Верски фанатизам или издаја Светих Отаца?

Толико је писано у последње време о окупљању православних архијереја на Криту (сматрам да се већина читалаца ФСК слаже да је неозбиљно овај скуп називати “Великим и Светим”), да верујем да је читаоцима већ помало и досадно читати о томе.

КРИТ

www.spc.rs

Међутим, ствари су толико важне да о овој теми заиста треба да прође што шира “јавна расправа” и добро би било да се у њу јавно укључе и људи из Српске Православне Цркве који представљају апсолутну већину у СПЦ, а који имају сасвим другачије мишљење од појединих владика који су били присутни на Криту. У овом тексту задржаћемо се на два интересантна момента – на сам одлазак делегације СПЦ на тај скуп и неке коментаре поводом тога, и на излагање владике Захумско-Херцеговачког Григорија на самом скупу.

Прво, о одлуци СПЦ да ипак отпутује на Крит. Та одлука је и у братској Русији, чак и на “мојој” Руској Народној Линији дочекана као једна врста издаје и забијања ножа у леђа Московској Патријаршији од стране Српске Патријаршије. Свакако да бих био лично срећнији да наши архијереји нису путовали на овај скуп, али мислим да треба хладне главе размислити о тој одлуци. Јасно је да је, на жалост, Патријарх Вартоломеј дозволио да постане играчка у геостратешком рату Запада (пре свега САД) против Русије. Господ је у историји Цркве Христове доделио улогу чувара Његове Истине и Правоверја (= Православља) Риму, Константинопољу и Москви. Четвртог Рима неће бити. Константинопољ је одавно изгубио улогу коју је имао у време Византије, данашњи поглавар са Фанара, без пастве (или са паством од пар хиљада верника[1]) не може бити изабран за Патријарха ако то не одобри председник муслиманске државе Турске, о његовој сигурности брине Конгрес САД који је донео посебан закон о његовој заштити, па говорити о њему као о заштитнику Васељенског Православља је не само илузорно, него и дубоко погрешно и у супротности са Промишљу Господњом која је Москви доделила улогу да буде заштитник Православља до Другог Христовог доласка.

Елем, уочи самог скупа на Криту из наше Патријаршије су се огласили тако да је изгледало да ни СПЦ после руског одустајања од одласка на тај скуп, неће слати делегацију на Крит. Шта је узроковало да делегација ипак отпутује, није нам дато да знамо, али је сигурно да наши архијереји у овој пре свега геополитичкој игри Запада око скупа на Криту, нису били поштеђени жестоког притиска. Времена су таква да је наивно мислити да у случају неодласка на Крит, СПЦ не би на неки начин била кажњена од глобалистичких моћника (и домаћих и страних). То би вероватно било Богу угодније и искреним верницима драже, али геополитика на жалост често оставља трага и на одлуке архијереја и српски архијереји у томе нису изузетак. Уосталом, калкулација око одласка на Крит било је у свим помесним Црквама, па ни понашање Московске Патријаршије у овом процесу није било “безупречно”, како би рекли браћа Руси. Овде није сувишно подсетити на историјат припреме овог сабора и учешћа РПЦ у њeговој припреми. Документи за сабор почели су се припремати још крајем 60-их година и читав период 70-их и 80-их година РПЦ је активно учествовала у том процесу када је и дошло до процвата екуменизма. Када је 90-их година због Естоније дошло до озбиљног сукоба са Фанарима, РПЦ са Патријархом Алексејем II је изашла из тог саборног процеса, а Фанари су наставили са разматрањима и припремама. Када је 2008. године русофобни прозападни председник Украјине Јушченко припремио “специјалну операцију” поводом 1020. година крштења Русије, он је током свечаности позвао Патријарха Вартоломеја да анулира томос Патријарха Константинопољског Дионисија из 1686. године којим је Кијевска Митрополија прешла из Константинопољске у састав Московске Патријаршије. Јавна је тајна да су украјински русофобски олигарси дали тада велике прилоге Константинопољској Патријаршији. Било је ту свакако уцењених архијереја, невиђен политички притисак, много новца у игри, Русија ни издалека није била моћна као данас… Руска црквена дипломатија је морала озбиљно и хитно да ради са свим помесним Црквама, па је у Кијев долетео са Патријархом Вартоломејем (који је, да се не играмо жмурке, јак адут глобалистичког и антихришћанског Запада у геополитичком рату против Русије) само Атанасије Албански. И блаженопочивши Патријарх Алексеј је отпутовао у Кијев на сусрет са Вартоломејем (Атанасије Албански се при оваквом развоју догађаја брзо вратио кући), свестан да ће у предстојећим преговорима негде морати да калкулише и да “изабере мање зло”. Тако је и било, да би Вартоломеј оставио на цедилу украјинске русофобе, Патријарх Алексеј је заузврат морао вратити РПЦ у окриље саборног процеса и екуменистичког дијалога. Дакле, сигурно је да без огромних притисака Патријарх Алексеј не би подлегао овој уцени и враћао РПЦ у процес из кога ју је својевремено сам извукао и од два зла изабрао је мање. Верујем да ни наш Патријарх није био изложен ништа мањим притисцима и да је слање делегације СПЦ на Критски скуп представљало “бирање мањег између два зла”. Био сам у неколико прилика и лично присутан када је српски Патријарх Иринеј говорио да наш мали чамац треба везати уз велики руски брод, сигуран сам да то нису била празна слова него искрено мишљење нашег Патријарха, тако да заиста сматрам да је претерано говорити о томе да је српски Патријарх задао ударац с леђа Руском Патријарху. Плашим се да је сусрет у Хавани поглавара РПЦ са архијеретиком из Рима, много више допринео дискредитацији РПЦ, од одлуке српског Патријарха да пошаље делагацију СПЦ на скуп на Криту.

Али оно што још више забрињава од самог слања делегације СПЦ на Крит, јесте наступ појединих архијереја на том скупу, да будем конкретан, наступ епископа Захумско-Херцеговачког Григорија.[2] Тај наступ има у себи нешто толико злослутно да мислим да преко њега српска православна јавност не сме олако прећи. Цитирамо почетак обраћања владике Григорија: “Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. вијека је екуменски покрет. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. вијека). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазријевао да би се свом силином пројавио послије Другог ватиканског сабора. Код православних то иде најспорије, али захваљујући изузетним напорима неких истакнутих теолога и пастира Цркве (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) и ми полако хватамо корак са другим Црквама”.

Ако ми моја интелигенција дозвољава да правилно схватим ове речи владике Григорија, он овде јадикује што се православни нису још почетком 19 века угледали на протестанте (“свидјело се то нама или не”). По тумачењу владике Херцеговачког, католици су били много напреднији, они су “полако сазријевали” и већ после Другог ватиканског концила су сазрели. А ми, незрели православци, тек после “изузетних напора неких истакнутих теолога”, ето успесмо да ухватимо “корак са другим Црквама”. Већ смо се навикли да екуменисти јеретичке организације називају црквом, али морам признати да сам са неверицом читао ове редове, питајући се – да ли је могуће да српски владика овако резонује? Да о Православној Цркви говори као о неком недораслом деришту у односу на јеретичке организације римокатолика и протестаната? Да до неба уздиже значај екуменистичког покрета, стављајући владику Николаја као једног од најзаслужнијих за процват екуменизма у ХХ веку. Заиста је време да се престане са злоупотребом лика и дела великог српског светитеља од стране српских екумениста. То што је владика Николај као млад богослов за време Првог светског рата од стране председника српске владе био замољен да отпутује у Енглеску и тамо се залаже за српску ствар, и што је један део своје младости и школовања провео на Западу, и што је у том периоду имао мало либералније погледе у односу на свој зрелији период, не даје за право никоме, па ни владици Григорију, да га назива великим борцем за ствар екуменизма. Није први пут да се неки ставови светог владике Николаја из “раног периода” његовог живота, још пре него што је постао владика, од стране српских екумениста и папофила тумаче као његов животни кредо.

Овде треба подсетити на следеће. Прво, владика Николај је пред крај свог живота рекао да би се одрекао многих ствари које је написао у својој младости, а да би ревидирао и неке касније написане текстове. А да ли је био екумениста владика Николај у својим зрелим годинама, сведочи нам пре свега његово дело. Они који владику Николаја проглашавају екуменистом, нека прочитају његов текст “Римска вера” где у 15 тачака светоотачки разобличава свејерес римокатолицизма. У последњој 15. тачки тог свог текста, српски златоусти владика пише: “Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима. И тако даље, пуно и пуно, редом. Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина”. Од “Мисионарских писама”, до дела “Српском народу кроз тамнички прозор” и каснијих радова, величанствени опус светог владике показује једну уништавајућу критику целокупне западне цивилизације чији костур представља папска јерес. Да и не говоримо о поеми-служби “Ђердан од мерџана” где свети владика без имало устручавања паписте назива “лажним хришћанима”, за усташе каже да су добили “за ревност у злу” похвале “од пакла и Рима”, паписте назива “ћесарима с крстом, наследницима Ирода и Нерона…, назива их јеретицима жустрим, итд, итд. Ко се озбиљно бавио изучавањем дела светог владике Николаја, не може га назвати екуменистом, једноставно, то је лицемерје.

Међутим, што идемо даље, то је све горе у обраћању владике Григорија на Криту. У следећем пасусу, владика Григорије каже да не зна у ком правцу треба да иде екуменистички дијалог, али каже да зна у ком правцу не сме да иде. Па каже да тај дијалог не сме да иде “путем повратка свих у окриље Православне Цркве”. Значи, оно што су до јуче екуменисти говорили као циљ екуменског дијалога, да поврате заблуделу браћу у истинску веру Православну, данас већ није више актуелно, у том правцу не смеју да иду размишљања савремених екумениста. Плашим се да поново имам озбиљне проблеме са сопственом интелигенцијом, молим да ми се опрости ако сам погрешно разумео – да ли је могуће да српски православни владика сматра погрешним позивање на пут повратка у окриље Православне Цркве?

Но, ни то није крај. Пошто нас је упозорио да не смемо тежити повратку заблуделих у свеспасавајуће окриље Свете Цркве Православне, владика брзо прелази у бруталан напад на све оне који тако не размишљају, називајући их “острашћеним фанатицима” и “верским екстремистима”. Цитирамо: “Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством”. Дакле, наша Црква је по владици Григорију била неодговорна и она је острастила фанатике, па зато није успостављено толико потребно јединство са црквом блаженог Алојзија Степинца или Јоасафата Кунцевича? Ако је и од владике, много је. Зашто владика Григорије не прогласи светог владику Николаја “острашћеним фанатиком” или “верским екстремистом”, уместо што га трпа у екуменистички табор? По оваквој логици и Свети Сава се може прогласити таквим, замислите, усудио се да скине папину круну са братове главе и венча га на Православно краљевство. Ово није пука јадиковка, ово делује злослутно, диктаторски, тако вашингтонско-папистичко-демократски – ништа једноставније него прогласити некога за “острашћеног фанатика” или “верског екстремисту” и искључити га из Цркве. Једноставно, зар не? Некоме се изгледа много жури да направи хаос, као да су покровитељи Критског скупа из Вашингтона већ дали налог да почне “лов на вештице”.

На крају тираде о екуменизму, владика Григорије каже да је дијалог са римокатолицима не само пожељан, него и нужан, поготово на рубним просторима додира православних са римокатолицима. Нико нормалан се не би противио дијалогу ако би се он водио у Истини. Али следеће питање није уопште реторичко. Да ли је било који од римокатоличких клирика са којима екуменише владика Григорије, спреман да бар осуди деловање Алојзија Степинца или Петра Чула, ревносног усташког активисте и римокатоличког бискупа за време Другог светског рата на просторима многострадалне Херцеговине? Ако ни један римокатолички клирик није спреман, а поуздано знамо да није, да осуди поступке ових безумних отпадника, онда залагање за дијалог не представља ништа друго него или лицемерје или издају хиљада мученика који су убијени од римокатолика само зато што су Срби православне вере.

Узгред, пре десетак година откривене су нетрулежне мошти херцеговачког епископа Леонтија Радуловића, иако су пуних 17 година од минирања Саборне цркве у Мостару биле изложене отвореном утицају атмосферилија. Иако је Господ прославио овог епископа нетрулежним моштима, не покреће се питање његове канонизације. Овакво богословље владике Григорија наводи на помисао да разлог што се не поставља питање канонизације епископа Леонтија, лежи у чињеници да је он био жестоки борац против папистичке јереси и био затваран од стране власти римокатоличке Аустро-Угарске монархије. А по оценама изнетим на Криту, то представља “острашћени фанатизам” или “верски екстремизам”.

Да закључимо – да је Патријарх Вартоломеј обични експонент интереса Вашингтона у геополитичком рату САД против Русије, јасно је свакако и огромном броју српског епископата, па би оно пре било кога другог требало да се чува од сврставања СПЦ на страну Американаца у њиховој прљавој геополитичкој игри против Русије, тако што ће реаговати на екстремистичке експоненте политике Вашингтона у Српској Православној Цркви. Ако можемо разумети да је Патријарх био присиљен да “вага и мери”, овакав антиправославни наступ епископа Григорија на Криту се не може ни разумети ни правдати. Поготово што ово није први пут да владика Григорије својим поступком дубоко узбурка духове православних верника.

[1] Овде смо мислили на Константинопољ, ако гледамо чисто јурисдикцијски, под Фанарима су и Финска Православна Црква (Аутономна) и Критска (полуатономна) и ако узмемо у обзир грчку емиграцију над којом се простире јурисдикција Фанара, тада број верника достиже и до 5 милиона (Р.Г.).
[2] http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=21982

Ранко ГОЈКОВИЋ / Фонд стратешке културе

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар