Тијана Тркља: Живот се не понавља, искористи га


  • Тијана Тркља, студент два факултета Универзитета у Бањој Луци, широј јавности позната по низу награда и признања, те ангажмана на разним акцијама и пројектима, о својим животним искуствима говорила је и за наш пoртал.

    tijana-06
    Тијана за себе каже да није ни слутила да ће је љубав према животу водити према упјесима на којима би јој многи позавидјели.

– За свој књижевни рад добили сте признање и од Владе РС, поред низа диплома и награда које су стизале са свих страна. Шта је за Вас поезија и како сте почели писати?

Поезија је за мене била непланиран позив. Без обзира на силну љубав према књижевности, нисам ни мислила да ћу једног дана успјети пјесму написати. Напросто, живот је тако донио. Увијек сам се дивила онима који пишу поезију, са мало ријечи толико тога кажу, људима који од живота створе живу ријеч. Необичан је мој почетак писања, непланирано све је потекло из цркве. Викенд прије сам читала Пушкина, увијек ме привлачила руска књижевност, и тај дан на часу док је отац Милутин, не знам ни сама о чему причао, ја сам размишљала о поезији. Послије тога, јавила се могућност за римовања, а онда временом сам захваљујући доброј професорици Ради Батинић, учила шта је поезија.

– Имате довољно признања, искуства, а и школујете се на том пољу да можете говорити о књижевности. Како гледате на поезију данас?

Незахвално је говорити о поезији данас. Праве вриједности су изгубиле свој значај. Нажалост, поезија је постала трговина. Данас само поједини конкурси нису условљени новчаним учешћем. Пратим то с времена на вријеме, и хвала Богу, па је било другачије када сам ја почињала писати. Знало сте шта може, а шта не. Хиљаду пута ме професорица враћала да погледам, размислим, дорадим. Научила ме је, да мислим о ономе што пишем и да одговарам за оно што напишем. Данас плати, објавиће те. Жалосно је што је тако, али постоји јос увијек РПЗ, Просвјета и сличне организације које вреднују праву ријеч. Велика ми је срећа што на факултету имам од кога научити и што није тешко оцијенити шта ваља, а шта не.

За Вас кажу да сте свестрана Херцеговка. Често ТВ прилози су доносили причу из Херцеговине о Вама. Кренувши од поезије, сликарства, фотографије, драмске скције, новинарства, волонтирања и пројеката. Шта нам можете рећи о тим активностима?

Свашта нешто се радило, али ништа се не би урадило да није било добрих професора. Оно што је била срећа за моју генерацију и многе генерације била је професорица Татјана Топаловић. Она је напросто била жена која је знала пробудити креативност код ученика. Била нам је пријатељ, родитељ, па тек онда професор од кога зазиремо. Није било оног страха од оцјене. Она је једноставно знала пробудити стид ако нешто не знаш или ако види да друге оцјене нису добре. Није нас плашила оцјеном, није нам уливала страх ” Ја сам професор, ти си ученик.”, она нас је једноставно учила да учимо за себе, радимо за себе. Радо бих се вратила на Татјанине часове и радо бих поново слушала њене савјете. Добро је што СШЦ” Голуб Куреш” у Билећи има таквог педагога.

– Као гимназијалац можете се похвалити и учешћем на Форуму младих лидера. Ваш пројекат уврштен је међу 100 најбољих, а уједно сте били и једини средњошколац из Републике Српске.

Форум младих лидера на Копаонику био је прлијепо искуство. Напросто, сваки семинар сам по себи носи нешто ново и нешто корисно. Пројекат који ми је обезбиједио учешће на Форуму младих лидера тицао се потенцијала и неискриштености Билећког језера. Јесте да је то био велики залогај за ученика другог разреда гимназије, али ипак је препознат као пројекат о чијој реализацији вриједи говорити и на чијој реализацији треба радити.

– Умјетнички сте руководилац драмске секције, радили сте и на радију, пишете за разне портале, дио сте и неких новинарских екипа у РС. Како и колико Вам све то одузима времена?

Посао у Омладинском програму радио Билеће, сјајно је искуство и срећни су они који имају прилику учити од екипе новинара с нашега радија. Четири године на радију и знање које сам стекла, отворило ми је многа врата када сам кренула на студије. Драмска секција и моји малци су вријеме које никада не може бити изгубљено.

tika
– Немогуће је разговарати с Вама, а не дотаћи се планинарења и спелеологије. Како је на планини и у пећини?

Живот једноставно наметне путеве за које смо предодређени. Ни сама нисам слутила да могу прегазити толико километара. Планинарење је сјајна поука за живот. Када кренете на планинску стазу, нема одустајања. Ногу за ногом, па ако треба и четвороношке, али до врха се иде. Тако је и у животу, нема одустајања, ако одустанеш, никада нећес осјетити шта значи доћи до врха.

– Ево за наше читаоце, Ви као студент два факултета, кажите нам како бисте оцијенили Болоњу.

Ја је не бих оцјењивала, ја бих је укинула. Одвратно је што закон налаже просјек пролазности на факултету. Да је среће, знање би то диктирало, али тако нам је, како нам је. Ваљда ће се једног дана вратити стари систем, искрено се надам да хоће.

– Да ли је тежак зивот у РС? Како живе млади?

Како морају. Све зависи, како ти исти млади гледају на живот, и колико озбиљно обавезама приступају. Сада нас најбоље служи, здравље и памет, а младост је ту да то све употпуни. Ако сада као студенти крпимо крај с крајем, не значи да ће то бити довијека. Живот те научи да се организујеш у оквиру својих могућности. Живот те тјера да о њему мислиш, и да мислиш како ћеш да преживиш. Понављам, то све зависи од свијести младих, и начина на који гледају на живот.

– Да ли бисте напустили РС?

Да! Не зато што то желим, већ се плашим да ћу то морати. Не видим разлог да останем овдје ако могу успјети негдје друго. Толико позива је отворено за младе људе који су се показали и доказали. Имају прилику да се усаврше и да се њихов рад и знање цијени.

Извор: ББ портал – Рајка Милишић



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар