• Војислав Војо Прелевић, планинар, бициклиста, али прије свега заљубљеник у природу, посадио је на Леотару дрво мунику (Пинус хелдреицхии), ендемску врсту Балканског полуострва.

Овај ентузијаста на леђима носи по 10 литара воде и пјешачи неколико километара по неприступачном терену да би дрво мунике одржао у животу у сушном љетном периоду у кршевитој Херцеговини.

Према Војиним ријечима, муника је дрво које га је одувијек одушевљавало и фасцинирало, па је тако одлучио да покуша да га узгоји и на 850 метара надморске висине, што и није баш висина на којој успијева ово дрво, јер његово природно станиште је на већим надморским висинама, гдје је клима много суровија.

– Муника је веома ријетко дрво. На овом нашем подручју има је на Орјену. Њено станиште је између 1.300 до 2.000 метара надморске висине. Ја сам, ето, одлучио да покушам да је узгојим на нешто мањој надморској висини. Већ неколико година на самом крају зиме посијем сјеме и обилазим редовно и залијевам. Ове године ми се примила једна и добро кренула. Од почетка љета неких десетак пута сам износио по 10 литара воде да је залијем и одржим у животу – каже Војо и додаје да му се понекад у његовом обиласку мунике придружи и пријатељ Фахрудин Дино Еркочевић који му је помагао да носи воду.

Отпорно дрво

Војо нам је испричао да је муника грађевинско дрво које су некада Аустро-Угари користили за бродове, али и за прозоре, док га сељаци у кућној радиности користе за израду посуђа, јер је муника отпорна на воду и влагу.

Изгорјела у пожару

Прелевић додаје да ово није први пут да сади мунику.

– Први пут сам мунику посадио на планини Кравици на граници с Црном Гором. Одгајао сам је двије године у Требињу и онда посадио у Кравици. Примила се и добро је кренула. Када је одрасла неких тридесетак центиметара, на том подручју је избио шумски пожар у којем је изгорјела и моја муника – присјећа се Војо.

Извор: Дневни Аваз/ П. Муцовић