Вече Дучићеве поезије у Београду: Ако постоји негде светосавски простор – то је Херцеговина!


  • У ноћи за памћење посвећеној лику и делу Јована Дучића под називом “Зашто тако ноћас шуме јабланови”, у организацији Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду, пред препуном салом Културног центра Чукарица, говорили су великани српске поезије: Милосав Тешић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого

IMG_2829-e1414659378701

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

– Да је неким чудом сада у овој дворани дух Јована Дучића мислим да би се радовао и веселио овом поезијом коју смо чули од његових наследника, рекао је организатор овог скупа Жарко Ј. Ратковић, бурно поздрављен аплаузом на крају књижевне вечери посвећене Јовану Дучићу.

Председник Удружења „Јован Дучић” у Београду је, заиста, имао пуно разлога за задовољство. Сала Културног центра Општине Чукарица је била претесна (капацитет 225 места) да прими све оне који су хтели да чују великане српског песништва, или како их је Жарко Ј. Ратковић назвао, најбољим Дучићевим наследницима.

Рецитујући стихове Дучићеве песме „Јабланови” Миодраг Ракочевић, директор Културног центра Чукарица отворио је вече, да би се потом окупљенима обратио Жарко Ј. Ратковић, председник Удружења Требињаца.

IMG_2947-e1414659358509

Домаћин скупа: Жарко Ј: Ратковић

– Као да чујем оно лишће јабланова, као да осећам веселе тренутке и емоција моје младости крај Требишњице. Наш песник Јован Дучић великан је наше, али и светске поезије. Ми као удружење имамо част да славимо 140 година његовог рођења.
Ратковић је подсетио да је удружење недавно издало и његову књигу “Анексија БиХ и српско питање” и наставио:

-Ми. Херцеговци, а посебно Требињци имамо право да се поносимо што је Дучић наш земљак, али тиме имамо и већу обавезу. Удружење се потрудило да најпозванији људи вечерас говоре о њему.

IMG_2839-e1414659343792

Заволео Дучићеву поезију у гимназијским данима: Милош Марковић

Потом је реч дао водитељу програма познатом новинару и публицисти Милошу Марковићу.
Марковић се оградио да суди о Дучићевом делу из стручног угла, али се осврнуо на његов утицај као читалац.

– У време док сам био гимназијалац био сам убеђен, као и други, да нема нити може бити бољег песника од Алексе Шантића. Али, мало-помало, уз рад са врсним професором српског језика Петром Бумбићем у гатачкој гимназији почели смо да, ако не разумемо, оно бар наслућујемо магију Дучићеве поезије која нас је све чешће и убедљивије узимала под своје.
Поред таквог професора није било ни чудо да се нађем међу трећином матураната из 1966. године која је након гимназије завршила на студијама књижевности.

Марковић је без жеље да он одређује редослед најавио „српску песничку елиту”.

IMG_2867-e1414659320717

Одушевљен Херцеговцима: Песник Милосав Тешић

Одредивши сами да говоре редом како седе, окупљенима се најпре обратио песник Милосав Тешић.

На почетку обраћања навикнут на слабо посећене књижевне вечери Тешич је одао признање Требињцима који су последњег места напунили салу и на тај начин показали поштовање према Дучићу.
– Гостујући у Требињу у коме нисам рођен, можда могу боље да осетим, ако постоји још негде светосавски простор, онда је то Херцеговина. Тешко је то речима описати, али је врло опипљиво, а то потврђује и један Дучићев запис о Мостару.
„Од ове леве стране Мостара, па до Лима на Фочу на Дурмитор до Пријепоља , то је она велика Херцеговина, највећа српска провинција о свом хомогемон менатлитету која представља моралну јединицу…”
Тешић је закључио да је и Дучић био европејац, али је користећи тадашње европске трендове проширио је изражајне могућности српског језика и уздигао нашу поезију на висок ниво.

IMG_2871-e1414659301465

Ишао по Дучића: Рајко Петров Ного

Потом је реч добио Рајко Петров Ного. Као сведок чина преношења Дучићевих остатака у отаџбину испричао је, до сада многима, мање познате детаље.
– Када је Ратковић рекао да ћемо обиљежити годишњицу рођења Дучића, рекао сам да је ствар сумњива јер се у документима наводе његове три године рођења. Али ако дан месец и годину рођења не знамо, поуздано знамо да је умро на Благовијести 1943. године, па би се можда требало тога држати. Сахрањен је на гробљу Калварија да би га након тога пренијели у порту манастира Светог Саве у Либертвилу. Био сам међу онима који су ишли по Дучића да га након 57 година пренесемо у Херцеговину. Због најављеног невремена у САД нису чекали долазак делегације већ су га дан раније ископали. Ктитор Бранко Тупањац је описивао: „дајем ти часну реч да и сада у њему има сто кила. сахрањен је у три ковчега: два стаклена и један бакарни, заптивени тако да се нису могли отворити без дизалице и осталих помагала.”

IMG_2921-e1414659282700

Пуна сала: Многи су морали да стоје

Исто вече имао сам прилику да гледам снимак код покојног Драгомира Брајковића и видео сам како Дучића износе из тих ковчега. Држе га испод рамена и ногу, али нико испод крстију. Потпуно сачувана коса, очи пресенчене воском, бркови, руке прекрштене, на рукама импрегнирана кожа, као да је ономад уснио. На лијевој страни стоји његова „Лирика” која је изашла баш на Благовијести. Како су затекли Дучића, тако се ујутро пронио глас да би можда на ковчегу требало отворити прозор па да сви виде тако сачуваног Дучића. То је пресекао патријарх Павле речима: „Шта радите Божји људи? Сахраните човека по божјим законима”.

Шта су хтели? Мало је било да је Дучић велики, можда међу два највећа српска песника, него су хтели да буде и светац. Али од Дучића није могло бити свеца. Ово остало је било у директном преносу. Ишао је од храма до храма. Побрисао је границу између Црне Горе и Херцеговине. А сахрањен је као ниједан песник пре њега. На херцеговачкој Грачаници која је са Дучићем поправославила тај пејзаж. И учинила га, како је Тешић рекао, Светосавским.

IMG_2883-e1414659268622

Пре тридесетак година Дучић се није много помињао у Требињу: Гојко Ђого

Гојко Ђого се такође захвалио публици на великом одзиву.
– Знамо шта је Дучић рекао Шантићу. али и Алекса није остао дужан говорећи „Ето. мој Јово се по свијету смуца…” Дучић је отишао у свет из кога се после није ни враћао. Ту могућност је добио и Алекса који се вратио после недељу дана. Ту би се могла и повући граница и суштинска разлика између њих двојице. Памтим једно време од пре тридесетак година када су одржаване Требињске (а не Дучићеве) вечери поезије и кад је један од уводничара у једном годишњаку требињске гимназије написао увод у коме је набацано све што је икад ишта ружно рекао о Дучићу. Тај годишњак постоји и данас. А многи можда нису били тада ни рођени, али верујте ми, у Требињу се тада Дучић није помињао, сем код неколико људи, међу њима је био Данило Сикимић Ипак, правда је победила и Дучић се тријумфално вратио у Требиње и са оне висине својом ауром променио цео тај пејзаж. Целу Херцеговину озарио, рекао је Ђого и наставио:

– Кажу да је вук сачињен од оваца које је прогутао. Дучић је сачињен од српске епске и француске лирске традиције. Свој век провео је у сумњи, да би у последњим данима у њему проговорио прави патријархалац.

IMG_2905-e1414659504643

Из Требиња је за ову прилику дошао др Драган Сорајић који се окупљенима обратио стиховима своје критичке песме „Нема више јабланова”.

IMG_2913-e1414659209629
Филозоф и песник Божо М. Глоговац подсећајући на стогодишњицу од Великог рата одрецитовао је своје песме „Образ” и „Милуша”.

IMG_2869-e1414659185172

Између говорника млади глумац Михаило Лаптошевић рецитовао је пробране Дучићеве песме.

На крају Жарко Ј. Ратковић председник Удружења Требињаца „Јован Дучић” у Београду најавио је да ће највероватније 12. децембра бити одржан концерт КУД „Алат” из Требиња, а дан касније уприличено дружење Требињаца у Дучићевом стилу „вечерас госпо у кнеза на бале”.

IMG_2942-e1414659159725

Такође, Ратковић је подсетио и да је до 16. новембра отворена изложба гусала у Етнографском музеју у Београду на којој се, између осталих, могу видети и радови Требињца Слободана Бендераћа.
Потом је уприличен коктел са херцеговачком лозом и сувим смокавама.

IMG_2917-e1414659098584

Књижевној вечери присуствовала је и неуморна Татјана Булајић, директорка Туристичке организације Требиња

Међу бројном требињском господом која је испунила Културни центар Чукарица били су присутни: Татјана Булајић, Обрад Ћук, Угљеша Мрдић, Раде Петровић, Радослав Иванковић, Велиша Миљановић, ратни командант Миленко Лалевић, др Миладин Милошевић као и представници бројних удружења Херцеговаца Миленко Чабрило (Панчево), Зоран Јањић (Невесиње), Слободан Драшковић (Гацко), Душко Беловић из Удружења Срба из БиХ и још многи други…

(Копирање и преношење овог текста није дозвољено без писмене дозволе редакције Слободна Херцеговина)


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар