Видовице, имена ти твога…

Видовице, имена ти твога…

  • „Извини, мама, ја највише волим баку“ – често кажу моја деца. Љубе ме да се не наљутим, а не знају колико их разумем!

Имала сам срећу да тридесет пет година свог живота имам обе баке, два несумњива извора љубави и савезништва. Отишле су једна за другом, за девет дана… Пишем, ево, уочи Видова дана. Усред садашњости и „ноћу, кад прошлост у човеку јаче говори“ – како је запазио непогрешиви Андрић. Пишем о њима. Нисам бирала ништа, само дође, исплива из дубине и засија као звезде које гледам у помрчини.

Једна моја бака је живела далеко, у Херцеговини. Виђала сам је само током летњег распуста. Учила ме је да берем и нижем дуван и да ткам ћилиме и серџаде. Била је шерет, сузе у њеним очима виђала сам само кад бисмо кретали кући. У мом дечјем поимању света, континуитет са живом Херцеговином – оном са мамине стране – током остатка године смо одржавали писмима и за мене незаборавним пакетима са мирисом лековитих трава, напуњеним теглама меда, руменим, зрелим шипцима, сувим смоквама и вуненим чарапама које нам је баба Цвија плела, везивала у пар и пунила лешницима и бајамима. Тако до следећег лета, кад бисмо поново куповали повратне возне карте Нови Сад – Чапљина и темпирали да у Љубиње стигнемо баш на дернек, на Павловдан.

Баба Петра је живела у Ђурђеву. Она је икона мог детињства – мој академик педагогије, веронауке и етике, моја ризница прича и моје Свезнање… Причала ми је о животу, истините приче са снажном поуком коју није наглашавала, али се баш таква, ненаметљива, урезивала у мени за сва времена. Често је причала о ратним годинама, о збегу у Радимљу, о томе како је стругала кору са кошћеле да прехрани тату и тетку Вуку, о томе да су јој оца усташе бациле у јаму… Причала је о чувању оваца на Зеленгори, о сусретима са ђедом кад „оду цркви“ на (Х)Рђусе, о песмама и сијелима, o далекој младости… Кроз њене приче упознала сам ону вечну Херцеговину, која – једнако у муци и рахатлуку – живи у хладу дуба Светог Саве и на ногама спомиње свог Свеца, Слава Му и милост! Ону магичну Херцеговину која је прошла страхоте и остала простодушна, трудећи се да је на опрезу – а опет, неспутаног духа, са свешћу о правој истини у метафизичком, изнад свега доживљеног…

Кад сам дошла у младалачке године, било је нарочито очигледно колико је желела да будем срећна. Њен једини савет био је: „ Мој Љиљак, само са свијетом. Некад жене нијесу носиле чакшире, сад ево носе. Немој само осим свијета.“ Ех, баба моја, таквој какву си ме васпитала најтеже је данас „са свијетом“ – биће да си и то знала! Њена флексибилност никако није била неограничена, уклапала се у оквире строгог херцеговачког поретка вредности. На пример, није волела празноверје. Кад би видела да смо другарице и ја окренуле шољу, говорила је: „Нема ту среће, од фалетања нема ништа! Само: Помози Боже!“

Зато ме је прилично изненадила њена прича о видовој трави… Причала ми је да је, као девојка, убрала и ставила под главу уочи Видова-дне, онда изговорила магичне речи: „Видовице, имена ти твога, кажи мени суђеника мога,“ а затим се прекрстила, помолила Богу и уснила. Те ноћи је сањала ђеда на коњу. Била је и срећна и тужна: „Јанко је био фин, висок, вран, они обрвило. А ја нијесам. Била сам мала, зеленије очију. Знала сам да ме моји неће дати, Жарковићи су били имућни, Ђоге сиромашне.“ Ипак је баба одбегла за ђеда и живели су у слози, радостима и недаћама, по свему великих 56 година.

Испричала сам другарицама за младост атрактивну причу моје бабе. Заједно са њом пошле смо у ђурђевачки атар да нађемо видову траву. Не знам шта сам сањала тих давних година, чак без Гугла не знадох тачно ни како изгледа та чудновата травка, али се сваког Видовдана сетим моје бабе Петре.

Схватила сам да је то сећање важније од сна, да у овом случају „поступак“ није никакво празноверје, већ женски делић Косовског мита: Требало је девојке учити достојанственом девојаштву, оном у ком се чека суђени, у ком се снују снови о породици и не чини ништа што би девојачку срећу довело у питање! Отац Дарко Ђого јасно каже: „Мит је посебан начин на који човек говори истину.“ Све је тиме објашњено.

Ми, који имамо ћерке, требало би да им испричамо причу о видовој трави. Она је важна у времену које кроз исмевање наших митова жели да нас поништи и наметне нам туђа „веровања,“ у времену у коме су жене увелико у чакширама (и све чешће без њих).

У том времену многе усамљене баке чекају своје унуке, а видова трава, тај филијативни цвет оног што српску девојку одувек краси, још увек расте на нашим пољима…

Срећан нам Видовдан!

Љиљана Ђого Петровић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина