НАСЛОВИ

ВОЈВОДА РАДОЈИЦА ПЕРИШИЋ – бесмртни вођа првог антифашистичког устанка у Европи


  • Брљево 06.06.1941 Више од седамдесет година вјешто је сакривана истина о првом устанку у поробљеној Европи, али исто тако и о његовом вођи попу Радојици Перишићу.

 

Војвода поп Радојица Перишић (1)
Рођен је на ,,граници“ у Паповини, малом засеоку села Казанаца 1909 године, на тврдом кланцу између Херцеговине и Црне Горе, куда су многе турске чете најчешће остављале своје главе. Одрастао је уз оца Сима и мајку Ђурђу, уз струне гусала и приче о слободи и јунаштву и турским погибијама. Радојица завршава Богословију на Цетињу и свештенички посао започиње у Пиви, у Стабнима. Жени се Иконијом Аџић са којом је добио шесторо дјеце.

У међувремену се у Казанцима обновила црква Светог Михајила, стара још из турског времена и свештеник Радојица бива премјештен у свој родни крај. У његовом сусједству у селима Казанци, Вратковићи и Бобатово гробље настањена је велика и поносна на своју историју породица Тепавчевића, чије поријекло води директно од Павла Орловића, знаменитог косовског јунака и најпознатијег српског рањеника.
И за ондашње а поготово данашње прилике поп Радојица живи једним за свештенике неуобичајеним а уствари нормалним животом. Црквене обреде обављао је свечанима данима а све остало вријеме проводио је као и сваки други комшија, орући њиве, косећи ливаде и жито, држећи стоку и ни почему, изузев браде се није разликовао од других сељака. Препознатљив је по томе што увијек Библију или неку другу књигу држи под мишком. За обављене обреде, венчања и крштења, прекаде по кућама и остало никада није узимао новац или било какву другу надокнаду. ,,Све ће то Свевишњи надокнадити!“- позната је његова узречица. Кажу да зато није ни носио свештенички торбак. Сељаци су се често љутили на њега, али он је истрајавао на својим моралним принципима. Као такав стекао је углед и много пријатеља како у Херцеговини тако и у Црној Гори. Његова кућа постаје отворена и свратиште најугледнијих људи тога краја и шире околине.

Све дјелује идилично али долази до рата, распада државе и појаве усташлука. Радојица помно прати ситуацију и осјећа да се спрема велико зло, посебно са запада. Стижу и појачања усташке полиције на оближње Брљево. Они се мотају по околини, прибојавају се да дубље залазе у села. Испитују чобанице о мушким главама, колико их има, шта раде и гдје су. Очигледно је да нешто гадно смерају. Муслимани у Автовцу и Гацку ,,дижу главу“ и често пријете. Прошло вријеме им није било по табијату.

Стижу и прве црне вијести из села Корита гдје су усташе ликвидирале читаво село, бацајући људе у јаму. Корита су била поносно српско село на које су били посебно ,,кивни“ још из турског вакта а имало је и велики број Солунских добровољаца.

106

Ово је крст Светог Василија коју је братство Паповића поставило изнад села Паповине у Казанцима у знак боравка Светог Василија у селу. Крст се налази на греди изнад родне куће Радојице Перишића

Поп одмах провјерава тужне вијести и скупља виђеније људе из Казанаца и Вратковића а изгледа и из других села, савјетује се са њима шта је чинити, мада је свима јасно да се усташе морају напасти пре него што они нападну њих. То су и урадили већ око пола ноћи између петог и шестог јуна. Можда је исправније славити пети јуни када су извршене припреме а око поноћи нападнута је касарна на Брљеву. Метак слободе испаљен на Брљеву те ноћи одјекнуо је широм Ендехазије а допро је не само до Загреба већ и и до Хитлеровог штаба у Њемачкој. Те јунске ноћи подигли су се на оружје мјештани свих околних села, негде око три стотине људи. Навешћу пример куће Вучића Паповића из Горњих Казанаца из које су исту вече у рат кренили Милан и Аћим са својих десет синова, дакле дванаест пушака. Каква је трагедија касније задесила народ, пре свега због несрећне поделе у народу, говори податак да је од њих дванаест рат преживело само четворица. Гинули су од Казанаца до Никшића, Лијевча поља па све до Словеније. У зору шестог јуна, на брду Гату освануо је српски барјак из села Галешине, као симбол пркоса и слободе. Поставило се питање вође, мада је свима јасно да је то разборити поп и најмаркантнија личност краја свештеник Радојица Перишић. Сељаци само погледом испратише попа и то је било готово! Он се нећкао, јер је био свештеник, али је морао да поштује вољу већине. Од тада више није служио службу, пушку би одлагао и стављао епитрахиљ само у случајевима сахране својих бораца.

Тако вољом Вишњег и Свете Тројице поп Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. У наредним данима Радојица је са својим расним борцима створио у ширем рејону села Казанаца, Вратковића, Галешине, Добреља и Гареве, Степена, Зборне гомиле, Липника, Јасеника, Врбе све до Изгори, касније и шире праву тврђаву српске слободе. Хоћу још једном да поменем јуначку погибију Милана Тепавчевића и његову ликвидацију Звонка Поспишила, чиме је Милан спасио народ али и осветио Краља Александра Карађорђевића. У плејади попових сарадника и вансеријских јунака желим да поменем Благоја Тепавчевића, комаданта Првог Гатачког јуришног батаљона.

Због своје привржености Краљу и отаџбини ,,попова села“ су неколико пута била смртно угрожавана, прије свега од стране пивских, голијских и србијанских партизана а богами и херцеговачких. Иако су три пута пљачкана и паљена увијек су успијевала да се одбране и дизала се из пепела. Колика је страст за уништење српске слободне територије говори битка на Гату, доминантном брду на Гатачком пољу, које је од почетка до краја рата представљало симбол српске слободе. Јуна ( 10/11 ) 1942 године на њему је погинуло седамдесет партизана у безуспешним нападима Прве пролетерске бригаде да га заузму, иако је поп безброј пута позиво на прекид борбе и бесмислено проливање братске крви. Међу погинулим је и Лекина ,,другарица“ Анђа Ранковић, шта ли је само тражила на Гату.

Мало је познато да су још за вријеме рата, по угледу на усташе многе српске породице припадника попове војске завршиле у јамама, например породице Николић у јами у Клањевој страни у Горњим Казанцима али један број и у Голији а чланови породице Паповић чак у Стозима, у Голији близу Никшића. Капетан Душан Бајагић, лични пријатељ Радојице Перишића, учесник устанка у Гацку, бачен је у јаму Брусеви код Смријечна у Пиви. После рата су ова своја срамна дјела скривана називајући их некаквим лијевим грешкама.

Поп Радојица је увијек био први у нападу на бункере. Красила га је изузетна снага и брзина. На његово летачко кретање уз брдо борци су обично коментарисали ,,полако попе ако Бога знаш, подави нас“.
Познавао је историју породица сваког свог војника, па је паузе користио да исприча свакојаке досетке и породичне занимљивости. Био је изузетан хуманиста. Све заробљене војнике је ослобађао. Није дозвољавао да се убијају, то није дозвољавала његова свештеничка савјест. Навешћу само један симболичан примјер. На Богојављење 1942 у Врби је вршена служба и прослава. Кад се све смирило упадоше партизани на челу са Љубом Вушевићем и убише пиштољем чувара и још двојицу пратилаца мајора Бошка Тодоровића, који је намеравао да организује напад на Борач, њега заробише заједно са капетаном Радојицом Рончевићем и потпоручником Видаком Ковачевићем и поведоше их у партизанско легло у Црну Гору. Иако је била Крсна слава породица Тепавчевић и Манојловић Свети Јован, поп алармира своје Казанчане и на Крсцу, по снијегу до кољена стигоше и отеше заробљене. Поп нареди да пусте Вушовића на слободу иако им је овај опет касније загорчавао живот. Такав је био током читавог рата. Пропуштао је и партизане да прођу, али само уз један услов да нема пуцања и убијања. Имао је прилике да ликвидира најжешће противнике, никада то није урадио, увијек би их ослобађао уз братски савјет.

Herc-002

Капетан Милорад Поповић, његов брат Милош (правник, нестао на Лијевча пољу априла 1945

Двадесетог јуна у Казанце преко Дражљева долази из Србије Милорад Поповић, маркантни капетан Краљеве гарде. Док је пролазио улицама београдске даме су обично отварале прозоре и дивиле се његовом мушком стасу и љепоти а краљица Марија му је у знак поштовања поклонила најбољег коња. Кажу да су га Казанчани величанствено дочекали. Касније, кад је устанак шире плануо поп ће му, у знак повјерења предати команду над Гатачким четницима а он преузети команду над можда најелитнијом Дражином јединицом, Другом Гатачком (Голијском) бригадом. Радојица ће током рата са својом јединицом будно мотрити на усташка упоришта у Кули Фазлагића и Борчу и учествовати у свим борбама широм Херцеговине, посебно су биле тешке четрдесет трећа и четврта година. Да је којим случајем пришио петокраку каријери вође јунског устанка не би било краја, примио би све ленте и ордење новог вјештачког свијета? Али, преовладала је светосавска свијест, зрелост, интелектуална горштачка супериорност саткана у Казаначком камену и поп је са својим борцима до краја остао вјеран ,, часном крсту и слободи златној“.

За показано јунаштво и врлине два пута је одликован. Први пут одликовао га је Краљ Петар ,,Карађорђевом звијездом са мачевима“ а други пут митрополит Јоаникије свештеничким ,,Црвеним појасом са листама“. За војничке заслуге, једини од Драже овлашћени Војвода Илија Трифуновић Бирчанин, предратни предсједник Народне одбране, доделио му је то поносито звање Војводе.
Био је јако везан за Казанце и Херцеговину. Да му се не би замјерило невољно је кренуо са својом војском у октобру 1944 ка Фочи и Босни. Онима који нису то жељели предложио је по Милорадовој препоруци да остану.

Са Херцеговачким корпусом, којим је командовао Милорад Поповић прешао је ријеку Врбас. Због лоше координације од стране црногорских четника, да ли случајно или намјерно, нашао се са својим штабом незаштићен у атару села Сеферовци на брисаном простору Лијевча поља. То су преко црногорских зеленаша сазнале усташе из Фазлагића куле, Борча и Равног са тенковима и борним колима, наоружани до зуба са шест пушкомитраљеза у зору су четвртог на пети април 1945 изненада напале попов штаб у једној школи.

Ујутру су пронађена тијела измасакрираних гатачких јунака, њих 23 (преживео је само Радован Дивљан) а међу њима и Благоја Тепавчевића, комаданта јуришног батаљона, али било је касно за освету, усташе су побјегле у њихово упориште у Градишку. Међутим, попа није било. Колале су разне приче а у књигама које су писали преживјели каже се да је поп заробљен. По једној верзији његова глава однета је Титу и Павелићу као поклон. Док се не утврди истина могу само рећи да је сигурно мучен и да није преживео Босанску голготу.

Издан од ,,Савезника“, Владе, Краља и од Бога једино је сигурно да је четири године непоколебљиво носио барјак части и српске слободе! Његови саборци су сахрањени испред цркве у селу Кукоље. Томо Гузина и Јово Пашајлић су бринули о томе и уз сваког јунака ставили запечаћену флашу са именом и презименом. Свештеник из Голије очитао је опело а Милорад Поповић одржао опроштајни говор. Остаје нада да ћемо једног дана можда пронаћи попове земне остатке и пренијети их Гацко ( као што је то већ урађено седамнаест његових бораца).

Милорад Поповић је истог дана добио најтежи задатак да пробије усташко-њемачку линију Бања Лука – Градишка и под Козаром припреми пролаз за остале четничке јединице, углавном из Црне Горе, које водио Павле Ђуришић. И овај задатак је Милорад беспрекорно обавио, као уосталом и све остале у току рата, али су га под Козаром сачекале јаке партизанске снаге. Павлова помоћ није стизала а здружено партизанско – усташко окружење је артиљеријом и тенковима скоро уништило његов двадесет девети пук. Погинуо je шестог априла 1945. негде на потезу села Машићи – Вилуси-Романовци. Заправо, није дозволио да га заробе већ се тешко рањен убио својим пиштољем. Да ли ћемо га икад пронаћи и са попом вратити у Гацко? То је морални задатак наше и долазеће генерације, ја се надам да ће Бог удесити да ће то једног дана бити тако. Надам се у Бога и да ће се једног дана, као свјетионицима правде и српства обојици засијати прикладни споменици у центру Гацка.

010101

С десна на лево: капетан М. Лојовић, непознати, војвода Радојица Перишић, капетан Милорад Видачић, капетан Милорад Поповић, војвода Доброслав Јевђевић…ПОГЛЕДИ.РС

Ко претече Лијевче поље не претече Титову наредбу и стријељање на Зиданом Мосту, Кочевском рогу и Похорју. Тамо је стрељан и Стево Старовић, ранији комадант Гатачког среза, који је после Милорадове смрти преузео команду над војском.Ријетки преживјели појединци Милорадове и попове војске постадоше жртве УДБЕ, све до 1950, када су их потпуно ликвидирали и истражили по Сомини, Зеленгори, Ивици и Бјеласници, као да су некакве ,,звијери“ и ,,народни непријатељи“. Иако је рат завршен лов на Гатачке приппаднике ЈВуО је тек почео. Убијани су као зечеви.

Ради илустрације нечовјечног понашања нове власти навећу један пример, иако је сваки био страшан. О Митровдану 1948. упао је у засједу УДБЕ комадант Херцеговачке Летеће бригаде, Мирко Ковачевић, познатији као Гатачки орао због брзине којом је стизао на угрожено мјесто. Изрешетан је ноћу митраљеским метцима, накнадно ујутру масакриран, додали су му у руке и за појас са касапским ножевима и као ,,кољача“ возали кроз Гацко, Билећу, Љубиње и Столац. Још четрдесет четврте ликвидиран је у једној пећини под Бабом Авдаловић Божо, комадант Шестог батаљона Гатачке бригаде. Станиша Николић је масакриран и бачен са моста у Автовцу у ријеку Мушницу. Комадант Мостарск, а после и Прве Гатачке бригаде капетан Марко Лојовић преживео је Лијевче поље и рат али је касније доведен из Градишке и стријељан у Коњицу. Породица Лојовић је иначе скоро уништена.

Радомир Вучковић деветнаестогодишњи младић из Фојнице убијен је без разлога у јулу 1945. Поповић Милимир убијен је у мају 1945. код Хаџића а Поповић Гаврило 1946 на Дражљеву. И породица Поповић је скоро уништена. Станић Видак је убијен јула 1945 у шуми у Борчу заједно са Шојић Мирком. Суботић Алекса такође је је убијен у мају 1945. Милинковић Радован је ухваћен у Београду и ликвидиран у мају 1945. Такође и Шаровић Душан исте године у Гацку. Шуковић Никола погинуо је у штапској чети генерала Драже Михајиловића 1945. Браћа Мићо и Обрад Мандићи откривени су у планини Ивици и стијељани у Требињу у мају 1945.

Ковачевић Вукота и Јово стријељани су 1946. Милинковић Драго и Душан су се предали али су ликвидирани у Автовцу 1946. Манојловић Милош откривен је тек 1947 у Сомини, али се убио бомбом да не би пао жив у руке непријатељу. Милинковић Максим ликвидиран је у Сомини 1947. Суботић Спасоје убијен је у Зеленгори са Миливојем Супићем 1947. Породица Суботић је имала велики број погинулих бораца још за вријеме рата. Капетан, иначе пилот Супић Ђорђо ( комадант Источне Босне ) убијен је у марту 1947 у Зеленгори. Тепавчевић М. Алекса и Стеван убијени су у Сомини јуна 1947. Милошевић Драгоје нестао је у Гатачким планинама 1948 а Радмиловић Максим убијен је 1959 испред куће у Луковицама.

cica

Радмиловић Новка убијена је 1948 у Сомини. Тепавчевић Војин је тешко рањен у Шипачном, ухваћен за Петров дан 1949 и доведен у Гацко, малтретиран и негдје убијен и бачен. Ковачевић Видак погинуо је на Косову од Шиптара у предјелу Дренице заједно са Јованом и Боришом Шаровићем 21.06.1950 повлачећи се за Грчку. Ту голготу преживјели су само Тепавчевић Алекса и Црногорац Димитрије јер су се у августу 1950 преко Албаније некако докопали Грчке, па после и Америке. Скоро је непознато да је у четницима било и свјесних на своје поријекло муслимана. Најпознатији у гатачкој бригади био је Сабрија Пашић из Автовца, иначе је објешен на Марин Двору у Сарајеву 1945.

Погибијама Видака, Борише и Јована код Дренице завршена је неславна епопеја Гатачких четника.
Морам рећи да су двије Гатачке бригаде ( Гатачка и Голијска ) биле елитне јединице Драже Михајиловића, нико им није смео изаћи на црту. Према подацима из децембра 1942 године ове двије бригаде бројале су импозантних 1055 бораца и биле су сврстане у четири батаљона и шеснаест чета чета. Мало је познато, да се Милорад Поповић са својом војском за вријеме највећег усташлука прошетао кроз Столац, Чапљину, Љубушки па све до Далмације и Лике и успут на Биокову побио српски барјак. Вратили су се преко Широког бријега, кад су смирили усташлук у Лици.

Комотно могу рећи да је ликвидирањем Гатачких бригада разваљена ,,ударна песница“ српског народа. Треба ли да напомињем да се ником од њих не зна ни гроба ни мрамора. Да ли ћемо икад сазнати мјеста њихова уморства? Да ли садашње власти могу учинити нешто више у том погледу? Да ли Гатачка полиција има неке податке?

Откуд било коме толика овлашћења да доноси такве одлуке? Њихове породице су упропаштене, најчешће тјеране у мостарски затвор Ћеловину, па на присилни рад у Завидовиће, куће су им најчешће паљене, имовина конфискована. Честа пракса била је малтретирање поливањем хладном водом, па ударање мокрим конопом ради истеривања неког признања. Многи су умрли од туберколозе од добијених удараца, посебно дјевојке.

Осим поменутих најстрадалнијих породица Поповић, Тепавчевић, Николић и Паповић пострадао је и велики број бораца ЈВуО из осталих Гатачких породица, навешћу само оне које су поднеле највеће жртве: Лојовић, Гузина, Суботић, Зиројевић, Бјелогрлић, Бошковић, Буха, Вуковић, Говедарица, Гргур, Грубачић, Дивљан, Додеровић, Зеленовић, Ковачевић, Косовић, Кошутић, Кртолица, Лажетић, Мастиловић, Милетић, Милинковић, Миловић, Милошевић, Мучибабић, Окиљевић, Пјешчић, Ребић, Супић, Сушић, Стањевић, Тодоровић, Црногорац, Шаровић, Шолаја, Шуковић…

Обзиром на огроман број погинулих или ликвидираних Гатачких припадника ЈВуО, њих је више од шест стотина, значајно је редукована мушка репродуктивна моћ становника ове општине и није никакво чудо да је данашњи број драстично смањен, те ће се последице овог злочина још дуго осјећати и не вјерујем да ће се икад излијечити.

Gacko June 6, 1941

И данас после седамдест година у Гатачком и Голијском крају није избледела слика на Војводу Радојицу Перишића, тог трагичног јуначког Гатачког витеза а изнад свега честитог и часног човјека, који може бити само добар примјер долазећим генерацијама.

И на крају да подсјетим на програм ЈВуО или четника који је у свему антифашистички и захтева истјеривање Нијемаца, Мађара, Бугара, Италијана и Албанаца и ослобађање Краљевине Југославије уз успостављање парламентарног вишестраначког демократског поретка са династијом Карађорђевића на челу. Шта је ту било погрешно, посебно у контексту тадашњег времена? По мом мишљењу само оријентација на Југославију, јер је други нису жељели.

АУТОР: Светозар Црногорац
06.07.2016

Извор: Слободна Херцеговина
.



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору
  1. Tomo Reply

    Коначно више једном да се зна истина о Херцеговини. Браћо не дајмо више да нас униште подјеле. Пружена братска рука и признавање мука кроз које је прошао народ и војска, беспотребни сукоби, и инаћење довели су до недужног страдања. У овом рату смо били на истој страни, није пуцала српска пушка међу нама, зато нам и није могао нико ништа иако су се поново уплели љиљани и шаховница па цијели свијет који их је подржавао, немамо пријатеља без православне браће. Свето свака ти част на преданости да истина избија на видјело. Имамо се ми чиме поносити и на добрим темељима одгајати и учити.

  2. Серб Reply

    Свака част за све ово. Потребно је то преточити у кљигу незаборава. Ту сигурно има доста детаља.које треба још написати. Бог је изнад свих нас и њему се молимо за душе наших предака што пострадаше за отачество у вјечној памјати.Дух србски живи и живеће на многаја љета.

Оставите коментар