Весна Дедић: Штета што нисам наследила мајчину херцеговачку лепоту!

  • Популарно ТВ лице и успешна списатељица открива како жене треба да се за своју срећу боре знањем и интелектом. Каже да јој не смета етикета “лаког писца” јер је дипломирала светску књижевност. Објашњава да је напустила РТС кад су из ове куће одбили концепт за њену емисију “Балканском улицом”. Сматра да је данас све више оних који гледају да оду из Београда него оних који у њега стижу са жељом да успеју у животу…

vesna

Извор: Информер.рс
Текст: Дејан Каталина
Фото: Новости.рс

Весна Дедић, Црногорка у Београду каже да је од од оца војног лица наследила љубав према речима, учењу и усавршавању, али и физички изглед. Јер, како рече, њена мајка Херцеговка била је велика лепотица и Весна сматра да њену лепоту није достигла. Очигледно је да су црногорски гени били доминантнији.

Она је ауторка је и водитељка култне емисије “Балканском улицом” на РТС, али и један од најтиражнијих писаца у Србији и Црној Гори. Поред тога, она је мајка тринаестогодишње девојчице и жена-борац која представља узор многим овдашњим припадницама лепшег пола. Први утисак када је видите уживо јесте да је веома висока, да има ноге до рамена, да је згодна и да јој је фризура неукротива; као и да јој никад не бисте дали године које има, а има их четрдесет и шест.

Након фотографисања у једном од луксузних апартмана у београдском хотелу “Москва”, пиће смо пили на галерији истог места, окружени жагором веселих подневних гостију разне доби и занимања. А причали смо о готово целом Веснином животу, с акцентом на теми за коју делује да је експерт – љубав.

Главна тема твојих романа је љубав, како се она практично одсликава у твом животу?
– Ја сам привилегован новинар, жена и писац који већ двадесет и пет година живи од писања и причања о љубави. Кључно питање за све госте у мојој емисији “Балканском улицом” јесте – који тренутак среће и који тренутак туге вам је обележио живот. Све време током емисије причамо о љубави према очевима, браћи, сестрама и мајкама, које осећају највећу тугу испраћајући на железничкој станици своје синове и кћери када крену на факултет у Београд; мајкама које им сваке недеље пакују сарму, зељаницу и ајвар да им деца “тамо далеко” не буду гладна. Причамо о писмима која су поштом стизала од родитеља, пријатеља и девојака, а којима се они данас смеју. Причамо о девојкама које су моје госте остављале или су успеле да упркос свим недаћама остану са њима захваљујући баш великој љубави. У романима пишем о разним врстама љубави. Такође, у свом животу сам успела да од осамнаесте године живим искључиво у љубави. Кад сам дошла на факултет у Београд, почела сам да живим сама и схватила да морам да волим најпре себе. Потом да волим овај град, да би он волео мене. Овом граду сам подарила своје највеће таленте, вредно сам учила и радила, трудећи се да навике из свог завичаја не намећем Београду и својим пријатељима Београђанима, већ да од њега и њих узмем оно најлепше. Кад сам волела и после када сам рађала дете, дала сам себи само једну врсту слободе – ако некога не волим, онда са њим не морам ни да пијем кафу, ни да радим, ни да живим. Због тога сам често давала отказ. Због тога сам раскидала везе и разводила се. Сад кад се осврнем иза себе, једине моје исправне одлуке биле су баш оне које су се тицале тога да ли ћу живети у љубави или не.

У својим емисијама, као што рече, подстичеш људе да причају о својој интими, а како ти од медија чуваш свој љубавни живот, за који је јавност јако заинтересована?
– Недавно сам изјавила: “Коме новинари седе на свадби, седеће и на разводу.” Почела сам да се бавим телевизијским новинарством као осамнаестогодишњакиња. Са двадесет и једном сам већ водила јутарњи програм уз Банета Вукашиновића, који је тада, у старој Југославији, гледало шест милиона људи. То је било заиста величанствено. Тада штампа и медији нису били заинтересовани за мене као некога ко излази ноћу у дискотеке, што сам онда стално радила, већ за мене као ново лице ТВ Београда и питали су ме искључиво за ствари које се тичу посла и телевизије. Године су пролазиле, мени су се дешавале многе лепе и ружне ствари у приватном животу, али никада о њима нисам причала на вулгаран начин пред новинарима. Нисам имала потребу за тим. Већ тринаест година путем своје емисије налазим се у српским домовима у време ручка. На десетине хиљада жена купује моје књиге, а на сваку купљену књигу дођу још четири читаоца, тако да је то већ озбиљно “гласачко тело”. Дакле, кроз свој рад представљам своје емоције и своја размишљања. Понекад испричам нешто о својој ћерки Ленки, али она већ дуже време не воли да се фотографише за новине, нити да се експонира, а ја то поштујем. Она сада има тринаест година и не дозвољава ми више ни да причам о њој. С друге стране, мени је четрдесет и шест година и не видим да би љубавни живот жене у мојој доби био много интересантан читаоцима или гледаоцима. Такође сам затражила од колега да тај једини сегмент који је остао мој не дирају. И заиста га до сада нису дирали.

Изјавила си да мушкарац твог живота мора да испуни “списак захтева”, да ли се појавио такав?
– Најбитнија ствар је шта се налази на том списку. Пре пет, десет година изјавила сам да сам жена са списком захтева који су јако тешки и које ретко који данашњи мушкарац може да испуни. Понекад ми се чини и да су нестали. У данашње време у медијима често виђамо да жене траже скупа кола, много стамбених квадрата, удобан живот, мало гурања у каријери, помоћ око деце, испомоћ у кухињи… Мој списак захтева је и даље исти као кад сам имала тринаест година. Тада је моја симпатија морала да има лепе очи, широка рамена, да је духовит, да могу сатима да причам с њим, да када смо у атмосфери где су музика и весеље будемо најразигранији и најнасмејанији пар, када сам тужна да могу да му ставим главу на раме и основно – да ми даје слободу и да има огромно поверење у мене.

Да ли је неко успео да испуни ставке са тог списка?
– Нећу ти рећи (смех).

Поред улоге мајке, ТВ личности и писца, како проналазиш времена за себе и за дружење с пријатељима?
– Све ја нађем. Мада, морам да будем искрена и признам да имам више времена за своје дете и за своје пријатеље и људе које волим од, на пример, раднице која ради за касом у неком мегамаркету. Жена која има радно време од девет до пет може своју децу да види ујутру, онда мора цео дан да ради под притиском неког шефа или газде, затим се мртва уморна враћа кући око шест, подгрева ручак, баца поглед на прљав веш и домаће задатке… Мало је ту времена за неки активан однос с децом и породицом. Док сам била девојка, десет година сам много радила – била сам на РТС од јутра до сутра. Некад сам спавала само по сат-два. Зато сам своје тридесете дочекала као жена која је остварена у послу и може себи да дозволи привилегију да долази касније на посао, да на миру припремам своју емисију, те да притом имам довољно времена да пишем романе и будем на располагању свом детету. Моја Ленка нема осећај да је њена мајка презапослена жена, иако све време радим три посла.

Жена си са много искуства, да ли ти је то искуство више донело на пословном или приватном плану?
– Видиш, много ти је паметно то питање, али сам изгледа ја глуп саговорник за таква питања. Када радиш посао који волиш, танка је линија која раздваја пословно и приватно. Јесте да излазим из куће и одлазим да радим емисију или идем до штампарије да предам рукопис, али о својим саговорницима и својим романима размишљам и када сам код куће, и када причам са пријатељима, и када идем на пијацу… Не знам како то да ти објасним. Али, мислим да је мене више обележио приватни живот и да сам искуства из приватног живот уткала у посао. На пример, до Ленкиног рођења ја сам била одличан водитељ, сад могу да кажем и маестралан. Била сам одличан репортер који је направио низ репортажа из целога света. Међутим, интервјуиста сам била просечан, зато што нисам осећала људе и овај свет пуним плућима. Оног тренутка када сам постала мајка и суочила се са одговорношћу, пре свега сопственом, кад сам почела да се више крећем, да водим Ленку у вртић и школу, почела сам да упознајем различите људе, не само новинаре и уметнике, и тако дошла до нових животних спознаја. Када сам као зрела жена лупила пар пута главом у зид, схватила сам да у животу није све онако како нас уче мама и тата и да имам права и да плачем и да кажем нећу. Тада су се у мојој глави појавиле многе дилеме о којима сам почела да испитујем и своје саговорнике. Тако је настала и емисија “Балканском улицом”. Дакле, одговор на твоје питање је – више ме је одредио приватни живот.

Важиш за јаку жену. Постоји ли тренутак када се јака жена сломи и зашто?
– Важим, а? То што важим за јаку жену произашло је из тога што не кукам, не изигравам жртву, мало је људи који су ме видели са сузама у очима, никада ником нисам погледала у очи и рекла: “Тешко ми је”, нисам тражила паре на зајам, нисам тражила помоћ, нити ‘леба преко погаче… Ма, никад ништа од тога! У том смислу јесам јака жена. Али, сломи ме хиљаду и једна глупост. Рецимо, кад кажем Ленки да уради домаћи, а она ми каже: “Нећу сад” мени се срце цепа. Сломи ме десетак шефова на РТС са којима никако да се сложим већ двадесет и пет година. Сломе ме разне недаће са којима се сви ми сусрећемо. Највише неправда, лаж… Више пута дневно се осећам немоћно. Пред самом собом сам најчешће јако слаба. А то што ме људи доживљавају као јаку само значи да сам социјално интелигентна (смех).

Који савет би дала женама које су, попут тебе, бивше супруге?
– Својој ћерки стално говорим оно што мене води кроз живот, а то је да једино може да буде срећна ако је слободна, а слободан можеш бити само ако си образован и ако си вредан. У том смислу, ако сам ја узор неким женама, онда им поручујем да је могуће у овој земљи бити слободан, бринути о свом животу и детету и не трпети неправду ниједног шефа, нити било ког мушкарца, под условом да знаш свој посао и да много радиш, и да притом умеш да останеш женствена. Ми смо култура која је вековима много више очекивала од мушкарца него од жена. Од њих се очекивало да брину о кући, о земљи у рату и миру. Жена је била та која брине о деци и трпи. Мислим да жене не треба да буду трпељива бића, већ да узму живот у своје руке, али не тако што ће чекати да им то неки мушкарац обезбеди, већ да оне саме то учине.

Када си последњи пут прошетала Балканском улицом и како си се осећала?
– Често шетам Балканском улицом, јер иначе волим да шетам. То ми је један вид релаксације…

Узбрдо ил’ низбрдо?
– Јао, више волим низбрдо, али често се паркирам доле у Краљице Наталије, па идем узбрдо. Волим Балканску улицу и за њу су везани многи важни тренуци у мом животу. Иначе волим Београд и боље познајем његов центар него Подгорицу, у којој сам одрасла. Међутим, Балканска улица је све мање фреквентна. Некада су њоме сваког јутра долазили студенти из Чачка, Берана, Подгорице, Лесковца… Враћајући се са распуста. Данас због ситуације у свим нашим градовима све мање је породица које имају новца за школовање својих синова и ћери у Београду. Тако је у Балканској све мање пролазника који иду од железничке станице ка Теразијама, а све више оних који иду у супротном смеру и напуштају Београд и Србију.

Можеш ли да замислиш разговор између ових који иду низбрдо и ових што се пењу?
– Имају много тога да кажу једни другима. Кад би им ови што иду низбрдо рекли како се тренутно живи у Београду, мислим да би ови што се пењу одустали од пењања и истог трена одлучили да енергију која је потребна за учење и остваривање каријере у Београду искористе негде далеко одавде. Да сам ја негде другде уложила енергију коју сам за ових двадесет и пет, тридесет година дала овом граду, сигурно бих била смиренија и безбрижнија, не кажем и срећнија.

Допало ми се да будем мајка

Да ли ти је жао што ниси водила јутарњи програм на РТС кад ти је понуђено, јер је твој тадашњи супруг, лекар, радио у сменама, па није ко имао да чува ћерку?
– Ма, то сам ја причала за новине. Јутарњи програм сам радила суботом од 1991. до 2000. године. Када сам родила дете, 11. јануара 2001, много ми се свидело да будем мајка и уопште ми се није враћало на посао, па сам фингирала боловање, све док ми га напрасно није прекинула једна искусна докторка. Кад сам се вратила на РТС, сматрала сам да јутарњи програм треба да воде неке друге девојке, а ја сам већ била смислила концепт за емисију “Балканском улицом”. Предложила сам га колегама с РТС и тадашњој главној уредници Бојани Лекић, који су ми рекли да нису заинтересовани. Много сам се наљутила, дала сам отказ и отишла на ТВ Политика, где сам радила као уредник културног програма и водила емисију “Балканском улицом”. То сам радила годину дана, а када је Тијанић дошао на место директора РТС, позвао ме је да се вратим и – Леси се вратио кући.

Смета ли ти што те сврставају у “лаке писце”, који књиге продају на основу телевизијске популарности?

– Не. Прва не желим да избегнем ту етикету и на промоцијама одмах на почетку изговорим реченицу: “Ја сам лак писац”. Увек добијем аплауз и сви се грохотом смеју зато што на мојим промоцијама седе професорке српског, докторке, учитељице, банкарке… Дакле, високообразоване жене и студенткиње. Ако оне воле лаке писце, ја ћу да будем још лакши. Ако је ТВ водитељка постала синоним за глупу девојку, за то нисам крива ја већ неки други. Не покушавам да се борим против епитета “лак писац”. Кад видим интервјуе које дају “озбиљни” писци који су завршили основну школу и нешто мало ванредно средње, ухватим се за своју диплому из светске књижевности. Када погледате ко су читаоци мојих романа, видећете да је реч о високообразованим Србима и Црногорцима.

Коју песму најчешће наручујеш у кафани и која те расплаче?

– Много их наручујем, али има једна коју најчешће тражим, заправо сваки пут кад сам у кафани, а то је “Хоћу да остарим с тобом” Саше Матића. Та песма ме и расплаче и разнежи.

(Редакција Слободне Херцеговине захваљује Дејану Каталини , уреднику у листу Информер на уступљеном тексту)

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар