Владимир Грбић ексклузивно за СХ: До шеснаесте године причао сам ијекавицом!


  • Одрастао сам са баком слушајући њене беседе и приче. Нисам био и вероватно нећу никада бити довољно пута у Херцеговини, сходно осећањима које имам, али колико год била пуна камења и змија, толико ми је дража. Поносан сам што је носим у својим генима

vanja-grbic-800x330-595x240

РАЗГОВАРАО: Трифко Ћоровић
ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Владимир Вања Грбић, актуелни потпредседник Одбојкашког савеза Србије, један од најбољих српских спортиста свих времена и члан Одбојкашке куће славних, могао је да живи где хоће, али се вратио у Србију да би, како сам каже, онима који долазе иза њега помогао да своју земљу воле на исти начин као и он.

Грбић у интервјуу за сајт Слободна Херцеговина, који је без оклевања дао на недавном „Сијелу Херцеговаца“ у Зрењанину, објашњава зашто је важно да Срби који су успели у иностранству не губе везу са својим народом, какав је значај корена, због којих је и одлучио да помогне Требињу и како спортисти могу да буду корисни за друштво, а да њихов ангажман не злоупотребе осведочени манипулатори и гребатори – политичари.

Зашто сте се вратили из иностранства кад многи Срби сањају о прилици у којој сте ви били, јер се никад не би вратили да су могли да буду на вашем месту?
Могао сам да живим у било којој земљи на свету у било ком граду и тамо да подижем своју породицу, али вратио сам се зато што сам патриота који воли своју земљу и свој народ. Сматрам да је моја одговорност да помогнем онима који дођу иза мене па да и они на исти начин воле своју земљу. Ако оду напоље, нека се едукују и врате, а своје знање пренесу генерацији која долази после њих. Најлакше је отићи и побећи. Много је тежи пут бити поносан и достојанствен у ономе што јеси.

Шта су за вас корени и колико вам значе?
Данас се заборавља шта је то заправо породица. То је скуп људи који су крвно везани, а који се у духовном смислу хране традицијом и наслеђем предака и треба да су свесни коме припадају и чије гене носе.

Одакле воде ваши корени?
Мој покојни отац је рођен у Придворцима, док мамини воде порекло из Попова поља. Моја баба је живела и радила у кући у Придворцима, а деда се иселио из Лике у којој је рођен, јер је његов отац, мој прадеда као жандарм службовао у Херцеговини. Растао сам у правој породици у пуном смислу те речи и до 16. године причао ијекавицом са бабом у Војводини. Осетио сам њене приче и беседе на прави начин. Нисам био и вероватно нећу никада бити довољно пута у Херцеговини, сходно осећањима које имам.

Шта је за вас Херцеговина и колико сте ње успели да сачувате у себи у питомој банатској равници, потпуно другачијем амбијенту од љутог крша?
Ми који живимо далеко од Херцеговине добро знамо шта нам она значи. Она је део свакога од нас и колико год да је оштра, штура и сурова, колико год била пуна камења и змија, толико ми је дража. У Херцеговини живе људи који су поносни, људи у правом смислу те речи. Приликом сваког сусрета са њима можете видети колико су одмерени, човекољубиви, гостопримљиви и колико желе да се на сваки начин осетиш да си свој на своме.

Домаћини „Сијела Херцеговаца” воле да кажу да је то мост између старог и новог завичаја. Како ви као аутентични Херцеговац рођен у Банату гледате на то?
Не постоји стари и нови завичај. То је нешто што се не дели. Како се осећа дете из мешовитог брака? Мој завичај је и Херцеговина и Банат. Обоје их носим у срцу, јер и кад чујем пролету мени дође да играм, без обзира што ме боле колена, али исто тако би заиграо и уз тамбуру. Херцеговина није нити отишла, нити нестала у мени. То је нешто што носим у својим генима и на шта сам веома поносан. На жалост, данас је дошло време да многи ћуте и скривају своје корене.

Недавно сте пословно боравили у Требињу. О каквом је послу реч?
Град је у тешкој економској ситуацији, па се пошло од тога да се најпре смање неки општи трошкови. Појавила се могућност да се помогне тако што се пронашао инвеститор који је уложио у ЛЕД расвету, чиме се значајно смањила потрошња струје. Тиме се добио простор да средства из буџета предвиђена за рачуне за електричну енергију могу да се усмере на неке друге пројекте у Требињу, а друга много важнија добит је креирање амбијента за инвестирање.

Да ли је тачно да у Требиње желите да доведете улагаче из Италије?
Сарађујем са италијанским конзорцијумом “Цонфиндустриа”. На бази потенцијала које Требиње има у текстилном, металуршком и енергетском сектору пробаћу да стимулишем Италијане да створимо прилике да и они дођу овде као инвеститори и тако отворе нова радна места.

Шта вас је мотивисало да уђете у ту причу?
Знам у каквој је ситуацији Требиње, а и читава Херцеговина. Људи се муче и одувек су се мучили. Осетио сам потребу да преко контаката које имам покушам да помогнем да се локално становништво запосли и да на тај начин град који данас има 5.000 незапослених почне поново да живи мирније. Моја мисија везана за Требиње и Херцеговину је заиста усмерена на добробит тих људи тамо. Иначе, не бавим се економијом.

Славко Вучуревић ми је род, на наш однос не утиче политика!
vanja-grbic-i-slavko-vucurevic

КРВ НИЈЕ ВОДА Вања Грбић са Славком Вучуревићем (фото: Слободна Херцеговина)

  • Да ли се са градоначелником Требиња виђате из пословних или политичких разлога?
    – Хиљаду пута сам рекао и поновићу још хиљаду пута да ме политика апсолутно не интересује. Са градоначелником Требиња Славком Вучуревићем се виђам јер смо род. Наиме, моја баба је од Вучуревића. Пошто је Славко директан и отворен и жели да уради нешто за свој град прихватио сам да му помогнем. Ту нема ама баш никакве политичке конотације. Спорт је нешто где сте селектирани и баш као и саиграчи имате виши циљ, а то је да постигнете успех који доноси заједничко добро. Политика је сушта супротност. Због тога спортистима није место у политици иако многи међу њима то упорно желе. 

Бавите се спортом, па се намеће питање да ли планирате да попут Дејана Бодироге можда отворите одбојкашки камп?
Поштујем рад Дејана Бодироге и његовог кошаркашког кампа. Дејан има читав тим људи и надам се да ће тај рад изнедрити нове шампионе. Моја идеја је другачија.

По чему?
Ако бих се бавио нечим сличним, тражио бих да локалне самоуправе створе услове да обезбеде рад у салама за већи део године, када временске прилике не дозвољавају рад напољу, а да деца не плаћају апсолутно ништа. Да свако ко хоће може да се пријави и тренира одбојку. Поред тога од градова бих тражио да се обавежу и обезбеде ортопедске прегледе да би деца могла на време да схвате које проблеме евентуално могу да имају са кичмом, односно равним стопалима. Циљ је да се вежбе не своде само на спорт, већ да, пре свега, буду усмерене на здравље деце.

Да ли је то изводљиво?
Потребно је наћи спонзора који би покрио моје трошкове и трошкове тренера који би радили са децом. Било је већ неких преговора са Збербанком, који су у међувремену утихнули. Деца би имала прилику да кроз рад са својим идолима постану не по сваку цену врхунски одбојкаши, већ врхунски људи. У претходне три године радио сам са 6.200 клинаца у школама које су биле потпуно бесплатне. Уколико будем у ситуацији да направим нешто у будућности, то ће бити на истом принципу.

Познато је да сте страствени пецарош. Да ли сте у Херцеговини пронашли омиљену локацију за свој хоби?
Нисам имао прилику. Требишњица је испресецана у енергетске сврхе. Имао сам више позива да идем на Билећко језеро, али тамо има мало више змија за мој укус. Пошто Неретва није далеко два до три пута годишње одем у Опузен код Плоча у риболов. Иако је то западна Херцеговина, за мене је Херцеговина Херцеговина. Оријентисани смо једни на друге и пре или касније то ће на овај или онај начин бити једно.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар