ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Границе не могу никоме наметнути ни одузети - ИДЕНТИТЕТ!

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Границе не могу никоме наметнути ни одузети – ИДЕНТИТЕТ!

  • За Григорија, владику Диселдорфа и Немачке, могло би се рећи да је човек речи и од речи.

ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ

Обично је у новинарству сувишан детаљ причати како је до неког интервјуа дошло, али овај пут ћемо направити преседан управо зато што је то потврда тврдњи из прве реченице. Дуго је договаран овај разговор, још је у то време господин Григорије био владика захумско-херцеговачки, али некако се није пружала прилика да се реализује.

Онда је владика отишао у Немачку, па се интервју нашао на још дужем штапу него што је био, али он се сваки пут уредно јављао, често и самоиницијативно. До новинске славе му сигурно није било стало, али до испуњења обећања очигледно јесте. Тако се јавио прошле недеље, само који сат пре него што ће кренути у Немачку. Ово је тај разговор. Вредело је чекати и на саговорника и на оно што је имао да каже.

Изгледа да сте отишли на право место. Како је кренуло, ускоро ће сви Срби у Немачку? Кажу да нас је из ове земље за последњих десет година отишло близу пола милиона. Како на то гледате?

– Тек када сам дошао у Немачку схватио сам размере егзодуса који још траје и чија је директна последица досељавање великог броја наших људи на европске просторе, али исто тако сам спознао и величину изазова који се одједном нашао преда мном. С друге стране, уочио сам и нешто мени веома интересантно – једну државу која држи до своје уређености и једну администрацију која је веома организована.

Свакако да не треба ништа, па ни то идеализовати, али оно што сам тамо до сада имао прилику да доживим несумњиво спада у најпријатнија искуства у мом животу, јер живећи у Босни и Херцеговини и носећи гене својих предака, те терет ондашњег менталитета и дубоко укорењених навика, постао сам помало уморан од непостојања уређене државе. Иако сам у Требињу имао могућност да урадим много тога, све то је пре свега био резултат моје упорности, урођеног непристајања на пораз и положаја на којем сам се у том тренутку налазио. И у Немачкој имам могућност да урадим те исте ствари, али уз потпуну подршку законâ, који се поштују, система и државе, који ће моје напоре знатно олакшати. Да будем искрен, та спознаја је веома пријатна и утешна.

Како живи наш свет тамо, јесу ли задовољни, је ли то оно што су хтели и очекивали?

– Наши људи у Немачкој су добри и вредни и труде се да то чиме се баве обављају најбоље што могу и умеју. Важно је напоменути и то да су то људи који помажу и народу у матици, својим сродницима и пријатељима у првом реду, премда све чешће имамо породице чији су сви чланови у Немачкој. У сваком случају, сви они су свесни свог порекла и поносе се тиме, али имају немачке пасоше и узорни су грађани те државе. Њихов живот тамо је лепо уређен, али је несумњиво да им у срцима тиња носталгија, али и жеља да овде буде добро онима који су остали – њиховој земљи и њиховом народу. Све то може веома лако да се препозна и осети у њиховом понашању.

С друге стране, они су тамо географски разбацани и није тако једноставно да се састану и саберу. Живот изван завичаја и отаџбине, као и изван свог матерњег језика, собом носи многа искушења, али наши људи тамо чине све да се адаптирају чувајући притом своја идентитетска обележја. Предност је свакако и у томе што је немачка култура европска култура и што смо и ми, како год неко други на то гледао, ипак европски народ, а наше везе са немачком културом сежу дубоко у прошлост, будући да је наш народ кроз своју историју готово увек имао додира са том великом културом.

ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ

Морам вас питати хоће ли нас ипак остати за под једну шљиву како је давно пророковано?

– Верујем да сви о томе размишљамо и да се тога прибојавамо. Међутим, ипак настојим да овај свет посматрам као једну целину и да људе у том свету видим као своју браћу, сестре и пријатеље. Оно што је, по мом мишљењу, забрињавајуће кад је реч о нашем народу јесте чињеница да ми према категоријама простора и времена немамо онакав однос какав оне заслужују. И простор и време су конституенти нашег постојања, дакле они нас конституишу и одређују, а с друге стране нас, на известан начин, раздвајају и пресецају. Стога данас не водити рачуна о простору и времену јесте наивно али и забрињавајуће, тачније, то је луксуз који не бисмо смели да дозволимо себи.

Илустрације ради, ни у једном спорту не смете дозволити да противнички играч освоји простор који је вама важан, јер ће тиме он добити простор који ће му омогућити да вам дâ гол или кош или да вас спречи да то ви урадите њему. С друге пак стране, не смете занемарити ни време, јер не вреди давати кошеве кад је судија већ одсвирао крај. Добар пример тога је и историјски договор између Македонаца и Грка о називу некадашње Републике Македоније.

Свет је био изненађен постигнутим договором, али суштина је заправо у томе да ничији простор тим договором није угрожен или нарушен. Промењено је име које сада свима одговора, али простор је остао нетакнут, што је круцијално. Јер кад се заузме нечији простор, то је веома болно за оне о чијем простору је реч, што врло добро знамо на основу примерâ из обичног живота. Наиме, није уопште пријатна ситуација ни кад нам се неко унесе у лице, а камоли када нам неко без питања уђе у кућу или двориште.

Шта је са нашим простором?

– Наши простори се, нажалост, и у селима и у градовима празне практично преко ноћи. А европски простори се попуњавају људима, док се време које они проводе на тим просторима настоји осмислити на најбољи могући начин, пре свега радом, трудом, изградњом и оплемењивањем тих простора. Простор се, између осталог, чува тиме што се култивише, оре, коси, засађује. Дакле, за разлику од наших простора који се великом брзином расељавају и празне, у Немачкој и остатку Европе имамо супротан процес – простор се насељава људима, а притом је очигледно да ту није реч само о настојању да се тиме постигне што већи економски напредак, већ и о свести о значају култивације тих простора, из чега онда природно произлазе и узорна култура, образовање и све остало што нас суштински одређује у свету у којем живимо.

Ми имамо и другу врсту проблема са простором, у наш простор се ушло. Косово?

– Да, али ту је битно да имамо у виду и чињеницу да тај простор не припада само нама већ и људима који исто тако живе на њему, дакле Албанцима. Основно је питање заправо то зашто ти људи неће да живе заједно са нама и зашто бисмо ми били неспособни да прихватимо осам или већ колико одсто Албанаца у Србији, те зашто нико не очекује од Албанаца да прихвате и интегришу осам одсто Срба који живе на територији Косова и Метохије? Поменута питања су веома озбиљна и сложена и ми им увек, рекао бих, приступамо са погрешне стране.

Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија. Стиче се утисак да ми заправо непрестано сами себе доводимо у незгодан положај. Ако се пажљиво осврнемо око себе, видећемо да ни у Француској, Италији или Немачкој нису сви срећни због досељеника из Африке и Азије, па и оних са Балкана, али нико не мисли да је добра гетоизација или раздвајање људи, него и једна и друга страна интензивно ради на интеграцији.

Све гласније се помиње разграничење са Албанцима. Какав је ваш став?

– Садржан је, донекле, у претходном одговору. Немам ни зрно вере да би такво нешто било коме донело добро. С друге стране, много зла и несреће би снашло већ ионако унесрећене људе.

Кад се осврнемо на наше национално биће, овде као да је превладао дефетизам, готово безнађе. Зашто је то тако и видите ли барем трачак реалног оптимизма?

– Дефетизам се рађа оног тренутка када се изгуби поверење у некога или нешто. У рату кад се изгуби поверење у свог старешину, пуковника или капетана, кад се изгуби поверење у друга који је поред нас, тада се рађају помисли о бекству. Кад пак постоји поверење, онда, упркос свим опасностима, нема одступања и нема дефетизма. Овде се, нажалост, лако уочава да је друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема поверења у капетана, у своје другове и у своје комшије, и зато је дефетизам логична последица тог неповерења. Свако друштво и свака власт требало би да раде на постизању узајамног поверења, а не на усрдном ширењу подозрења. Чак и један манастир, дакле заједница која је састављена од људи посвећених Богу, биће растурен и распашће се оног тренутка кад њиме завлада подозрење, било да је реч о подозрењу према духовнику, игуману или подозрење између браће и сестара.

Како вам сада из перспективе развијене Европе изгледа Србија?

– Реч је, заправо, о веома сличној ситуацији као када је неко у нешто заљубљен и то нешто воли, па му то увек изгледа много лепше из даљине него што то у ствари објективно јесте. Међутим, реч је углавном само о једном доживљају простора – природе, река, планина, поља, језера, који је савршен, али га, с друге стране, исто тако можете пронаћи и у другим европским земљама. Било где да одемо наћи ћемо природну лепоту којој ћемо се дивити, али је суштинско питање шта ми у тој лепоти радимо и како се понашамо, какви су односи међу људима у том простору и какви су односи према самом простору. То је, на концу, једино битно. Ако пак из другог угла посматрамо ствари, запазићемо да смо ми заправо веома ретко били у средишту светске пажње, а када би у тим ретким тренуцима свет уперио поглед у нашем правцу, то је најчешће било због ствари и појава које су негативне и за нас веома болне.

Истина, чињеница је да за многе од тих ствари нисмо само ми криви, али наше је да учинимо све оно што је до нас како би дошло до промена набоље. Зато је важно да поставимо ствари тако да нас људи почну посматрати и доживљавати на основу онога што је лепо и добро. На пример, присетимо се кошаркаша који играју у Америци или чувеног Новака Ђоковића. Кад год бих се у Немачкој представио као неко ко је сународник или ко је по пореклу исто то што су Јокић или Ђоковић, моји саговорници би широм отворили очи посматрајући ме пријатељски и с поштовањем. Међутим, када бих им рекао само то да сам Србин из Босне и Херцеговине, они би слегнули раменима и потрудили се да брзо прескоче ту тему те да усмере разговор у другом правцу. Дакле, морамо све учинити да нас људи препознају и памте по добру.

Кад ће Срби престати да се крве око власти и, за почетак, да се измире између себе?

– Одмах на почетку треба нагласити да то о чему говорите није нека ексклузивна особина само нашег народа. Напротив, то је једна нелепа и тужна заједничка карактеристика читавог људског рода. Људски род је у свом цивилизацијском развоју дошао до неких решења, као што су устави, закони, правила, смењивост власти, али нисмо ми једини код којих та решења не функционишу како треба и стога је неправедно инсистирати на искључиво нашој недоследности у том погледу. Но није наше да се бавимо другима, јер и тако имамо превише посла сами са собом.

Дакле, истина је то да код нас, пре свега, треба поставити питање поштују ли се правила и закони у правом смислу те речи. Упознао сам, наиме, у Немачкој једног човека који је докторирао на пореском праву Србије. На моје питање каква је разлика између нашег и немачког пореског права, дао ми је потпуно неочекиван одговор, а то је да је пореско право боље дефинисано у Србији, али док се у Немачкој компликованије и лошије пореско право поштује и извршава, оно практичније и једноставније у Србији се, нажалост, не извршава и не поштује. Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила. И то она правила која су већ потврђена као добра.

Људи цркве морају бити спремни на жртву

Каква је улога Цркве у модерном времену?

– Уколико Цркву посматрамо из перспективе Новог завета и Христа те из перспективе у којој Бог улази у овај свет из једног другачијег света, у којем нема простора, времена ни подела, онда не треба да се плашимо за Цркву и њену улогу у свету. Уколико пак Цркву сводимо на наш простор и време, односно не допуштамо да Бог у њој дејствује, онда морамо бити уплашени са њу. Оно што се кроз историју лоше догађало у Цркви догађало се управо када су људи себи приписивали божанске улоге, кад су узимали имена Цркве, Бога, јеванђеља, а притом то што су чинили у њихово име није било у сагласности са оним што је Бог говорио.

Исус Христос је, да се подсетимо, у овај свет дошао и показао се славан и силан управо у својој немоћи пред земаљским властима. Као што знамо, оне су га заробиле, осудиле и разапеле на крст, а он им је љубављу и речима са крста узвратио: „Опрости им, Боже, не знају шта раде“, и управо том својом везом са Богом, који није окован у границе времена и простора, спасао је свет. У том контексту је улога Цркве увек иста, али није исти начин на који ми, људи из Цркве, ту улогу носимо. Ми, наиме, морамо да је носимо са свешћу о спремности на жртву, а нипошто с намером да нешто приносимо себи на жртву.

ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ

Понашамо се као заточеници политике и историје. Може ли се неки здравији однос успоставити и према једном и према другом?

– Човек може постати заточеник било чега – сујете, среброљубља, властољубља, себичности, може бити заробљеник и несебичности, па на крају и историје и политике. Али све то зависи од нас самих. Истина је заправо да не смемо пристати на то да будемо заробљеници било чега, јер, као што каже мој Алекса Шантић, волови трпе јарам, а не људи. Међутим, чак и волови трпе јарам до извесне мере. Мој деда Петар увек је говорио да према воловима не треба бити престрог, не сме се претеривати, јер ако се они побуне, тек ће у том тренутку човек видети каква снага их заправо одликује. Другим речима, није мудро искушавати границе њихове издржљивости. Ако је тако са животињама, како ли је тек с човеком, који је мислеће биће и који не трпи понижавања.

Нико не може изван правила

Питање Босне и Косова су гнојне ране Балкана. Има ли ваљаног одговора?

– Босна и Косово, као и читав овај регион, захтевају, пре свега, мир и стабилност. А мир подразумева толеранцију, демократију и примењивање закона. Јер када, заправо, долази до рата? Онда када неко пређе границе закона, а онај други, о коме год да је реч, почне да се осећа угроженим и покушава да се брани. Тако долази до немира, потом до ратова и на крају до одлагања решења. Зато је моја мисија у Босни и Херцеговини била пре свега постизање мира, јер ми је било јасно да без мира никада неће доћи до било каквог решења. Али исто тако у миру не сме да се постигне неправедно решење, јер ће такво решење генерисати нови рат. Дубоко сам уверен да овај простор, који је још изван Европске уније, мора да постигне и достигне најбоље европске вредности. Да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију након постизања тих вредности – биће мање битно. За нас би погубније било да уђемо у Европску унију, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима свакојаке врсте, у освајању моћи по сваку цену, у ниподаштавању другога, било да то ниподаштавање проистиче из припадности различитим нацијама, религијама или партијама. Нико никог не би смео, нити има право да угњетава или да се над њим узвисује. Једино чега би неизоставно требало да се придржавамо, поред Божјих закона, јесу управо та правила на основу којих можемо да играмо фер игру и унутар којих треба да се крећемо како бисмо напредовали не угрожавајући притом никог другог.

Српски народ је подељен вештачким али прилично зацементираним границама. Каква му је судбина у контексту те расцепканости?

– Док сам живео у Босни и Херцеговини и Требињу, где год бих кренуо, наилазио бих на неку границу и морао сам стално да показујем пасош, такорећи на сваких пет минута. То је огроман терет, губљење времена и једно присилно раздвајање људи. Кад бих, примера ради, ишао у Херцег Нови, не бих ишао у госте неком другом народу који говори другачијим језиком него сам ишао у госте код својих рођака, код браће и пријатеља. Кад бих пак ишао у Дубровник код људи који су Хрвати и католици, прелазећи те границе увек сам осећао да та граница, у поређењу с нашим искреним и пријатељским односима, нема никакву снагу. Другим речима, не постоји земаљска граница која може да подели људе уколико су они уистину људи.

Стога мислим да су границе колико год у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смемо сметнути с ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница. Неретко у последње време путујем у Холандију, будући да није много удаљена од града у којем живим, и увек ми неко од мојих сапутника мора скренути пажњу на то да смо стигли у Холандију, јер ја то иначе не примећујем. Ми смо пак овде на микроплану направили десетине граница које су велики издатак, а немају никаквог смисла. На концу, кроз све те границе најбоље пролазе лопови и криминалци, сумњива роба пролази шумама, па је само постојање граница, усуђујем се рећи, постало једна велика фарса.

 

Извор: Блиц.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар