је разговарао са Арапином, који му је рекао како је ту порушену текију и воденицу наследио од својих предака и да се она тако преноси са колена на колено. Сељаци пак нерадо гледају остатке текије и изразили су жељу да се место порушене текије сагради црква, која би их подсећала на цара Херцега Степана.

Са очуваним кулама и високим бедемима, као какав тоскански кастел, град Херцега Степана је један од најлепших наших средовековних замкова. Пошто је разгледао још мало рушевине Степан града, Краљ се кренуо за Невесиње. Пролазило се кроз земаљске фортице, које су тако подсећале на доба окупације. Ниједног јединог ћувика није било без фортица или утврђене касарне. Цела Херцеговина према црногорској граници представљала је велико утврђење са безброј одбрамбених линија. Није било ниједне стазе на коју нису гледале пушкарнице са аустријских тврђавица. На 40 школа колико је Аустро-Угарска дала Босни и Херцеговини подигла је она 100 утврђених касарни.

Станислав Краков (Крагујевац, 28. март 1895 — Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ. Одликован је Орденом белог орла са мачевима 4. степена, двема златним медаљама за храброст, Албанском споменицом и Крстом милосрђа. Витез румунске круне. Премда многи говоре да је био „Српски Хемингвеј“, ратник и писац Краковљевог кова може се упоредити само са једним Ернстом Јингером / Ernst Jünger (* 29. März 1895 in Heidelberg; † 17. Februar 1998 in Riedlingen) /

У Невесињу, свет је приредио Краљу одушевљени дочек, али је већ било касно, те се Краљ није задржао. Одмах је настављен пут друмом за Гацко. Мало касније остављен је тај пут и пошло се преко Калиновика према Трнову. Од тренутка када је остављен друм за Гацко, ишло се планинским путевима изнад провалија куда нико дотле аутомобилом није ишао.

Изнад Улога пут је водио преко висине од 1400 метара. Ту је још било снега и точкови аутомобила ишли су ивицом амбиса. То је један од најтежих путева кроз Херцеговину и за неверицу је да би и за аутомобиле могао да послужи. Пошто су за 9 часова прешли 330 километара, аутомобили са Краљем и свитом стигли су у 8 и по часова на Илиџу. Краљица, која је нешто мало назебла, остала је на Илиџи и цео дан није напуштала своје одаке.

С.Краков / ВРЕМЕ, 22. АПРИЛ 1925. ГОДИНЕ
Приредио: Раде Црногорац