ТРИФКО БЛАГОЈЕВ БЕГЕНИШИЋ: Једноруки неимар своје слободе


  • Након офанзиве, регент Александар Карађорђевић поздрављајући рањенике, непосредно чувши за поступак Трифков, приђе му и упита: „Војниче, где ти је рука?“ Трифко у коме је врела црногорско-херцеговачка, она никад укроћена оровачка крв, извади руку из џепа и са прилично несмотреном дрскошћу баци руку пред будућег великог господара и рече: „Ево је, Ваше Величанство!“

trifko-begenisic
НАРАВНО, најнезахвалније је говорити или писати о некоме своме, па се ја унапријед ограђујем од апсолутног ауторства над овим скромним текстом. У питању су одређена свједочења која су у овом тренутку полако почела да блиједе, те сматрам да су недостојна заборава. Свакако, такође, сматрам моралном обавезом да свједочења која чух и примих о своме претку, од оних који нијесу имали разлога „лажи зборити“, требам прибиљежити и као такво некоме и оставити.
ПОЧЕЋУ сасвим спонтано. Дјед Павле Милутинов Грубач с Оровца умио је да шиша, па је уз овај потоњи рат нас дјецу из села „сређивао“ некад по петоро дневно.
Љети је село било пуно дјеце. Кад би ја дошао на ред, вазда би нешто занимљиво приповједао, а ја му једном рекох да мени са њим шишање никад не буде обично, него да сам увијек под неким утиском као да читам какву лектиру. Што све ово говорим? Никад нећу заборавити ријечи којима ми је он одговорио на тај мој „комплимент“ или шта ли је то већ: „Е мој сине, баш ти фала, тако сам се ја осјећо вазда кад би се срео са Трифком, твојим пранђедом. Нити се ја сјећам неких великих мудрости, иако је сви говоре вазда он држо, нити сам ја био у годинама кад бих мого да их сватим, само се добро сјећам да сам се сваки трен, проведен са њим осјећао на добитку“…
КАКО дијете од девет година може тако да се потресе и дан-данас се питам? Од тога шишања, мислим од тога дана, сам се, иако јако мален за нека важна питања, помно распитивао о том мом прађеду као каквом митском јунаку о коме су сви, који су говорили, износили само занимљивости, било да описују његову нарав било да говоре о конкретним догађајима.
Свакако, пар најзначајнијих детаља из његовог живота одважићу се да запишем, иако невјешт и ни по чему заслужан да ту част примим на своја крхка литерарна плећа.
ДАКЛЕ, ријеч је о обичном сеоском момчету, домаћину, мученику, сину Благојевом из племена Бегенишића, чији је предак, за вријеме Саве или Василија Петровића из Катунске нахије од рода Богдановића, прешао преко Орјена и Бијеле горе и населио се прво на Леденицима у Бијелој гори, а потом се лоза спуштала низастрану и расељавала меридијанима. Свакако, највећи плод те лозе слегао се у Оровац, не толико плодан, али свакако питом и доброћудан крај.
ТРИФКО је рођен 1888. године, у бројној фамилији са којом је заједно био више гладан него сит. Од малих ногу на учио је једну лекцију: „или ће он убит поскока, или ће њему поскок узети живот“.
Храбар, одважан, даровит на језику, родољуб, љут на неправду, али под Аустро-Угарском се нагледао и наслушао зулума и разузданости те исте неправде, пребјегао у Црногорску војску 1914. године, преживио чудесне моменте и одисеје и обрео се на Солунском фронту на начин знан само њему и Господу. По повратку из Великог рата, оженио се, одгојио седморо дјеце, био поштован и умио да поштује. Као тежак инвалид није учествовао у Другом рату.
По свједочењу бројних очевидаца неке епизоде из Трифковог живота изгледале су овако.
У ТОКУ једне од противничких офанзива, подно Кајмакчалана, тог септембарског пријеподнева 1916. године, граната је пала у близини његовог рова и по убијала неколико његових сабораца.
Трифко је тешко рањен. Десна рука изнад лакта била му је пресјечена. Држала ју је при тијелу само кожа. Трифко зубима покида кожу и своју десницу „тури“ у џеп од шињела. Тешко му се било са њом растати!
Након офанзиве, регент Александар Карађорђевић поздрављајући рањенике, непосредно чувши за поступак Трифков, приђе му и упита: „Војниче, где ти је рука?“ Трифко у коме је врела црногорско-херцеговачка, она никад укроћена оровачка крв, извади руку из џепа и са прилично несмотреном дрскошћу баци руку пред будућег великог господара и рече: „Ево је, Ваше Величанство!“
БИЈАШЕ тишина потрајала готово читав минут. Александар, који се нагледао мртвих и рањених, трулих и искасапљених, смрзнутих и обезглављених, сада са неком необичном запрепашћеношћу без двоумљења са свог ађутанта скиде Карађорђеву звијезду са мачевима и окачи је Трифку на прса. Јуначка су била та прса, али мало је било потребно да у том тренутку пропукну од силине родољубља, поноса, шока и страхопоштовања, од обавезујућег еха који је одзвањао у Трифковом бићу: „За крст часни и слободу златну, за Краља и Отаџбину!“
ДА ЛИ ГА ЈЕ све то толико превазилазило? Да ли га је толика част оставила као дијете заценуто од узбуђујућег страха? Да ли је можда пазио да не оскрнави тај космички, велики тренутак душе „којијем се пјане покољења“?
Да ли је ћутањем једногласно благо дарио што је рат преживио, све су то неки од могућих одговора зашто о тој сцени никада није говорио?
Међутим, остало је одвише знано, онима који су га познавали, да је према себи био јако строг, према својима упола мање, а према свима другима изузетно благ са урођеном топлином и скромношћу.
ПРЕЋУТАО је фамилији и то да је, опет након рата, имао сусрет са Краљем Александром, очи у очи, на самом Краљевом двору у Београду. Само би понекад, кад „сједне с људима“, понешто о томе зборио. Милош Шараба – јунак из рата је имао храбрости да се једног љета, ваљда двадесет и неке, одважи да, као један од сватова приликом свадбе Краља Александра и Краљице Марије, са Трифком оде директно Краљу не би ли Трифко, његов ратни друг, Карађорђеву звијезду, добијену директно на фронту, опскрбио одговарајућим „папиром“ за регулисање пензије. Јер, „богами га је био подобро расрдио начелник требињског среза“ кад му је рекао да без декрета –„Орден мореш окачити мачку о реп“.
НА ДВОРУ као на двору, чека се на ред, удостојавају се бројни да приступе његовом величанству, излазе у разним стањима духа, сретни, охрабрени, прекорени…
Чекао је Трифко упорно и устрептало. Милош завика након два дана стрпљивог чекања:
– „Одох је дома, мој Триле, немој ми замјерит. Да је што теже, знаш да бих осто с тобом“!
НАКОН још једног додатног поподнева, а по Милошевом „одступању“, позваше Трифка да приступи. Онако без руке одмах паде на кољена пред господара да му цјелива чизму.
– „Устани јуначе, не чини то, канда те однекуд добро знам“, прозбори Краљ.
– „Ја сам, Ваше Височанство, онај Ваш вршњак што је шеснесте руку бацио пред Вас и што је…“
– „А ти ли си, мучениче, из љуте Ерцеговине, ти ли си одиста жив?“, пресијече Краљ, пажљиво припремано Трифково представљање.
– „Људи ми не дају да будем лажац, реците да ли сам вам понекад знао говорити о овом човјеку“, раздрагано приупита послугу Његова свјетлост?
А они, у учтивости, једногласно потврдише господареве ријечи.
КАКО му не би било мило и око срца топло. У возу је онако усхићен, цитирао краља, а понешто од тих импресија је запамтила и у Коријениће пренијела једна млада учитељица, која се бијаше ту случајно затекла, која је касније стигла у пустињу херцеговачку да описмењује народ.
БУДУЋИ да је мало коме у својој околини Трифко пренио детаље тог сусрета, једно се зна са сигурношћу, Грамата и неки новац прије њега су стигли у Требиње, а „шаљивог“ начелника није затекао на радном мјесту. Са собом је о казивању моје прабабе Петруше, која бијаше од Капора са Грахова, донио и „свечану сабљу и накав нови орден“.
Сабљу су јој приликом једног упада у село отели партизани. Говорила је да су јој узели и неке ордење, али да су, на сву срећу, бацили у шталу под овце најважнијих шест ордења, које је сачувала и тиме оставила величанствених шест споменика, које фамилијарно чувамо као опомену на непроцјењив идентитет и печат једног великог времена.
УМЈЕЛА је да каже „да се сретан вратио озгора и да ништа није зборио“, само се вели „пресвукао и наставио да зида ону шталу више куће што је још као момак прије рата почо зидат“.
Наравно, није се имало времена за просипање, тежак живот, велика фамилија, мала дјеца, но, ипак „средио је пензију“ и одмах се латио зидања штале да би искористио то што је остало од љета. Кажу да је до зиме била спремна да збрине стоку. Једноруки неимар је однио још једну побједу…
ТА ШТАЛА се данас налази у Републици Српској, у „неанектираној“ Босни и Херцеговини. Донедавно се налазила у Титовој Југославији. Данас се налази у стању у каквом се налазе и ове државице, које су некада биле елементи великог тријумфа, а замислите, њена изградња започела је у царској Аустроугарској!
Но, чини се да је тај моменат кад ју је Трифко наставио зидати, ипак био један од најславнијих тренутака у новијој српској историји. У том тренутку и та штала је била саставни дио велике Краљевине, великог и трагичног великомученика Александра Карађорђевића. Мало затим, ова ће штала ући у састав Зетске бановине, а тако у читав низ нових држава и покрајина и ко зна којих освајача и картографа…

извор: Радио Требиње



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар