Владика Григорије: Завала

Владика Григорије: Завала

  • Ма­на­стир За­ва­ла на­ла­зи се на јед­ном кра­ју По­по­вог по­ља, та­мо гдје Тре­би­шњи­ца ско­ро под пра­вим углом скре­ће пут Ху­то­вог бла­та. Угра­ђен у сти­је­ну ко­ја се зо­ве Острог, овај древ­ни ма­на­стир ли­чи на не­ког ли­је­пог си­је­дог стар­ца, ко­ји на­сло­њен у ка­ме­ну сто­ли­цу гле­да плодно по­ље кроз ко­је те­че мо­дро­зе­ле­на Тре­би­шњи­ца.

Илустрација; Д. Стојановић

Илустрација; Д. Стојановић (Политика)

Бог зна шта он та­ко за­ми­шљен, сје­тан и за­гле­дан пам­ти. Пам­ти чу­ве­ног про­ро­ка Гри­го­ри­ја ко­ји је са­хра­њен по соп­стве­ној же­љи под ње­го­вим пра­гом, да би га сви ко­ји ула­зе у ма­на­стир га­зи­ли и под­сје­ћа­ли на сми­ре­ње; сје­ћа се дје­ча­ка Сто­ја­на, ко­ји је у ње­му учио књи­гу чи­та­ти, а ка­сни­је све­ти­тељ постао под дру­гом сти­је­ном ко­ја се исто Острог зо­ве; сје­ћа се игу­ма­на Хри­сти­фо­ра, про­ро­ка и пје­сни­ка, и без­број­них ли­ца му­дра­ца и те­ жа­ка ко­ји су до­ла­зи­ли и про­ла­зи­ли но­се­ћи на сво­јим ли­ци­ма тра­ги­ку по­сто­ја­ња и дра­ му спа­се­ња, и тра­же­ћи у ње­му, у ма­на­сти­ру, мир Бож­ји.

Сје­ћа се тај свје­тли, ум­ни ста­рац, та ис­по­сни­ца смје­ште­на у овом нео­пи­си­вом кра­јо­ли­ку, и јед­ног од сво­јих мо­на­ха о ко­ме хо­ћу да вам ис­при­чам при­чу.

Он се звао Ге­ор­ги­је. Био је бла­го­лик, стар, во­лио је књи­гу, ли­је­по је пје­вао, а на­ро­чи­то је во­лио да се ша­ли и ши­ри ра­дост око се­бе. Го­ди­не 1937. игу­ман и брат­ство ма­на­сти­ра За­ва­ла Ге­ор­ги­ја по­сла­ше у Гор­ње Хра­сно, за­вал­ски ме­тох. Чу­де­сна је и дугач­ка исто­ри­ја Гор­њег Хра­сна. Оно се на­ла­зи на сје­вер­ном обо­ду По­по­вог по­ља, у не­по­сред­ној бли­зи­ни нај­ве­ћег по­но­ра ри­је­ке Тре­би­шњи­це зва­ног До­ља­шњи­ца. Ту је и пра­ста­ро мје­сто До­ља­ни, ко­је су у ста­ри­ни ра­зо­ри­ли Мле­ча­ни и ко­је ни­кад ни­је об­но­вље­но. Али и да­нас кад ви­ди­те До­ља­не, оста­не­те без ри­је­чи, ши­ро­ко отво­ре­них очи­ју. Без ми­сли, без об­ја­шње­ња не­ка­ко осје­ти­те да је исто­ри­ја овог сви­је­та у мно­го­ме стра­да­ње и ру­ше­ње.
Слич­ну суд­би­ну као До­ља­ни до­жи­вје­ће и Гор­ње Хра­сно у пр­вој по­ло­ви­ни и на са­мом кон­цу 20. ви­је­ка. Пред Дру­ги свјет­ски рат то бје­ше на­се­ље пу­но жи­во­та у чи­јој пу­но­ћи је учи­тељ и све­ште­ник био Ге­ор­ги­је, ка­лу­ђер за­вал­ски. Ово за Хер­це­го­ви­ну на­пред­ном је­ сто, у ко­ме бје­ше умно­гожи­те­ља, по­ред оста­лих до­ба­ра има­ло је ве­ли­ку ка­ме­ну цр­кву и шко­лу. Баш ту, из­ме­ђу цр­кве и шко­ле, у још јед­ном ка­ме­ном зда­њу, жи­вио је ка­лу­ђер Геор­ги­је ко­га су мје­шта­ни од ми­ља зва­ли Ка­ле. Бу­ду­ћи учен, до­био је за­да­ћу да ујед­но бу­де учи­тељ и све­ште­ник. Бје­ше ми­ро­љу­бив, до­бро­ћу­дан, па­ме­тан и обра­зо­ван, отво­рен за на­у­ку, а опет у све­му и са­свим све­ште­ник.

Љу­ди су га во­ље­ли и вје­ро­ва­ли му у све­му што чи­ни и го­во­ри. Мје­шта­ни Гор­њег Храсна на­ро­чи­то су му би­ли за­хвал­ни што учи њи­хо­ву дје­цу, што их ли­је­по вас­пи­та­ва, да бу­ду по­слу­шна и до­бра. Ње­го­во дво­ри­ште, ко­је је исто­вре­ме­но би­ло и школ­ско, би­ја­ше мје­сто су­сре­та и не­па­тво­ре­ног ди­ја­ло­га. Че­сто је во­дио раз­го­во­ре са све­ште­ни­ци­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма и ислам­ским вјер­ским учи­те­љи­ма – има­ми­ма, хо­џа­ма и ха­џи­ја­ма. Био је про­сто стуб, око ко­га се све кре­та­ло, а да
је то све при­мао и ра­дио с не­ком ла­ко­ћом и до­бро­том.

А он­да је до­шло стра­шно ври­је­ме Дру­гог свјет­ског ра­та. Го­во­ри­ло се ка­ко од­во­де и уби­ја­ју љу­де на свим стра­на­ма – у Мо­ста­ру, Сто­цу, Жи­то­ми­сли­ћу, Та­сов­чи­ћи­ма, Га­бе­ли, Клеп­ци­ма и свим по­по­во­пољ­ским се­ли­ма. Од­во­ди­ли су нај­при­је учи­те­ље, све­ште­ни­ке и углед­не до­ма­ћи­не.

– Бје­жи, по­пе, ти си пр­ви ако до­ђу у Гор­ње Хра­сно – упо­зо­ра­ва­ли су га љу­ди. Он је са­мо ћу­тао.

Уста­ше су по­чет­ком ма­ја 1941. го­ди­не на­ ре­ди­ле Ша­ба­ну Еле­зо­ви­ћу и Му­ју Га­ле­ши­ћу, ком­ши­ја­ма из Гор­њег Хра­сна, да под окриљем но­ћи оду и на спа­ва­њу у па­ро­хиј­ском ста­ну ухва­те Ге­ор­ги­ја, а за­тим да га од­ве­ду у По­по­во По­ље, ко­је је у то ври­је­ме би­ло пре­пла­вље­но во­дом, те да га уби­ју код по­но­ра До­ља­шни­ца и по­том ба­це у по­нор да га не би Ср­би за­ко­па­ли у гроб и по­што­ва­ли и по­сли­је смр­ти као што су за жи­во­та.

Еле­зо­вић и Га­ле­шић узе­ше Ге­ор­ги­ја и су­тра­дан у зо­ру већ бје­ху над по­но­ром. Ка­да су сти­гли, из­ва­ди­ше бри­тву и ре­ко­ше му да се об­ри­је, а ка­лу­ђер их упи­та за­што то чи­не и по­ни­жа­ва­ју га ка­да пу­шку има­ју и у по­нор га мо­гу гур­ну­ти. Они му ре­ко­ше да ћу­ти и да се не бу­ни. Об­ри­ју му бра­ду, ски­ну ман­ти­ју и ба­це је у по­нор. Два­пут пук­ну из пу­шке, а ње­му ве­ле да бје­жи куд год зна, а нај­бо­ље ако га ко има пре­ве­сти пре­ко ри­је­ке, да се до­че­па пру­ге.

– Та­мо хва­тај воз, бје­жи одав­де и ни­ка­да се ви­ше не вра­ћај – по­са­вје­то­ва­ше га.
– Ина­че на­ма жи­во­та не­ма.

Ту се Ге­ор­ги­је сје­ти јед­ног до­брог чо­вјека Пе­ра Ба­ли­ћа, ка­то­ли­ка из Тур­ко­ви­ћа, и не­ка­ко га до­зо­ве. Он је је имао бар­ку те од­мах до­ђе и пре­ве­зе га на дру­гу стра­ну Попо­ва по­ља, да би ода­тле на­ста­вио пу­то­ва­ње же­ље­зни­цом. Ка­да је у Тур­ко­ви­ћи­ма ушао у воз, ле­ги­ти­ми­са­ли су га Ни­јем­ци, ски­ну­ли су га са во­за у Ча­пљи­ни, те је Ге­ор­ги­је на­кон то­га доспио у ло­гор Да­хау у Њемач­кој, гдје је жив до­че­као крај ра­та.

***
У је­сен 1945, у се­лу по­ ха­ра­ном,по­ни­же­ном, ожало­шће­ном, пу­ном ти­ши­не и бо­ла од­јед­ном за­гра­ја­ше дје­ца:
– Љу­ди, ево по­кој­ног калу­ђе­ра. Нај­при­је је до­шао у ку­ћу сво­га до­брог при­ја­те­ља Да­ни­ла Жар­ко­ви­ћа, а овај ска­ме­њен, сре­ћан и за­чу­ђен до­зва сво­га не­ћа­ка Јо­ва и ре­че:

–Ево по­кој­ног ка­лу­ђе­ра.

На­ста­де га­ла­ма кроз се­ло као да се не­што про­ло­ми­ ло кроз бол­ну ти­ши­ну ко­ја је не­свје­сно тра­ја­ла пет го­ ди­на стра­шног ра­та. Ге­ор­ги­ју бје­ше по­сје­ди­ла
ко­са и бра­да, али то је био он. Ишао је из­ме­ђу дје­це ћу­те­ћи.Кад је ушао у цр­кву, она је већ би­ла дуп­ке пу­на, по­мо­ли­ше се крат­ко, про­чи­та­ше Сим­вол вје­ре и Оченаш.

Сви су га гле­да­ли са стра­хом и чу­ђе­њем. Сје­до­ше на ста­ро мје­сто из­ме­ђу ку­ће и сру­ше­не шко­ле. Упи­та их ко ни­је пре­жи­вио стра­дања, а они му на­бра­ја­ше ти­хо и по­ла­ко: Вој­ко, Љу­бо, Да­ни­ло, Ми­лу­тин, Ми­хо, Са­ва, До­ста, Ви­да, Ко­виљ­ка, Или­ја, Ми­лан, Јо­во, Ми­хо, Да­ни­ло, Бо­жи­дар, Бо­г­дан, Ри­сто, Мар­ко, Лу­ка,Ог­њен, Лу­ка, Ду­шан, Но­во, Мило­сав, Дра­го, Ни­ко­ла, Алек­са, Шће­по, Да­ни­ца, Ђур­ђа, Ми­тар, Да­ни­ло, Бо­жи­ца, Ла­зар, Урош, Са­ва, Спа­со­је, Ни­ко­ла, Ла­зар, Ми­ло­
ван, Ри­сто, Бран­ко, Ан­ђел­ко, Си­мо. И та­ко на­бра­ја­ше ре­дом.

Вра­ћа­ли су су­зе ко­је су на­ви­ра­ле из гру­ди, гу­ше­ћи плач и је­ца­је. Он­да га је­дан ста­ри Хер­це­го­вац, ви­сок и го­спод­ствен, по све­му угле­дан и па­ме­тан, упи­та:
– А ка­ко ти, оче, пре­те­че?

И он им ис­при­ча све по ре­ду. На­ста­де мук, по­че­ше се не­што са­шап­та­ва­ти. Он их је глeдао исто као и не­кад при­је, знао је да ће му све ре­ћи и да му вје­ру­ју. Че­као је. По­том онај исти чо­вјек про­го­во­ри:

– Оче,ми смо оне љу­де ту­жи­ли да су те уби­ли. Ено их у Ча­пљи­ни у за­тво­ру.

Гле­дао их је све мир­ним по­гле­дом, а он­да устао и го­во­рио им о до­бро­ти, о то­ме ка­ко зло не мо­же ни­ка­да по­би­је­ди­ти до­бро, да ни­ка­да не тре­ба ми­сли­ти да су сви љу­ди зли и слич­но.

– Иако у сви­је­ту до­бро и зло по­сто­је исто­ вре­ме­но, ни­ка­ква син­те­за ме­ђу њи­ма ни­је мо­гу­ћа – ре­као је. – Раз­ли­ка је у то­ме што зло не­ста­је и пу­сти, су­ши се и уми­ре, а до­бро цвје­та и тра­је вјеч­но. Гле­да­ли су га не­тре­мице, из­о­штрио му се по­глед на­јед­ном а ри­јеч по­ста­ла брит­ка.

– Бра­ћо и се­стре, не до­пу­сти­те да се усљед ове не­сре­ће у ср­ца на­ша на­ста­ни по­губ­на озло­бље­ност.

Он­да се, опет ти­хо и бла­го, обра­тио чо­вје­ку ко­ји је го­во­рио са њим у име свих.

– Ви ће­те – по­ка­зао је на оног ви­со­ког чо­вје­ка и на Да­ни­ла – ују­тру ра­но са мном у Ча­пљи­ну да љу­де осло­бо­ди­мо.

– Ка­жу да је ње­го­ва рје­чи­тост у су­ду по­ мо­гла да се све свр­ши бр­зо. А Ша­бан Еле­зо­вић и Му­јо Га­ле­шић крат­ко за­тим сте­ко­ше ли­јеп углед у кра­ју и до­би­ше др­жав­ни по­сао на же­ље­зни­ци, гдје су ра­ди­ли до пен­зи­је. Че­сто су сла­ли по­здра­ве и да­ро­ве сво­ме при­ја­те­љу ка­лу­ђе­ру Ге­ор­ги­ју ко­ји је оста­так жи­во­та про­вео слу­же­ћи у Бе­о­гра­ду. На­и­ме, од пред­рат­них 70 све­ште­ни­ка у Хер­це­го­ви­ни пре­жи­вје­ло је са­мо њих пет. Ме­ђу ко­ји­ма и по­кој­ни отац Си­ме­он До­бри­ћев­ски, ко­ји ми је ово све ис­при­чао.

***
Зло­чин­ства су на­ста­вље­на и овом по­след­њем ра­ту та­ко да у Гор­њем Хра­сну не­ма ви­ше ни цр­кве ни шко­ле ни на­ро­да. Гроб­ни­ца по­стра­да­лих у Дру­гом свјет­ском ра­ту је ми­ни­ра­на 1992, а ко­сти им не­дав­но пре­ни­је­те у ма­на­стир За­ва­лу.
Ко­јим год пу­тем да кре­не­те кроз овај крај је­ два ће­те сре­сти чо­вје­ка би­ло ко­је вје­ре или на­ци­је. Ипак ту и та­мо срет­не­те по­не­ко­га. Осим пре­пла­ну­лог ли­ца и ко­шча­те гра­ђе, ко­ја кра­си све јед­на­ко, би­ло ко­је вје­ре да су, на вас ће ути­сак оста­ви­ти очи ових љу­ди. На­кон ду­жег по­сма­тра­ња чи­ни се да су то очи пу­не бо­ла и
ту­ге на ко­је ни­ко ни­ка­да ни­је ста­вљао ме­лем. Те очи гле­да­ју и ви­де ка­ко је све уоко­ло по­ста­ло пу­сто. У том бол­ном по­гле­ду као на не­ком екра­ну сто­ји по­ру­ка да је кла­ње би­ло уза­луд­но. Сва­ко мо­же у том по­гле­ду про­чи­та­ти исти­ну – да ви­ше не­ма ни­ко­га, ни њих, ни нас.

Кад би ма­кар ова при­ча мо­гла би­ти бла­ги облог на те очи. Знам, мно­ги ће ре­ћи: шта је је­дан при­мјер људ­ско­сти у од­но­су на то­ли­ка не­чо­вје­штва, кла­ња и уби­ја­ња. Ипак, не за­бо­ра­ви­мо да ма­ла свје­тиљ­ка ве­ли­ки мрак пре­тво­ри у ни­шта­ви­ло. Та­ко и сва­ко људ­ско до­бро­чин­ство има ви­ше сна­ге од свих за­ла. Јер, ка­ко је го­во­рио отац Ка­ле – зло до­ђе и про­ђе, а до­бро се до­брим вра­ћа.

Извор: Политика

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
  1. sh2015 Reply

    а

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина