НАСЛОВИ

ТРИЈЕБАЊ – наш жртвеник зарад покајања


„ Ливаду не чини један откос, нити је може уништити једна косидба. Што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија. Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима. Запамти, чедо моје, наша гробља су најсветлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине. Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове и мртви ће ти истину казати. ”

Завјештања Великог жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави

Тријебањ

 

Као што је људски праотац Адам, изневјеривши заповјест свог доброг Оца био прогнан из благородних вртова и са рајских ријека, у сурову природу гдје га је лаж окруживала, а непријатељство у свему лице сузама квасило, такво завјештање је остало и његовим синовима .

И Срби када год падоше у гријех започе њихов изгон из плодних долина и са зелених ријека на којима су млинице мљеле жито за хљеб насушни. Изгоњени су и изгоне се до данас. Тако ће бити, кажу Свети, док се не покају.

У доњој Херцеговини, у срцу старог Хума, надомак данашњег Стоца, под небом стоји српски жртвеник. Село Тријебањ. У њему се Бог на Србе разгњеви и допусти њихово тријебљење. Но не одрече их се!

О древности овога села зна се толико, да докле ичег записаног има оно постоји и обнавља се на нечем још старијем и древнијем. Само име села настало је од старосрпског коријена треб, а значи мјесто жртве, жртвеник, тамо гдје се приноси жртва. Наставак ове далеке традиције коју име свједочи, сачувало је старо-римско насљеђе на овом простору. Управо у селу Тријебањ пронађен је жртвеник најузвишенијег римског бога Јупитера. Тријебањски Јупитеров жртвеник био је висок 98, а широк 40 цм, а на горњем знатно оштећеном дијелу имао је натпис:

Iovi Optimo Мaximo
Publius Aelius Seve
rus Libenter Posiut

тријебањ 01
Но Римљани бише и одоше, а онај ко их је дочекао ту и оста, јер сваки освајач иде својој кући, само на спрженом огњишту опстаје ко се на њему роди. Касније се Тријебањ помиње као средишњи простор насљедне баштине средњовјековне српске владарске породице Милорадовић-Храбрен. На темељима храма из 13. в., 1534. г., војвода Радоје Храбрен Милорадовић подиже своју задужбину, православни храм Св. Николе и ослика га живописом, а његова ктиторска фреска била је на јужном зиду цркве, изнад његове гробнице. Иначе благородни Милорадовићи-Храбрени оставише бројне задужбине на овом простору староставне жупе Дубрава, а круна њихове благодарности и задужбинарства је манастир Житомислић, српско небеско жито и православна духовна мисао у долини Неретве.

Са пропашћу српске државе и ова племићка породица паде у ропство и крену у сеобе, тако да стигоше и до Санкт Петербурга. Али не заборавише Хум и изродише ново племство које задржа знамење српског достојанства – Храбреновића од Дубраве. Успут да се зна, једна од посљедњих њихових кћери умрла је прошле године у Њемачкој, војвоткиња Александра Милорадовић фон Крој.

Црква Св. Николе у Тријебњу, сљедећи пут је обновљена 1701., а њен ктитор је био богати трговац из Мостара Симо Милићевић, а то су наставили и његови потомци до када их је дотицало. Писана дозвола за обнову цркве од тадашњих турских власти, чувана је у манастиру Житомислићу.

Но да је овај храм Богу посебно мио, касније ће се то показати, доказ је био дар да овдје своју прву Божију службу принесе Свети Василије Острошки и Тврдошки. Иначе, прва парохија Св. Василија је била село Мишљен ( Банчићи) – гдје се данас налази црква у његову славу.

Наредна година која је битна за Божији жртвеник у Тријебњу је 1938., тада многобројни српски народ овога краја подиже за то вријеме красни и високи звоник, како је забиљежено, у славу мученичке смрти Краља Југославије Александра I Ујединитеља.
А онда наступи вријеме велике пропасти.

тријебањ 02

Поред цркве се налази шест стећака, чије су плоче украшене мачевима и штитовима. Околина је такоће прекривена бројним средњовјековним гробљима. На овом крсту је записано “ Асе лежи Љубо Вуксановић.“ Старост је датирана на XV в.

У Видовданском покољу ( 26. – 28. јуна) 1941., усташе овога краја страшним геноцидом испразнише села и градове, а напунише јаме и ријеке. Пописом становништва 1991.г., у Тријебњу је забиљежено двоје Срба! Но и то је било много.

У рату 1992. – 1995., преостали су протјерани, а црква Св. Николе је у страсној мржњи паљена и уништавана, да би у јесен 1996., по потписаном миру и минирана. Толико о миру. Тада су уништене најстарије фреске у БиХ и храм који је био национални споменик културе.

2007. г. малобројни Срби, који су се вратили у околна села, започели су обнову храма и подигли су звоно на онај звоник који бјеше грађен у славу убијеног краља, симбол некадашње српске снаге и слоге. У Тријебњу су данас два српска домаћинства.

Ту су Срби још, чекају да Господ опрости и прихвати српску многодушну жртву са жртвеника у Тријебњу. Да престане тријебљење са требника у Хуму. Да Срб васкрсне!

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар