НАСЛОВИ

Тешан Подруговић из новог угла: Пјесме казивао као из књиге


  • Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) многи пјевају и не мислећи шта…

tesan
НЕЗАСЛУЖЕНО, међу највећим књижевницима, које је Херцеговина дала, нема Тешана Подруговић (1783-1815. године), родом из Казанаца, народног пјевача кога је Вук Караџић највише цијенио.

Очито, са Тешаном савремена књижевно-критичка мисао има неки проблем. И даље га третира само као казивача народних пјесама, дакле као надареног репродуктивца , као једног у дугом епском ланцу, а не као аутора!?

Наравно, та тема се и теоријски може расправљати, јер, постојали су пјевачки који су памтили и преносили епске пјесме онако како су их чули, али било је и оних, као што је био Тешан Подруговић, у којима су се оне мијењале и наново обликовале, тако да се ту већ може говорити о ауторском дјелу (наравно, у еским околностима) а и о умјетничкој кодификацији једног књижевног израза.

КОЛИКО је такав Тешан Подруговић вриједио Вуку Караџићу, говори и чињеница да је Тешан “аутор” најпознатијих пјесама којим су се деценијама пуниле школске лектире (нпр.“Женидба Душанова“, „Марко Краљевић и Љутица Богдан“, „Марко Краљевић и Вуча џенерал“, „Женидба Марка Краљевића“, „Марко Краљевић познаје очину сабљу“, „Марко Краљевић и Арапин“, „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Марко Краљевић и Ђемо Брђанин“, „Цар Лазар и царица Милица“, „Новак и Радивој продају Грујицу“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Сењанин Тадија“, и друге) Вук је из Тешана “исциједио” све што је стигао. Осим пјесама, записао је и двије данас добро познате народне приче: „Међед, свиња и лисица“ и ону која има посебан углед међу бајкама – „Међедовић“.

КОД ТЕШАНА , Вук је одмах уочио његову оригиналност: “премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (бог да му душу прости!) био први и једини између свију које сам ја за ових десет година налазио и слушао. Он је био родом однекуд између Босне и Херцегoвине и изнајприје је био трговац, па после убије некака Турчина који њега ћео да убије и тако проспе своју кућу и отиде у хајдуке, и као хајдук 1807. Године побјегне у Србију. Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кашто имао муку)”

ГЛАВНЕ одлике Тешановог пјевачког стила су, дакле, јасност и прегледност излагања и хумор.
Вук је као његов главни квалитет истиче чињеницу да је „пјесме разумијевао и осјећао “ (подв. аут.) и да их је знао лијепо “ по реду “ казивати. Све у свему, Тешан је за Вука био идеал одличног народног пјевача.

Иначе, да подсјетим: Тешан је често пјевао о сјају средњег вијека у српској историји. Његови јунаци су се одликовали не само храброшћу, него и љепотом стаса и сјајем изгледа и одијела. Међутим, велелепност његових историјских казивања често је осјенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим народним пјевачима и приповједачима.

Вук је о његовом смислу за хумор забиљежио да је он „радо којешта весело и шаљиво приповиједао“. Тешан је имао једну особину свих истинских хумориста коју је и Вук примијетио, да се он никад није сам смијао својим причама, него је увијек био „све мало као намрштен“.

tesan 01

О ТЕШАНУ се не зна много. Пооцу, презивао се Гавриловић. Његово презиме очито је настало од надимка Подруг (зато „што је био по другога човека“), односно, како Вук прецизира, био је “врло велики”.

Вук се са Тешаном срео 1815. године у Сремским Карловцима. Затекао га је у “највећем сиромаштву, гдје у риту сијече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се храни…”

Вук се некако обавијестио о Тешану, и ускоро је сазнао да пред собом има “епски мајдан”. Зато, да му је дневницу, па Тешан више није мислио о новцу, и мирно је казивао Вуку пјесме.

“Пошто ове готово све песме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи да онде (где сам код ондашњег архимандрита, а садашњега владике карлштатскога, високопреосвештенога господина Лукијана Мушицкога, имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) преписујем све песме које он зна;но кад се онда испред Васкрсенија у Србији подигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од оних песама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одмах по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију да се наново бије с Турцима”.

ТАКО, Вук је престао да биљежи Тешанове пјесме, вјероватно увјерен да ће се са Тешаном опет састати. Међутим, није био те среће. Кад је склопљен мир, Тешан “отиде у Босну и проврљавши којекуда посвоме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у Нахији сребрничкој да живи као кириџија; но наскоро потом испребијају га некаки Турци па умре од убоја.”

ТЕШАН је, очито, био човјек немирног духа. Кад је вук од њега “песме преписивао” (подвук. аут.), Тешанје имао четрдесетак година. “Био је паметан и, као хајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се притом нигда није смејао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваквих као што сам од њега преписао, а особито од којекаких приморских и босанских и херцеговачких хајдука и четобаша. Никога ја до данас нисам нашао да онаке песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само казивао песме, разумевао и осећао, и мислио је шта говори”. Вук, очито, свједочи да Тешанове пјесме нису само пука редакција оног што му је до уха дошло. У оном “мислио је шта говори” вјероватно се крије и извјесна дефиниција Тешанове епске поетике.

ТО ШТО СЕ Тешан и Вук нису још једном срели, велики је губитак за нашу књижевност. Оних стотињак незабиљежених Тешанових пјесама углавном је везана за бх. теме. Многе од њих, највјероватније, појавиле су се у новијим зборницима, али, извјесно, није мали број оних које су са Тешаном умрле. И због тога, подвлачим, Тешанова књижевност тражи нове студије. Није немогуће да његовог манира, па можда и буквалних стихова, има и у пјесмама под које су потписани други казивачи?!

Јован Деретић: “Тешанови јунаци су храбри и господствени”
“Тешан Подруговић (умро око 1820) био је најизразитији пример певача који не ствара нове песме, већ само прави редакције постојећих. Вук га је више ценио од свих својих певача. За њ је он био идеал народног певача. Као његову главну врлину истакао је да је песме „разумевао и осећао“ и да их је знао лепо и „по реду“ казивати. Највећу похвалу одао му је тврдњом да би он и „најгору песму“, кад је чује, „после неколико дана казао онако лепо по реду, као што су и остале његове песме“. Тешан радо пева о пева о сјају и величини нашега средњег века, он воли велелепне поворке, сјајна господска одела и блесак злата. Његови јунаци одликују се не само храброшћу него и лепотом стаса, сјајем изгледа и одела, господственим држањем и поступцима, понекад и витешком угледношћу. Велелепност његових историјских визија често је осенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим певачима и приповедачима…

Извор: Глас Требиња / Т. К. 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар