Усташки холокауст над Србима у Херцеговини


  • За Слободну Херцеговину пише Светозар Црногорац, потпредседник Координационог одбора свих херцеговачких удружења и иницијатор одржавања Херцеговачке академије посвећене српским жртвама 1941–1945.

sveto
Велика невоља и мука, али и часна обавеза сабраће Херцеговце осмог јуна у прелијепо здање Задужбине Илија Коларацa.
На том култном мјесту ћемо причати о тешким, истинитим, а прећутаним догађајима који су се десили средином и крајем прошлог века у једној поносној српској православној патријахалној покрајини која се зове Херцеговина, која је изродила српски језик и три свеца. Највише ћемо причати о једном страдалном српском херцеговачком селу које се зове Пребиловци, а налази се на лијевој обали Неретве у општини Чапљина, о чијем српском постојању постоје записи још из четрнаестог вијека.
Наш је дуг према прецима да истину не прећеткујемо, а свакако, без икакве намере да реметимо међунационалне односе и стварамо било какве тензије.
Овај чланак је писан и са надом да ће можда подстаћи хрватску омладину на нека нормална хришћанска размишљања и одбацивање антисрпске хистерије њихових отаца која траје већ скоро сто година.
Прошло је скоро седамдесет пет година од једног страшног дана када безумље и лудост наведоше неке нељуде, наше комшије, који, не баш тако давно, променише веру и у знак потврђивања новој цивилизацији и култури за један дан, шестог августа 1941, бацише у јаму Голубинку у селу Шурманци у Међугорју скоро целокупно српско становништво или тачније пет стотина и педесеторо дјеце и жена, све из једног напредног и богатог српског села – Пребиловаца. Нажалост, тај број ликвидираних људи не би усташама довољан, па смртну хајку наставише и наредних дана и поубијаше све оне које пронађоше, а то је још 270 становника из истог села. У том страшном походу затријеше само из тог села равно педесет седам породица. Антологијска је стварност забележена о мајци Љубици Булут, која није дозволила да јој дјецу маљевима и ножевима усташе гурају у јаму, већ је у њу скочила сама, загрљена са своје троје дјеце уз последњи поздрав: ,,Анђели моји, хајде да летимо!’
Пребиловце као и сусjедна села опљачкаше и спалише, и тако ово мало херцеговачко српско село постаде најстрадалније село у Европи у Другом свjетском рату. Жељезничка станица и бездана јама у селу Шурманци бијаху згодна мјеста да у њих сабирају све оне које возовима доведоше из Зенице, Сарајева, Јабланице, Коњица и Мостара. Сви они углавном завршише у Шурманачкој јами или у Неретви, из којих нико није успио да се спаси. По извештају Удбе после рата радило се о још 2.000 људи.
Да човјек може да полуди и да буде гори од било какве звјери говори стварност да је још од првих дана јуна те страшне 1941. српска Херцеговина већ била организовао, плански и систематично уморена камом и србосјеком од стране Хитлеровог поноса – Павелићевих усташа, инспирисаних нацистичком филозофијом католичких фратара и бискупа, надбискупа Степинца и папе Пија XII.

sveto patrijarh

Приликом недавне посјете Патријаршији у име херцеговачке делегације Светозар Црногорац је предао Патријарху српском Иринеју поклон – уникатну повељу са стиховима Химне Светом Сави.

Како то да Степинац није ништа знао шта се дешава у његовом родном Јастребаском? Данас располажемо филмовима о његовој ратној посјети Јастребаском, највећем дечијем логору у Европи из кога ни једно од најмање 10.000 деце није извукло живу главу.

Чини ми се да ће Академија бити прилика за час прећутане истине и Божије правде, и да смо због тога дужни да поменемо и остала, бар већа, херцеговачка стратишта где су од усташке руке уморени наши невини дједови, баке, очеви и мајке: јама Бивоље брдо, данас затрпана смећем (1500 жртава), Чапљина (око 520 жртава), Опузен (око 400 жртава), Јагодњача у Ржаном Долу (230 жртава), Клепци (209 жртава), Церно (200 жртава), Црвељићи, Церина и Ограђенац (200 жртава), Корићка јама (182 жртве), Придворица (168 жртава, све на Божић 1942), Љесков Дуб (165 жртава), Војни логор у Невесињу (144 жртве), Видово поље код Стоца (213 жртава), Грабово врело (152 људи), Изгори (133 жртве), Чаваш (104 жртве), под Бријестом (80 жртава), Служањ и Звечалева дрин (70 људи), Гавраница (66 жртава), Аладинићи-Пилета (50 закланих и бачених у Неретву), Бодирогина јама на Поплату (30 жртава), Пандурица (36 жртава), Јасоч (17 жртава), јаме Кукауше код Маслина (50 жртава), три јаме у селу Прењ (50 жртава), Могорјело (20 жртава), јаме Хаџибегов бунар и Градина у Хутову (40 жртава), Силос код Тасовчића, Крупа и ада код Габеле (50 жртава), Храшћани (30 људи), Црнопод (18 људи), Сутина, Скакала, Отријеш, Читлук, Широки Бријег, Буна, Витина код Љубушког, јама Придворци код Требиња (24 жртве), Врбица код Гацка (20 чланова двије породице спаљене у кућама), Гатачко Гарбуниште (18 жртава), понори ријеке Мушнице, Срђевићи (20 жртава), Сурдуп (20 жртава), Павлић (20 жртава), Автовачко Стрвиниште (14 жртава), Хаџова јама (29 жртава), Чавчина јама (9 жртава), Ћућина код Башића (13 жртава), Грачаница (7 жртава), Бодежишта (30 жртава), Шиповица (13 жртава)…
Нема краја јамама и понорима.
– Само у општини Гацко ликвидирано је на насвирепији начин (бацањем у јаме, паљењем у кућама и шталама) око хиљаду људи. Тај број би био далеко већи да се није десио Шестојунски устанак, први антифашистички у поробљеној Европи.
– Ријека Неретва је уз Буну, Брегаву и Требижат однијела према мору најмање 2000 Срба.
– Само за два дана на Огњену Марију у Ливну је убијено 1.587 лица, од тога 700 дјеце. Једни су бачени у јаму Равни Долац, други у неке друге јаме, а неки само поубијани.
Нигдје се на земљиној кугли нису људи убијали на тако свиреп и дивљи начин, па прича о хиљадугодишњој хрватској култури служи само у сврхе да покрије злодела домаћих усташа.
– Најмање двије и по хиљаде људи из Мостара, Коњица, Стоца, Љубиња и Чапљине је транспортовано у Јасеновац и Јадовно, Госпић и друге хрватске концетрационе логоре, а одатле вјероватно на Паг или у јаме на Велебиту.
Како то да Степинац није ништа знао шта се дешава у његовом родном Јастребарском? Срећом, данас располажемо филмовима о његовој ратној посјети Јастребарском, највећем дјечијем логору у Европи, из кога ни једно од најмање 10.000 дјеце није извукло живу главу. Зато је бесмислено да било ко, па макар то био и папа, прича о наводној невиности овог првокласног злочинца, а да не говоримо о апсурду његовог блаженства и Ватиканског притиска за светачки ореол.
Какву то слику о себи шаље Католичка црква према нама у сусједству који смо неким случајем преостали, али и шире на овим просторима?
Да ли ће Федерација или БиХ икада прогласити Дан сјећања за усташке жртве и да ли ће се наћи Хрват, Нијемац или Муслиман да клекне и заплаче у Пребиловцима, Клепцима, Тасовчићима, на Бивољем брду, Ржаном долу или Корићкој јами? Да ли ће се икад сетити неки Муслиман да клекне пред црквом у Придворици или Љесковом Дубу?
Како је могуће да данас западним амбасадама не сметају називи булевара у Шантићевом Мостару фашистичких идеолога и реализатора Анта Старчевића, Мила Будака, Кардинала Степинца…? Украли су нам краља Твртка и Стефана Косачу, а сад хоће још Марка Краљевића, ћирилицу и гусле. Колики лоповлук? Убили су нам тело, а сад хоће и душу.

sveto pb
Простор Међугорја је данас велико католичко светилиште и светска туристичка и културна дестинација, која обухвата и село Шурманце са јамом Голубинком, а окружено је и другим јамама у којим завршише наши недужни људи: Служањ, Церно, Видоња, Хумац, Бенина ограда са стратиштем на жељезникој станици, одакле су Срби одвођени на Шурманачке јаме или са моста бацани у ријеку Неретву.
Фратри су очигледно вешто осмислили ово ко бајаги чудовишно или, како они веле, „свето“ мјесто да би сакрили и забашурили крвава дјела својих духовних отаца.

Да ли ћемо дочекати правду?
Намеће се питање да ли је довољно да неко, па макар он био и папа, данас–сутра клекне пред наше највеће српско стратиште – Јасеновац и да можда помислимо је то довољно и у реду? А шта ћемо са толиким животима које нико није успио да преброји, шта ћемо са уништеном, опљачканом и отетом имовином и протераним становништвом, уништеним црквама и манастирима? Да ли је ријеч геноцид првише блага и недовољна да опише толики суноврат људског ума, поготово што је извршен уз општи благослов клера и католичке цркве. Да ли ће икада неки суд у Хагу, УН или негдјде друго одмјерити пресуду за савршено испланиран и извршен усташки холокауст у Херцеговини, под командном Владе Независне државе Хрватске, уз инспирацију и благослов Католичке цркве, Степинца и Папе Пија XII?

Усташки злочини су ужасавали и саме Нијемце. Још од љета 1941. године, њемачки официри су слали извештаје о усташким ужасним злодјелима и вршили притисак на Павелића да обузда „дивље“ и „полудјеле“ усташе, не толико због хуманизма колико због тога што им није одговарао потпуни хаос који је завладао у НДХ. Како то да је НДХ једина држава у Европи која је 1945. дочекала са 180.000 разуларених усташких фашиста који подржавају Хитлера?
Само да се још подсјетимо, на ширем простору НДХ убијена су тројица владика српске православне цркве, а међу њима и наш Гачанин, митрополит дабро-босански Св. Петар Зимоњић, јер је одбио да прихвати усташке законе, двојица владика умрла су у прогонству у Србији од последица претходне устшке тортуре, док је 334 свештеника одведено у концентрационе логоре! Уништено је 299 православних цркава, покатоличено у НДХ 250.000 православних Срба, што је тадашњи папа Пије XII оценио као победу католичанства, опљачкано је 36 сандука злата и драгоценог накита, прстења, златних сатова и зуба, два камиона сребра (а све то депоновано у Загребачком Капитолу). Ту је и пустошење библиотека, српских клубова, читаоница, рушење културно историјских споменика, масовно преименовање православних цркава у католичке…
Списак злочина је бесконачан и ни до сада није ни приближно утврђен, већ је намерно прећутан и минимизиран идеологијом КПЈ да се ко бајаги не нарушава братство и јединство, а у ствари због хрватско-комунистичко-усташке коалиције формиране још тридесетих година двадесетог вијека, а да то на жалост српски комунисти нису прозрели ни разумели.

„Послодавац њихов
из пакла се смије,
Такових слугара још имао није.
А за ревност у злу,
већ познату свима,
Похвале добише из пакла и Рима“
Стихови владике
Николаја у „Ђердану од мерџана“

Друго убиство херцеговачких православних жртава почиње послератним бетонирањем херцеговачких јама са намером КПЈ да се тај злочин минимизира и прећути, иако је очигледно да је добро испланиран, организован и извршен и да се по свим елементима међународне конвенције УН о геноциду мора назвати – геноцидом.
Ипак, кад прође педесет година, дође неко мало разумније вријеме и 1990. године родбина жртава Пребиловаца и сусједних мјеста одбетонира Голубинку и још дванаест столачких јама и сакупи мошти око 4.000 српских мученика и уз опијело и литургију патријарха Павла положише их у крипту Спомен цркве Сабора српских светитеља и пребиловачких мученика у већ ископаном селу Пребиловци. Тадашња сахрана после толико година бијаше уствари Васкрс херцеговачких жртава.

Не прође много времена, а већ у јуну 1992. године, у новом злочиначком удруженом подухвату које су наредили Фрањо Туђман и Гојко Шушак, а под командом Јанка Бобетка, војска Хрватске и паравојне формације локалних Хрвата и Муслимана у чувеној акцији Чагаљ поново нападе Долину Неретве и поубија затечене цивиле, попали и до темеља сруши Саборни храм у Мостару, други по величини у српском роду, као и Манастир Житомислић, а Спомен-цркву у Пребиловцима минираше инжењеријске јединице, такође до темеља, све са криптом и саркофагом. Још им то би мало, па грађевинским машинама однесоше земне остатке и грађевински материјал, а мјесто цркве поравнаше да би уништили све трагове претходног злочина из другог светског рата.
Упућујемо људски и молитвени апел свима који нешто знају о земним остацима пребиловачких и других мученика да нам се јаве. То бијаше треће убијање Херцеговачких мученика, а Бог ће само знати да ли и посљедње. У том злочиначком походу уништене су и цркве у Чапљини, Љубушком, Клепцима, Опличићима, Тријебњу, у Горњем Храсну, Благају као и епархијски двор у Мостару. Дјелимично је уништен и оскрнављен још велики број цркава, парохијских домова, манастирских конака, школа, домова културе, културно-историјских споменика, па и споменик пјеснику Алекси Шантићу, уствари све што је мирисало на православље.

Ако је папа Фрањо мислио на усташки геноцид када је недавно дао одличну, али недовољно прецизирану изјаву о нацистичком геноциду, сигурно није нимало погрешио, управо рекао је праву истину. Вјероватно је добро обавијештен простудиравши ватиканску документацију.
Подизањем храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима за оно мало преосталих, минама расутих и од мјештана сакупљених светих моштију – за оне остале питамо где су завршиле – показаћемо свима да се ни један злочин не може заборавити. Надамо се да ће правда кад–тад стићи и да ће се село Пребиловци, али и остала села у Херцеговина поново, уз Божију и нашу помоћ, обновити и бити духовни центар и мјесто наше туге и бола, али и мјесто дјечијег и породичног живота и радости. Зато смо сви ми у Србији и свијету дужни да помогнемо колико можемо изградњу Храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима. Прилозима градимо наш „зид плача“ у Херцеговини, а он мора да буде опомена свима да човек никад више не помисли на такве животињске радње.
Уљепшавањем Храма у Пребиловцима ми уствари уљепшавамо себе, свој лик и лик наших породица а сваки допринос, па макар он био и најмањи, је драгоцен.
Нама остаје нада да ће се ипак неком нормалном Хрвату, Нијемцу и Муслиману пробудити савјест и да ће једног дана испред цркве у Пребиловцима положити вијенац великог извињења.

Извор: Слободна Херцеговина – први херцеговачки електронски магазин

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар