УСТАШЕ ГА УБИЛЕ У ДРУГОМ ПОКУШАЈУ: Бошко Трифуновић - командант који се не предаје
НАСЛОВИ

УСТАШЕ ГА УБИЛЕ У ДРУГОМ ПОКУШАЈУ: Бошко Трифуновић – командант који се не предаје

  • У Шибенској болници умро је под неразјашњеним околностима капетан фрегате Бошко Трифуновић, командант касарне “Анте Јонић”. Бранио је касарну са својим војницима, не прихватајући никакве услове за предају.

Бошко Трифуновић као командант граничног патролног чамца

Несрећом, залутало зрно је погодило команданта касарне у његовој канцеларији, вероватно са оближњег Морнаричкотехничког ремонтног завода. Рањеног команданта нису одмах могли пребацити у болницу, јер то нису дозвољавали припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде, па је то учињено тек дан касније. На челу оних који су спречили његов одлазак у болницу налазио се његов наследник на дужности команданта у Мешовитом дивизиону минополагача капетан бојног брода Анте Будимир.

Данима се из болнице о рањеном Трифуновићу реч није могла чути, док није стигао глас да је, наводно, умро, “јер му срце није могло издржати”. Сахрањен је у заједничој гробници, са још 18 људи, а да о томе породица није обавештена. Сазнали су о сахрани тек касније, али им је место сахране дуго било непознато.

Занимљиво је да је “Слободна Далмација” вест о погибији храброг команданта касарне “Анте Јонић” објавила пре него што је званично потврђен датум његове смрти  – по изводу из његове смрти било је то 21. септембра. Остала је још мистерија – човек је умро од ране од које се не умире, о смрти је дато објашњење које није прихватљиво, није се знало  ни где је сахрањен.  Нема ли то неке везе са тврдњом да Хрватска узима органе од мртвих и рањених и продаје их у иностранству, прикупљајући тако новац за своје наоружање?

У 20.00 часова 22. септембра 1991. године савезни секретар за народну одбрану упутио је писмо председнику Републике Хрватске. Имеђу осталог у њему пише:

(4) У 15.45 часова запаљена је шума око Команде Војнопоморског сектора Шибеник; (5) У 15.55 часова бачен је сузавац на Команду Војнопоморског сектора Шибеник; (6) У 16.55 часова почело је постављање минобацача и противавионских топова на Ражинској петљи и прегруписавање снага за општи напад на војне објекте у Шибенику; (7) У 16.20 војници и старешине у касарни Ражине позвани су на предају, а затим је отпочео напад на касарну; (9) У 18.50 отворена је ватра на објекте ЈНА у Шибенику. Пред касарном “Анте Јонић” доведена је командантова супруга са децом, с циљем прислиљавања на предају; (11) У 19.03 часова отпочео је минобацачки напад на Команду ВПС и касарну “Анте Јонић” у Шибенику, а од 19.45 изводи се општи напад на све објекте ЈНА у том гарнизону.

Тако је мистеризоно нестао Бошко Трифуновић, човек кога су убиле усташе, наследници оних који су му убили мајку када је имао две године. Њега је спасла рођака, да би га метак усташких злочинаца стигао готово 50 година касније.

У целом овом злочину најжалосније је то што су нападачи на његову касарну и директни узрочници његове смрти били и неки његови бивши “другови”, којима је био учитељ на бродовима. Где је био капетан фрегате Дервишевић Хасан, његов класић из 16. класе Војнопоморске академије? Није му помогао, а био је у Збору народне гарде некакав инструктор. А Бошко Труфуновић, тај родољуб из Гламоћа, могао их је учити само љубави према отаџбини. Међутим, они су се приклонили другој страни, доказујући тако да никада и нису били другови Бошку Трифуновићу, ни дорасли његовој људскости и храбрости.

Бошко Трифуновић је рођен 1940. године у Гламочу. Рат је разорио његову породицу. Усташе су му у једном од многобројних покоља Срба у том крају убиле мјку. Његова мајка Мара се налазила у групи коју су усташе заробиле и нагониле у запаљену кућу. Мара је држала у наручју малог Бошка и пркосно одбила да извршава њихова наређења. Рафал је прекинуо живот младе жене, син Бошко је пао из мајчиног наручја, прихватила га је рођака и спасла му живот.

Отац Божо је учесник НОР-а од 1942. године.

Био је то април 1943. године. Тог дана страдало је 14 Трифуновића. Живот после рата настављен је у Младенову код Бачке Паланке. Бошко је растао, дубоко у њему остао је пркос који је мајка пружила пред смрт. Једном истргнут из својих крајишких корена, кренуо је 1961. године у Војнопоморску академију и завршио је 1964. године. Постао је поморски официр. Учен од мајчине успомене, породичне традиције и личног поштења, нашао се на бродовима Ратне морнарице и увек извршавао све поверене задатке. Готово сав свој век провео је у Шибенику, ту је засновао своју породицу. Са супругим Срећом, родом из Заблача код Шибеника, и сином Александром, који представља слику свог оца, планираоје живот у овом крају.

Какав је био човек Бошко Трифуновић, 1969. године су дали одговор они који су га  нешто више после тога убили. “Слободна Далмацаја” је 1969. године писала: “Какав је човјек тај Трифуновић, какав шељезни стисак руке. Његов брод стиже први да гаси пошар на отоцима… Свака Част”!

Касарна „Анте Јонић“ данас, зарасла у коров (Фото: Форум бивших припасника некадашње ЈНА)

Бошко је ожењен из Заблаћа, као и многи припадници ЈНА сродио се са женином родбином, одлучио је да ту остане после пензионисања, а онда је следила мржња како никада није могао ни замислити. У Заблаћу су му одмах после погибије потопили чамац, а он је том крају посветио целог себе, чувао је њихово море, спречавао својим граничним бродом да им италијанске рибарице краду рибу. Његов чамац, сан сваког поморца, су му ти исти људи потопили.

А онда је дошло још теже изненађање за његову породицу. Зликовци су вероватно под притиском прихватили да изруче тело храброг команданта. Супруга и син су хтели да га сахране у заједничку гробницу коју су у Заблаћу изградили. Међутим, мештани су спречили ту сахрану. Колико се само мржње и зла скупило у тим људима и нажалост она је усмерена против оних којих су их прихватили као своје.

– Нису они ни заслужили, рече један од говорника на Бошковој сахрани, да један такав јунак лежи међу њима.

Бошко је сахрањен 22. фебруара у бачком селу Младеново, у присуству родбине, мештана Младенова и припадника ЈНА. Мештани су с поштовањем дочекали и испратили свог комшију Бошка, тужни и поносни што је њихов Крајишник остао такав какви су они увек били. Село је у ставу мирно, као у ратно време у Крајини, испратило свог хероја.

“Провео си читав један век”, рекао сам као представник Ратне морнарице на сахрани, “у нашим редовима, уложио си своју младост у изградњу Ратне морнарице, васпитавао млађе на својим идеалима, сродио си се с људима који су у ту Морнарицу дошли из разних крајева Југославије. Другачије ниси ни могао, јер си имао широко људско срце, срце дечака из Гламоча, срце у коме је било места за све људе без обзира на нацију, верску припадност и социјално порекло. Био си свима друг, али нажалост ни ти ни ми нисмо знали да се у нашим редовима налазе издајници, нисмо знали да су наши бивши другови са бродских палуба и из бродских кантина издајници, да могу пуцати у нас. Нажалост, пуцали су! Ти си пао као жртва издајника.

Данас се завршава Твоја пловидба. Желео си да твој крај буде на обали мора кога се тако волео, али нажалост нељуди то нису дозволили. Вратио си се тамо одакле си и кренуо на свој животни пут. Отишао си као младић, вратио си се као јунак. Пред нама се налази Твоје тело коме ни мртвом злочинци нсиу дали мира, али тиме Ти постајеш већи у нашим мислима, својим јунаштвом си стао раме уз раме с јунацима из наше поморске историје – Спасићем, Машером, Берићем… Твоје име и Твоје дело даваћа млађим генерацијама узор како треба живети, волети и умирати…

… Почивај мирно у земљи бачкој поред свог ратног друга Зорана Голубовића.”

А одмах ту, поред Бошковог гроба, је гроб другог јунака из Шибеника – поручника бојног брода Зорана Голубовића, кога су исти ови Младеновчани и житељи родног Карађорђева испратили након погибије у Шибенику. Снајперски метак је однео живот младог официра који је бранио касарну “Кулине”, удаљену само неколико стотина метара од Бошкове касарне. Он је имао само 32 године, обожавао је Бошка и он му је био узор.

Тако је зла коб саставила два јунака два хероја којим се мештани Младенова и Карађорђева поносе. Њихов лик мора бити идеал који би морао имати сваки бранилац родне груде.

 

Бошко АНТИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина