У ПОСЈЕТИ СТОНУ И КОРЧУЛИ: Стазама Светог Саве и Марка Пола

  • Путовања су, поред образовања, најбоља инвестиција у себе. Заправо и путовања су један вид образовања, можда и најважнији. Човјек који не путује и не чита заувијек остаје утамничен у свом малом малограђанском свијету.

Ауторка текста Дарка Деретић на стонским зидинама

Лијепо каже Меша Селимовић: “ Човјек није дрво и везаност за земљу његова је несрећа.“ Људи често постају сувише инертни, лијени и затворени за упознавање нечег новог и другачијег. Тако рано почињу да старе, јер човјек је заправо стар кад у себи нема маште нити чежње да опроба нове ствари. Иако се често изговарамо на новац, путовања нису толико ствар новца. Не путује онај ко има новца, него онај ко има храбрости да се суочи с новим и другачијим.

Откад знам за себе моја два највећа задовољства су књиге и путовања. Тамо гдје нисам имала прилике да путујем путовала сам са својим омиљеним књижевним јунацима. Та имагинарна мјеста из литературе једнако су жива у мојој машти и сјећањима као она која сам стварно видјела. Понекад се преплићу у мојим сновима.

Посјетити Стон и Корчулу било је незаборавно искуство чак и по врелом августовском дану. Малог градића Стона на обалама Јадрана понајприје се сјећам из живописних предања мог гимназијског професора историје Жике Гаџе. Стон је ваљда као географска одредница био много значајнији у средњем вијеку него данас. Највише због тога што је у Стону постојала настарија солана у Европи, а со је у средњем вијеку имала вриједност злата. Некада је, заједно са полуострвом Пељешац, био у саставу српске државе. Познато је да је прво сједиште Епархије захумско- херцеговачке било у Стону и да ју је лично основао Св.Сава око 1219. године. Цар Душан је продао Стон са Пељешцем Дубровчанима 1334. године уз услов да не покатоличе локални православни живаљ. Међутим, они су се те одлуке придржавали веома кратко и већ средином 14. вијека на том мјесту основали своју бискупију. У Стону, нажалост, нисмо посјетили цркву св. Михаила која је из времена Св. Саве, а у хрватским изворима скоро да и нема трага о томе. Ипак, у Стону смо видјели најдуже и најбоље очуване средњовјековне зидине у Европи које зову европским Кинеским зидом. Остали смо фасцинирани мајсторством градње средњовјековних градитеља, али и чињеницом да су стонским каменом изграђене најпознатије грађевине у Европи од Дубровника до Лондона и чувене Аја Софије у Цариграду. Пели смо се на кулу св. Јеронима са пушкарницама и осматрачницама, одакле се пружа диван поглед на стонску солану и зидине. Кула је опремљена са два велика топа који су се користили већ од 15. вијека.

Из Стона,који је данас посебно познат по узгоју шкољки и маслина, продужили смо преко Пељешца и Оребића до Корчуле. Видјели смо да су вегетација и животињски свијет на Пељешцу углавном слични херцеговачком, само што ми немамо мунгоса и чагља. Много нових информација сазнали смо од наше Милице, водича са много знања и полетном енергијом.

До Перне смо стигли минибусом, а онда смо се бродићем превезли на Корчулу, друго по величини оство на Јадрану. Нигдје нисам видјела тако кристално прозирну морску површину са задивљујућом бојом мора која се прелива у неколико нијанси – од смарагдне до краљевско- плаве или модре. Острвски градић задивио нас је својом архитектуром, која датира вјероватно из 13. вијека.

Наш корчулански водич Станка објаснила нам је да се то може утврдити по четвероугаоном облику куле, јер се већ од 14. вијека граде округле. Причала нам је зашто су уличице на западном дијелу града углавном праволинијске да би отвориле град за струјање маестрала, а источне улице завијене како би онемогућиле продор буре. Тако је граду обезбијеђена природна вентилација.

Посјетили смо стари град, испричана нам је прича о импозантној катедрали Св. Марка грађеној у готском стилу, о градској резиденцији, корчуланском суду на отвореном, сукобима Венеције и Ђенове око Корчуле, те какав је био распоред просторија у кућама Корчулана.

Упознати смо са причом о Марку Полу који је први путовао до Кине и Индије, на Корчулу донио зачине, папир, тестенине и сладолед. Да ли је рођен на Корчули или у Венецији, не зна се тачно, присвајају га и једни и други , као и све велике људе.

Сазнали смо доста и о садашњем животу Корчулана, инфраструктури града, машкарама и аутохтоним винима. Најмање смо сазнали о самом настанку града који су по писању Константина Порфирогенита, основали Неретвљани, заправо Срби, још у 9. вијеку. По писаним изворима ту је 1220. године саграђена православна црква посвећена Успењу пресвете Богородице. На острву су све до 1350. године већински дио становништва чинили Срби Неретвљани и Грци који су се бавили трговином и углавном били богати. Тада острво покорава Млетачка република, намеће католичанство и православну цркву претвара у католички самостан св. Варваре. Ово мјесто је у новије вријеме дуго било запуштено и у власништву државе, а тек у је недавно покренута иницијатива да се обнови православни храм на том мјесту. Наш водич са Корчуле или није био упознат са овим чињеницама или их је намјерно изоставио.

Дубровник и Корчула вијековима су били градови у ривалском односу и тежили да сваки од њих добије сједиште бискупије.

Број становника Корчуле углавном је фиксан и износи између 16.000 и 17.000 Велики крузери који овуда стално саобраћају и свраћају на Корчулу, стално одвозе оне који одлазе у потрагу за бољим животом, али довозе и нове становнике.

У сумрак смо ,након уживања на дивној плажи у Перни са погледом на Корчулу и њежном маестралу који нам је миловао лице и расхлађивао тијела, кренули назад. Вожња обалом мора ,поред Сланог и Трстеног у коме је Јован Дучић писао своје најљепше пјесме, одморила нас је од дана пуног узбуђења. Био је ово дан за памћење.

ДАРКА ДЕРЕТИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар