ТВРДОШ


  • Свијет је чудесан и неописив. Дотакнути његовом љепотом, понекад успијевамо описати један његов дјелић, с већим или мањим успјехом. Постоје ипак мјеста у овом свијету која није једноставно описати. Тако ме је одувијек чудила немоћ, с једне, и жеља, с друге стране, да опишем манастир Тврдош. Тврдош би био занимљив многима, а посебно сликарима, историчарима, археолозима, писцима.

tvrdos_manastir-panorama-500x350

 

Пише: Владика Григорије

Манастир је саграђен на мјесту гдје је ток Требишњице најмирнији и истовремено најдубљи и најснажнији. Пратећи пут од Требиња према Тврдошу, Требишњица струји кроз поље, засијецајући га попут сребрних нити под сунцем. У прољеће, храњено њеним водама, поље је зелено и јарко црвено од безброј цвјеталих булки. Безбрижни крајолик, импресиван у бистрини боја, ивиче ћутљива, камена брда, чувајући га од остатка свијета. Иза гребена, који штити манастир од сјеверних и источних вјетрова, ријека изненадно и тихо тече право према Тврдошу и бива мирна и нечујна, да би, чим прође манастир, опет текла брзо и снажно. С југа је манастир благо заштићен малим узвишењем и Требињском шумом, а са сjевера узвишеним каменим гребеном, планином, некад шумовитим Кличањем, које се органски везује за Леотар. Тако ушушкан на тврдој стијени стоји манастир Тврдош.

Јутра у манастиру Тврдош свићу реска и хладњикава. Она су право благо у току љетњих дана и жеге, кад се чује стидљиви цвркут птица, стишаног вјетра који носи ваздух пун морског јода и органских талога океана, здруженог са ароматима боровог честара и вријеска. На први звук клепала, када монаси журно устају из својих постеља и спремају се за јутарњу службу, по Tребињском пољу још има росе. Пут од Требиња ка Поповом пољу сив је и миран, као и пратиља му у вијугању, зелена као маховина, Требишњица, око које се у тај час почињу скупљати чапље, галебови и гњурци.

tvrdos

 

Од запуштеног здања с почетка 20. вијека прерастао је у блистави црквени комплекс византијског типа, који искричаво плијени љепотом кула и конака, цркве и мозаицима прошараним стазама које до ње воде. Градња још увек траје, увијек се понешто прави, ако не нешто већих размјера, а оно бар мањи детаљ – макета манастира, украс од каменчића на зиду, чесма, или тек завршена фонтана од камења налик извору са три рукавца, замисао и рад игумана, која савршено одговара духу мјеста.

Складна архитектура цркве је омогућила да дођу до изражаја мајсторски сложене бијеле, правоугаоне камене плоче, које чине њен необичан и једноставан спољашњи зид. Оне су знак славе овог поднебља, знак бјелине и љутине, али и умјешности мајстора, чији се снага и дар након вијекова огледају кад год и са које год стране да погледате овај лијепи храм. Врата и прозори су у пажљиво израђеним каменим оквирима, оивиченим једном, танко усјеченом линијом, све је у таквој отмености и једноставности. Посебан утисак оставља купола која није правилног облика, већ је осмоугаона, као и часни престо израђен од тврдог камена, такође осмоугаони, што није уобичајено.

У цркви су сачувани стари камени стубови, као и камени умиваоник за руке кроз чију савршену једноставност можемо сагледавати нашу прошлост. Она би се могла укратко описати као четири стуба цркве у Тврдошу. Стамени, рушени, подизани, а у њиховим капителима симболично исклесане капље суза и зноја јесу једини украс нашег постојања и трајања. У поду цркве, с десне стране, у припрати, налази се гробница из четвртог вијека, која открива интересантне и важне моменте наше прошлости. Брижно сазидана гробница указује на ранохришћански начин живота, који је, изгледа, за основ имао заједништво, па су тако многи сахрањивани у једну гробницу. Цијели храм је сачињен по људској мјери, није ни превелик ни премален. На сваком кораку се види по неки детаљ који начинила људска рука, али је ипак све надахнуто божанским присуством и топлином.

tvrdos-monastery-nave-500x375

Од старог, древног живописа пронађен је само један камен на коме је потпуно сачуван дио фреске, и то – лик Богородице која оплакује Христа распетог. Овај камен је свакако знак нашег хришћанског живљења у времену, посебно у овом крају гдје су многе мајке, нажалост, оплакивале своје синове, мучене и убијане. Међутим, цијели манастир, саграђен на том камену умивеном сузама Мајке Божије, сав је у знаку Васкрсења и Живота. Сва околина – маслине, трешње, птице и пчеле – поје побједу живота над смрћу, радости над тугом. У рана јутра, када гране сунце с истока, када је ваздух љековит од мириса трава и сјајно прозрачан као послије кише, ма колико свјесни тешкоће живљења, преплављује вас само једно осјећање радости и пуноће живота. Док стоји на том тврдошком камену, човјек се осјећа сличним птици која може да полети и запјева пјесму која се диви плаветнилу неба и љепоти земље, као у оној јутарњој молитви:

„Испунисмо се ујутро милости Твоје, Господе, и обрадовасмо се и узвеселисмо се, у све дане наше узвеселисмо се, за дане у које си нас смирио, за године наше у које видјесмо зла. И погледај на слуге твоје и на дјела твоја, и покажи пут синовима њиховим. И нека буде свјетлост Господа Бога нашега на нама и дјела руку наших исправи на нас, и дјело руку наших исправи.“

Ноћ у Тврдошу је блага, тиха и безбрижна. Кад мине дан, све крене на починак. Слично сунцу, које је цијели дан сијало па зашло, сви одлазе у свој спокој. Птице и пчеле, цврчци и жабе, као озбиљни музичари након концерта, задовољни и уморни утихну. Јасна, а ненаметљива тишина завлада овим простором. Можда још славуј понекад запјева из луга, као да су га уморни монаси нечујним аплаузом позвали на бис. Све ућути, смири се, а танани лахор с ријеке покрене лист с грана и тишина шапне ономе који већ спава да је све добро око њега.

Наше вријеме, постојање у овом свијету, бива испуњено простором. Када би ме неко питао о времену, датумима и часовима када се нешто догодило, много тога ни приближно не бих могао одредити. Али ако бисте ме питали гдје, с лакоћом бих набројао мјеста на којима сам се затекао кад се то догодило. Колико је важан простор који нас окружује, види се и по томе што људима није свеједно ни то на којем мјесту ће бити сахрањени. Простор и вријеме често су стварности које нас раздвајају, али и које нас изграђују као личности.

tvrdos 01

Тврдош ме је седам година учио значају простора а да тога нисам био свјестан. Био је то живот у коме мјесто-простор живот чине сличним себи. У племенитом окружењу, гдје видик испуњавају млади виногради и маслињаци, који каскадама силазе до тихе и широке ријеке, закривене густим растињем, и гдје голема планина заклања небо, а ваздух мирише на пелин и вријесак – зидали смо, садили, плакали, смијали се, играли, молили се, пјевали, сликали и неосјетно бивали пригрљени тим простором. Завољевши га, Тврдош је постао потком наших душевних ткања, мјесто којем смо се враћали. У тренуцима одмора, за истим дугачким трпезаријским столом сједили су монаси, свештеници, професори универзитета, достојанствени поповопољски зидари крупних шака, археолози и архитекте, умјетници, ђаци. Препланулих лица и широких осмијеха, једни у другима препознавали смо благе и бистре погледе, знак љепоте садејства Творца и творевине и међусобног духовног сродства. Данас имам утисак да је то било седам година живота и слободе. Тек када сам напустио то мјесто и такав живот, оно је почело да живи у мени у најдубљем смислу те ријечи. И како вријеме пролази, носталгија и жеља да се непоновљиво понови непрестано расте.

Објављено у штампаном издању Политике од 24. јула 2016. године

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар