ТУГОВАНКА: Сачувана истина о страдању породице Капор

ТУГОВАНКА: Сачувана истина о страдању породице Капор

  • Поводом представљања књиге „Тугованка“ Радојке Капор у Удружењу књижевника Србије, Француска 7. у Београду 20. априла

 

Данас, у Суботу праведног Лазара, данас и увијек говори истину и само истину, као што то чини Радојка Капор у својој књизи „Тугованка.“
Радојка је рођена у Мириловићима, питомом селу код Билеће, које је, по предању добило име по Мирилима, споменицима, почивалима душе. И Радојка  је истинско мирило, и не само то, она је помирило, људско срце, доброта, трагалац за истином.
Изједна покушавам, али никако ми не успијева, да предвојим оно што сам помало знао и онога што сам накнадно сазнао.
До нас су допирале разводњене и умекшане верзије догађаја из  Другог рата, које су се сустизали и престизали, као да нас је неко замајавао.
Трагичну судбину имала и Радојка Капор која је изгубила четири брата, проводила године у збијегу, била јатак четницима и због тога скапавала у затворима у Билећи, Мостару, Бугојну и Зеници.
Поједини дијело Радојкине књиге о страдању породице, могу се поредити са најбољим страницама њеног братственика Мома  Капора, који је једном записао: „Херцеговци умиру од метка, или од срца, а они најбољи од метка у срцуо.“
Тамо далеко и не тако давно, ђаво је увелико радио своје, спремајући, само за нас најсуровији сценарио.
Радојка је изгубила четири брата, Младена, Шћепана, Радослава и Милорада – Миша. Педесет и осам година Радојка је тражила истину о смрти брата Рада. Комунистичка власт рекла је да је ријеч о наводном самоубиству.
Радојка је послије толико времена нашла човјека који би могао нешто више знати о Радовој смрти, да би јој одговорио: „Када ја одем, онда ти реци, као сестра, реци ову истину. Рада је нестало јер је био Милорадов брат.“
Радојка је с олакшањем изустила: „Сачувах истину.“
Никада касније није поменула име човјека који је толико дуго ћутао.
Милорада – Мишка Капора убио је Сава Ковачевић, чак и онда када је чуо да је Мишко неустрашив борац и да је разоружао већи број усташа, учествујући у народном покрету против окупатора у Херцеговини. Пошто је на питање „За кога се бориш“ Милорад одговорио: „Борим се за Краља и отаџбину“ Мизара је узео пиштољ и пресудио.
И после свега Радојка ће на крају рећи да „никога не осуђује“ и даје у аманет да се „не смије дизати прашина, већ да остане тако како је.“
Академик Матија Бећковић рекао је Радојки једном приликом:  „Ово је божија књига“ и додао: „Први пут је неко на овај начин истину испричао.“
Радојка у пјесми „Рат, зашто рат“ закључује: „Шта је ово што нас снађе, нико излаз да пронађе, и да буде веће чудо, изгинусмо сви улудо. Сви су, кажу, против рата, ипак гине брат до брата, смеју нам се и душмани, ко се од ког сада брани.“
 
Ни једна мука нас није заобишла, а наша испаштања су тако дубока и постојана.
Као да је знао за Радојкину бол, велики писац родољубиве поезије Милан Ракић завапио је над слијепом „Симонидом“ у Сопоћанима:
„Док мирно сносиш судбу своју грубу,
гледам те тужну, свечану и белу.“ 
Ни Радојка, на свој начин, не заборавља Косово, када је ускликнула:
„Ко то пали огањ ватру, зар Косово да нам сатру, шта ће рећи Богдан и Душан Стари, шта ће рећи барјактари.“ 
Миодраг Дунђеровић,
предсједник Завичајног Клуба Билећана у Србији

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина